Мохач (, , ) је град у јужном делу Мађарске, у јужној жупанији Барања. Налази се на десној обали Дунава, близу тромеђе Мађарске са Србијом и Хрватском.
Мохач је једно од места у данашњој Мађарској са још увек живом, мада малобројном српском мањином (око 150 становника по последњем попису).
Природне одлике Град Мохач налази у крајње јужном делу Мађарске, близу државне границе са Србијом и Хрватском. Од Будимпеште је удаљен 210 км јужно.
Историјски гледано, Мохач припада мађарском делу Барање. Подручје око насеља је равничарско (Панонска низија), приближне надморске висине око 90 m.
Насеље је на Дунаву, на његовој десној обали. Дунав непосредно низводно од града прави простране мочваре Карапанџа.
Историја Мохач (јављао се и српски назив — Мухач и Муач) поседује дугачку и богату историју — од кампа војске Античког Рима, преко седишта управних јединица током 16. и 17. века угарског и османског царства, до савременог града, седишта истоименог барањског среза. У околини Мохача одиграле су се две значајне битке, које означавају почетак и крај османске владавине на просторима данашње Мађарске. Обе су познате под називом Мохачка битка, прва из 1526, а друга 1687. године. У првој бици када су Турци победили, борило се на угарској страни много Срба, предвођених великашима Радичем Божићем, Томом Бошњаком и браћом Јакшићима. Изгинули су током битке Радич и један од браће Јакшића.„Отаџбина”, Београд 1888. године После аустријске ратне победе код Мохача, ослобођени су град и околина од турског ропства 1687. године.„Гласник друштва српске словесности”, Београд 1872. године
Годишњи вашар или „трг” постоји у граду Мохачу вековима. Тако, и пре и после 1827. године, одржаван је неколико пута: 25. фебруара, 17. априла, 24. јуна, 11. новембра и 21. децембра. Градић је 17. јануара 1841. године од краља Угарске добио диплому, којом се у Мохачу установљава стални уређен Магистрат. Између 1853. и 1856. године, грађен је „гвоздени пут” тј. жељезничка пруга, на десној обали Дунава.„Световид”, Темишвар 1856. године Пруга, поред важне природне саобраћајнице као што је Дунав, има велики економски значај, повезује Печуј и Мохач, да би се потом даље остварила комуникација са Осијеком. Апотекар у Мохачу је 1860. године био Квирин Валентовић, који представља део бројног корпуса нашег национа — „Срба католика” у Барањи. Када је епископ будимски Лукијан Богдановић маја 1899. године у Мохачу започео канонску визитацију, посетио је поред српских и православних институција и градске — капуцинерски манастир и болницу. Када се још није знала судбина Барање, ту су радило на повезивању са матицом — југословенском краљевином. Тако је 1919. године путујући атлета из Лике, Марјан Матијевић након демонстрирања своје снаге, поклонио новац зарађен од улазница, ратним инвалидима и њиховим породицама у „нашем” Мохачу — 1000 круна. Између два рата у Мохачу је радила због пристана на Дунаву, као инострана агенција, фирме „Речна пловидба Краљевине Југославије”.
300п|мини|д|Пешачка улица у Мохачу 300п|мини|д|Месна српска православна црква
Становништво
Према подацима из 2013. године Мохач је имао 17.738 становника. Последњих година број становника опадаBaranya (Hungary): County, Towns and Villages — population statistics and maps.
Етнички и верски састав: Данас претежно становништво у насељу су Мађари римокатоличке вероисповести, међутим током историје градско становништво је било значајно шароликије.
Према попису из 2011. године етнички састав је следећи: Мађари — 84,2%, Немци — 9,7%, Хрвати — 3,9%, Роми — 3,0%, Срби — 0,6%.
Срби у Мохачу су данас део српске заједнице у Мађарској. Они су на овим просторима присутни још од средњег века, а посебно од времена османске владавине Панонијом. Током времена Аустроугарске српски живаљ постепено се бројчано смањује.
Стварањем Мађарске у данашњим оквирима и разграничењем између ње и Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца највећи број Срба (око 90%) у граду и окружењу се одлучио за добровољно пресељење у матицу, па се највећи број њих иселио између два светска рата (1920-е и 1930-е).Оптирање и исељавање Срба у Мађарској 1920-1931. — Порекло Преостала заједница је током последњих деценија значајно асимилована, па су данашњи Срби у Мохачу и околини постали веома малобројни (2-3 стотине душа).
Попис 1910.
Мохач Језик Вера
Напомена: У рубрици осталих језика највећи број особа исказао је шокачки, а мањи део ромски језик. У 1952. смањено за издвојене делове насеља: Алшолег (део), Балажсалаш, Баратокмехесе, Боог, Чебе, Хоморуд, Куташ (део), Риха, Шарош (део) и Ујфоки која су ушла у састав новог самосталног насеља Хоморуд.
Срби у Мохачу Срби су још од 12. века присутни на барањском простору, месту Мохачу и околини. Код Мохача се налазило село Челе у којем је радио 1331. године водени млин на реци званој Челе. По сачуваним документима власници те воденице биле су српске породице: Поповић, Стајевић, Деспинић и Крстић. По једном од сувласника Василију Поповићу и воденица се звала „Васо”.http://www.patakmalom.hu Будимска епархија заузима велики пространство у 14. веку. У Мохачу је крајем 17. века столовао православни владика Ефтимије Тетовац. Срби су се у то време већ населили по варошима и већим местима. Бројност нашег народа се повећавала до краја 19. века.
Тако је 1731. године било у Мохачу само 17 српских домова, а 1796. године избројано је 470 душа. Записано је 1735. године да се у храму причестило 103 православних Срба, захваљујући поп Стефану. Били су то следећи домаћини: Мирков, Новаков, Деспинић, Ђукић, Малешев, Клокуч, Михалов, Мишков, Апарац, Мајшанац, Дадајић и Дринић.„Српски сион”, Карловци 1895. године За српску школу издвајала је та општина („Мухач”) 1745. године годишње по 6 ф.„Просветни гласник”, Београд 1886. године
На српском црквено-народном сабору одржаном 1790. године у Темишвару, учествовао је као посланик поп Кузман Марјановић прота мохачки. На челу вароши Мохача 1827. године су Срби: велики биров Георгије Крестић (адвокат) сенатор Паво Шилић. По Витковићевом извештају у Мохачу је 1847. године било 596 Срба, а две деценије касније 1867. године има их стотинак више - 686 душа. По попису мохачке парохије из 1866. године у њој је било 747 Срба православних, а парохија је једна, али сиромашне — шесте класе.„Српски летопис”, Нови Сад 1866. године За српски црквено-народни сабор у Карловцима, највишу аутономну власт Срба у аустријској царевини, постоји 1872. године и мохачки изборни срез са бирачким местом у граду Мохачу. А 1890. године било је пописано српских житеља 777 на броју. Срби своје посланике за црквено-народни сабор 1891. године бирају у будимској епархији само на два места, у Мохачу и Сентандреји. Године 1902. црквене више власти су одобрила оснивачка писма три фондације у Мохачу, које су дала три пожртвована Србина, за добробит православне цркве.
По давању дипломе од стране цара Леополда — Патријарху српском Арсенију Чарнојевићу, 11. децембра 1690. године, населили су се Срби у множини у Мохачу, Егри, Ђуру, Коморану, Печују...Мађари су били непријатељски расположени, тако да нису смели ући у вароши него су прво подизали шаторе око њих. Војници српски са друге стране узимани су радо за чуваре по мађарским градовима. Столовао је 1691. године у Мохачу, избегли епископ Ефтимије Тетовац. На име донације нашој цркви, дато је од стране државе „притјажение0” замка „Секче” тј. Сечуј код Мохача, са правом држања четири годишња „трга” тј. вашара.„Сербска пчела”, Пешта 1836. године То је добио каже се у писму, Патријарх српски Арсеније и наследници његови. Међутим, после извесног времена (1703) одузето је то имање, а дато у замену друго, да буде трајније. Године 1706, 15. јула уступају се Патријарху — имање „Даљ” и села „Вељо брдо и Борово”. До 1733. године постојала је засебна епархија „Мохачко-пољска”. Спојени су њен мохачки срез (протопрезвират) и будимска епархија 1733. године, и то су два једина протопрезвитерата у дијецези: мохачки и будимски. Стефан Станковић епископ будимски имао је зато 1830. године у свом наслову и називе: свето-андрејски, пештански, стоно-београдски, мохачки и сигетски.
У Мохачу одавно постоји српска православна црква, и парохијски живот траје око ње. По државном шематизму православног клира из 1846. године, у месту је основано православно парохијско звање и црквене матичне књиге се воде од 1752. године.Reesch de Lewald, Aloysius: "Universalis schematismus ecclesiasticus venerabilis cleri orientalis ecclesiae graeci non uniti ritus regni Hungariae partiumque eidem adnexarum, necnon magni principatus Transilvaniae, item literarius, seu nomina eorum, qui rem literariam et fundationalem scholarem ejusdem ritus procurant ... pro anno ...", Buda 1846. По српском извору из 1905. године звање и матрикуле почињу да функционишу 1777. године.Мата Косовац: „Српска православна митрополија Карловачка по подацима из 1905. године”, Карловци 1910. године
Првобитна српска црква грађена је у 17. веку по насељавању.„Нин” специјални додатак, Динко Давидов, Београд 1990. године Садашња црква је подигнута 1752. године а изузетно висок торањ — 1773. године (или 1777?). Посвећена је празнику Силазак Св. Духа (Сошествије), и налази се у старом језгру града, надомак Дунава. Иконописац Павел Ђурковић се бави послом у цркви у Мохачу, између 1801-1804. године. Иконостас је радио у 19. веку и „мало познати” Чок Мор, у маниру сликара Уроша Предића. У мохачком православном храму се данас чува много икона из барањских православних цркава, ту пренетих.Српски институт, интернет база података, Будимпешта Као купци две српске књиге јављају се у Мохачу 1827. године, Арсеније Вујић живописац Печварски (ту и 1824) и Манојло Хаџић златар. То би могло да значи да су тада и једној од цркава мохачких имали посла. Поменути Емануил Хаџић се 1843. године, такође у Мохачу назвао „среброрезац”. Године 1846. у Мохачу у парохији је било 596 православаца, а парох је био протопрезвитер мохачки Јован Живковић (ту и 1820). Мохачу припада и парохијска филијака Куликет, о којој нема података. Ту је одавно седиште протопрезвитера мохачког, у чијем саставу је 1904. године било 29 парохија и 17 парохијских филијала. По бројности и компактности Срби у Барањи су били испред оних у будимском протопрезвитерату. Храм је по конкурсу „на мањак” 1902. оправљан, а добио је нови иконостас, тронове и певнице. Радове на рестаурацији водио је инжењер јеванђелист Милан Харминц из Будимпеште. Месеца јула бирали су сликара за моловање икона на иконостасу, певница и тронова, за 5000 к. Иконостас је пројектовао исто арх. Харминц. По одобрењу Будимске конзисторије из септембра 1902. године дозвољено је да се стари иконостас скине и размонтира „а иконе старог иконостаса вернима бесплатно разделе”.„Српски сион”, Карловци 1902. године
Свештеници српски су били наши први учитељи, они предњаче и као купци књига. Још 1794. године чувену Рајићеву историјску књигу добија поп Сава Косић.Јован Рајић: „Историја разних славних словенских народов...”, Беч 1794. године Парох Јаков Живковић са Георгијем Поповићем купцем и инспектором школским, и неколико мештана купио је српску књигу 1809. године.Никола Шимић: „Логика употребитељнаја”, други део, Будим 1809. године Стручну практичну књигу о пчеларству узели су 1810. године становници мохачки: Јован и Ефтимије Димитријевић купеци. Онда је 1814. године поп Јован Живковић заједно са четири члана „комунитета” мохачког, прибавио две вредне српске књиге.Вук Ст. Караџић: „Писменица српског језика”, Беч 1814. годинеСтефан Живковић: „Прикљученија Телемака сина Улисова”, превод, Беч 1814. године Он ће набављати књиге и касније, као 1834. године. Црквени тутори 1824. године били су у Мохачу: Ефтимије Стајевић и Георгије Крестић. Мохачки парох Јован Поповић служио је 33 године при цркви Св. Тројице у Мохачу, и умро 1808. године. Тај храм данас више није православан, али његов споменик се сачувао у црквеном зиду. Протопрезвитер мохачки је 1820. године поп Косић. Петар Пачић мохачки трговац био је 1827. године тутор у месној цркви, а Андреј Андрејевић је тада месни парох.