мини|усправно=1.8|десно|Политичка карикатура -{Der Stänker}- („Смутљивац”), објављена у њемачком сатиричном часопису -{Kladderadatsch}- 8. августа 1914, приказује европске народе како сједе за столом. (1. панел) Централне силе с гађењем држе нос док се мала Србија придружује столу, док Русија реагује са радошћу. (2. панел) Србија боде Аустроугарску, на очигледан шок свих. Њемачка одмах нуди подршку Аустроугарској. (3. панел) Аустроугарска тражи сатисфакцију од Србије, док опуштена Њемачка са рукама у џеповима не примјећује да се Русија и Француска договарају у позадини. (4. панел) Аустроугарска грубо вуче Србију, док узнемирена Њемачка гледа у љуту Русију и вјероватно склапа споразум са Османским царством, а Француска покушава да разговара са Британијом. (5. панел) Избија општа туча у којој се Њемачка и Француском одмах сукобљавају, док Британија уплашено посматра. Десно, још један борац пријети да ће придружити из мрака, вјероватно Јапан или Бугарска. мини|десно|250п|Насловна страна ванредног издања Српских новина од 26. (13) јула 1914. У доњем левом углу је погрешно наведена 1912. година као датум прогласа.
Јулска криза је била низ међусобно повезаних дипломатских и војних ескалација међу великим силама Европе у љето 1914, што је довело до избијања Првог свјетског рата (1914—1918). Криза је почела 28. јуна 1914. када је младобосанац Гаврило Принцип убио надвојводу Франца Фердинанда од Аустрије, претпостављеног аустроугарског пријестолонасљедника, и његову супругу војвоткињу Софију Хотек од Хохенберга. Атентаторима је помогла Црна рука, српско тајно друштво; подршка је стигла од Драгутина Димитријевића Аписа, тадашњег начелника војно-обавјештајног одсјека српског генералштаба, као и од мајор Војислава Танкосића и српског обавјештајца Радета Малобабића. Танкосић је атентаторима обезбиједио бомбе и пиштоље, као и саму обуку. Атентатори су добили приступ истој тајној мрежи сигурних кућа и агената које је Малобабић користио за инфилтрацију оружја и оперативаца у Аустроугарску. Сложена мрежа савезника, заједно са погрешним процјенама када су многи лидери сматрали да је рат у њиховом најбољем интересу или су сматрали да до општег рата неће доћи, довела је до општих непријатељстава међу већином великих европских земаља почетком августа 1914. године.
Аустроугарска је на иредентистичке покрете Јужних Словена, које је заговара Србија, гледала као пријетњу цјеловитости свог вишенационалног царства. Након атентата, Аустроугарска је настојала да нанесе војни ударац Србија како би показала сопствену снагу и пригушила српску подршку југословенству. Међутим, Беч је, зазирући од дјеловања Русије (главном савезника Србије), тражио гаранцију од свог савезника Њемачке да ће Берлин подржати Аустроугарску у сваком сукобу. Њемачка је гарантовала своју подршку, али је позивала Аустроугарску да брзо нападе, док су свјетске симпатије према Фердинанду биле велике, како би се локализовао рат и избјегло уплитање Русије. Неки њемачки лидери су вјеровали да ће растућа економска моћ промијенити равнотежу снага између двије земље, да је рат неизбјежан и да би Њемачкој било боље да се рат ускоро догоди. Међутим, умјесто да покрену брзи напад са расположивим војним снагама, аустроугарске вође су расправљале до средине јула прије него што су одлучиле да Аустроугарска упуту Србији оштар ултиматум 23. јула и да неће напасти без потпуне мобилизације Аустроугарске војске (која се вјероватно не би могла остварити прије 25. јула 1914).
Непосредно прије српског одговора на ултиматум, Русија је одлучила да ће интервенисати у сваком аустроугарско-српском рату и наредила тајну, али примјећену, дјелимичну мобилизацију (маскировка) својих оружаних снага. Док је руско војно вођство признало да Русија још није довољно јака за општи рат, ипак је вјеровало да је аустроугарска притужба против Србије изговор који је оркестрирала Њемачка и да Санкт Петербург треба да покаже снагу у подршци свом српском савезнику. Дјелимична руска мобилизација — прва велика војна акција коју није предузео непосредан учесник у сукоби између Аустроугарске и Србије — повећала је спремност Србије да пркоси пријетњи аустроугарског напада и увелико повећала узбуну у Њемачкој због бројности руских трупа које су се окупљале недалеко од њених граница. Претходно је њемачки генералштаб предвидио да ће руска мобилизација на истоку бити спорија од мобилизације руског савезника Француске на западној граници Њемачке; стога је њемачка војна стратегија у било ком сукобу са Русијом укључивала напад на Француску преко Белгије (да би се избјегла француска фиксна одбрана) и брз пораз француских снага на западу прије него што се њемачке трупе окрену према Русији на истоку. Француска, свјесна да ће морати да дјелује заједно са својим руски савезником да би побиједила њемачког супарника, ескалирала је своје војне припреме како су се тензије дуж руске границе повећавале, што је, заузврат, додатно узнемирило Њемачку.
Док је Уједињено Краљевство било полуформално повезано са Русијом и Француском, оно је такође имало релативно пријатељске односе са Њемачком, а многе британске вође нису видјеле никакав убједљив разлог да увуку Британију у континентални рат. Британија је више шута нудила посредовање, користећи српски одговор као основу за преговоре, а Њемачка је давала разна обећања у покушају да обезбиједи британску неутралност. Међутим, Британија је одлучила да има моралну обавезу да брани Белгију и да помогне својим формалним савезницима, и тако је постала посљедња велика земља која је дјелотворно укључена у Јулску кризу која је формално ступила у сукоб 4. августа. Почетком августа, наводни повод за оружани сукоб, спор између Србије и Аустроугарске око убијеног пријестолонасљедника, постао је споредан акт општег европског рата.
Аустроугарско разматрање ултиматума мини|усправно=1.75|десно|Карта националности Аустроугарске из 1911. године. Аустроугарске вође су вјеровале да је иредентизам Хрвата и Срба, подстакнут њиховом сабраћом у Србија, егзистенцијална пријетња Двојној монархији.
Савјет заједничких министара расправљао је 7. јула о правцу дјеловања Аустроугарске. Најратоборнији у Савјету разматрали су изненадни напад на Србију. Гроф Тиса је убјеђивао Савјет да се Србији прије мобилизације постави захтјев који би обезбиједио одговарајућу „правну основу за објаву рата”.
Семјуел Р. Вилијамсон мл. је истакао улогу Аустроугарске у започињању рата. Убјеђена да српски национализам и руске амбиције ка Балкану дезинтегришу Двојну монархију, Аустроугарска се надала ограниченом рату против Србије и да ће снажна њемачка подршка натјерати Русију да се држи даље од рата и ослабити њен балкански престиж.
У овој фази кризе, могућност одлучне руске подршке Србији, као и њени ризици, никада нису прописно одмјерени. Аустроугари су остали фиксирани на Србију, али се нису опредијелили за своје одређене циљеве осим за рат.
Ипак, одлучивши се за рат уз подршку Њемачке, Аустроугарска је била спора у јавном дјеловању и поставила ултиматум тек 23. јула, отприлике три седмице након атентата 28. јуна. Тако је Аустроугарска изгубила рефлексне симпатије повезана са Сарајевским атентатом и оставила додатни утисак силама Антанте да Аустроугарска само користи атентат као изговор за агресију.
Савјет се сложио да Србији поставе оштре захтјеве, али није могао да постигне консензус о томе колико су захтјеви оштри. Осим грофа Тисе, Савјет је намјеравао да постави тако оштре захтјеве да би његово одбијање било врло вјероватно. Тиса је инсистирала на захтјевима који, иако су оштри, не би били немогући за испунити. Оба става су послата цару 8. јула. Царево мишљење је било да се јаз у мишљењу највјероватније може премостити. На сједници Савјета сачињен је почетни сет захтјева. У наредним данима, захтјеви су појачани, вјероватно уз помоћ њемачког министарства спољних послова, да се осигура рат, што је учинило још гвозденијим и тежим за Србију.
По повратку у Беч 7. јула гроф Хојос је извијестио Крунски савјет да Аустроугарска има пуну подршку Њемачке, чак и ако „мјере против Србије доведу до великог рата.” Берхтолд је на Крунском савјету снажно позвао да се што прије отпочне рат против Србије.
Тиса се једини противи рату са Србијом
На том састанку Крунског савјета сви укључени су били за рат, осим угарског премијера Иштвана Тисе. Тиса је упозорио да би сваки напад на Србију „колико се људски може предвидјети, довео до интервенције Русије, а самим тим и свјетског рата.” Остатак учесника расправљао је о томе да ли Аустроугарска треба само да крене у ничим изазван напад или да Србији постави ултиматум са толико оштрим захтјевима да је морао бити одбијен. Аустријски премијер Штриргк је упозорио Тису да ће, ако Аустроугарска започне рат, његова „политика оклијевања и слабости” довести до тога да Њемачка напусти Аустроугарску као савезника. Сви присутни, осим Тисе, на крају су се сложили да Аустроугарска постави ултиматум који Србија мора одбацити.
Њемачки амбасадор у Аустроугарској Хајнрих фон Чиршки и аустроугарски министар спољних послова Берхтолд су од 7. јула одржавали скоро свакодневне састанке о координацији дипломатске дјелатности ради оправдања рата против Србије. Чиршки је 8. јула пренио Берхтолду поруку од Вилхелма, који је изјавио да је „најодлучније изјавио да Берлин очекује да ће Монархија дјеловати против Србије и да Њемачка то неће разумјети, ако … садашња прилика приђе … без ударца.” Чиршки је на истом састанку рекао Берхтолду: „Ако бисмо ми [Аустроугарска] правили компромисе или се цјенкали са Србијом, Њемачка би то протумачила као признање слабости, што ће имати утицати на наш положај у Тројном пакту и на њемачку будућу политику.” Бетман Холвег је 7. јула рекао свом помоћнику и блиском пријатељу Курту Рицлеру да „дјелатност против Србије може да доведе до свјетског рата” и да је такав „скок у мрак” оправдан међународном ситуацијом. Бетман Холвег је Рицлеру објасио да је Њемачка „потпуно парализована” и да „будућност припада Русији која расте и расте и која нам постаје све већа ноћна мора.” Рицлер је у свом дневнику написао да је Бетман Холвег насликао „разорну слику” о томе како Русија гради жељезничке пруге у Пољској, омогућавајући руским снагама да се брже мобилишу када је Велики војни програм завршен 1917. године. Признајући да би аустроугарско-српски рат вјероватно изазвао свјетски рат „који би довео до рушења постојећег поретка”, Бетман Холвег је закључио да је „постојећи поредак беживотан и без идеја” и да се такав рат може само дочекати као благослов за Њемачку. Такви страхови везани за Русију навели су Бетмана Холвега да англо-руске поморске преговоре у мају 1914. припише као почетак политике „опкољавања” Њемачке, која се могла прекинути само ратом.
Тиса је 8. јула током још једног састанка Крунског савјета рекао да ће сваки напад на Србију довести до „интервенције Русије и посљедично свјетског рата.” Истог дана према дневнику Карла Рицлера, његов пријатељ Бетман Холвег каже: „Ако рат дође са истока, тако да ми идемо у помоћ Аустроугарској умјесто Аустроугарска нама, онда имамо шансе да га добијемо. Ако до рата не дође, ако га цар не жели или уплашена Француска предлаже мир, онда још увијек имамо шансе да раздвојимо Антанту око овог дејства.”
Бертхолд је 9. јула обавијестио цара да ће Београду поставити ултиматум који садржи захтјеве који су осмишљени тако да буду одбачени. Тиме би се обезбједио рат без „омраженог напада на Србију без упозорења, који би био погрешан” и осигурао да Британија и Румунија остану неутралне. Берхтолд је 10. јула рекао Чиршком да ће Србији поставити ултиматум који садржи „неприхватљиве захтјеве” као најбољи начин за изазивање рата, али ће се „главна брига” водити о томе како да те „неприхватљиве захтјеве” представи. Као одговор, Вилхелм је љутито написао на маргинама Чиршкове депеше: „Имали су довољно времена за то!”
мини|десно|Угарски премијер Иштав Тиса и начелник Генералштаба армије Хецендорф у Бечу 15. јула 1914. године.