Кризу у Републици Српској 1997. и 1998. изазвао је политички сукоб између реформистичке фракције коју је предводила предсједница Републике Српске Биљане Плавшић и тврдолинијашке националистичке коју је предводио бивши предсједник Радован Караџић и његови сарадници из тадашње владајућe Српскe демократскe странкe. Криза је ријешена ванредним изборима и побједом опозиције и Плавшићеве.
Сукоб мини|Током кризе Република Српска је де факто била подијељена на два дијела: сјеверни дио ентитета предводила је предсједница Биљана Плавшић у Бањалуци, док су источни дио предводили Радован Караџић и Момчило Крајишник на Палама. Ратни лидер босанских Срба Радован Караџић поднио је оставку због међународног притиска на мјесто предсједника Републике Српске. На првим послијератним изборима одржаним 1996. године, очекивано је побиједила Караџићева Српска демократска странка (СДС). На изборима за Предсједништво Босне и Херцеговине побиједио је Момчило Крајишник (СДС), досадашњи предсједник Народне скупштине, а током рата друга најутицајнија политичка личност у Републици Српској. Предсједник Владе постао је Гојко Кличковић, а за предсједника Народне скупштине Драган Калинић. Истовремено, на предсједничким изборима бивша чланица Предсједништва СР Босне и Херцеговине и потпредсједница Републике Српске Биљана Плавшић постала је прва жена на челу било којег српског ентитета у историји. Убрзо је дошла у сукоб са Крајишником и Караџићем, који су и након повлачења са свих државних и партијских дужности остали веома утицајни. Сукоб је првенствено био на линији формалне и неформалне моћи, али и преласка из ратних у мирнодопске услове. На видјело су изашли и антагонизми између источног и западног дијела Републике Српске и питање главног града, који је са ратног мјеста на Палама, мимо Устава, премјештен у Бања Луку.
Народну скупштину, изабрану на општим изборима 1996. године, распустила је 3. јула 1997. предсједница Републике Српске Биљана Плавшић. Скупштина није прихватила то распуштање и наставила је рад доношењем аката који ће касније бити поништени. Парламент је 5. јула изгласао да се предсједници Биљани Плавшић одузму овлашћења и пренесу на Врховни савјет одбране. Плавшићева се у међувремену састала са специјалним изаслаником САД за бившу Југославију Питером Галбрајтом у Бањој Луци и наставила да учвршћује своју подршку међународне заједнице.
У прољеће 1997. Република Српска је ушла у стање политичке кризе. Републичка полиција је била подијељена, источни дио је подржавао Крајишника и већину СДС-а, док је западни дио подржавао Плавшићеву. У Бањој Луци су у септембру избили нереди, а демонстранти су наводно покушавали да заузму Предсједничку палату и државну телевизију. Предсједница Плавшић оптужила је руководство СДС-а и присталице Караџића за покушај државног удара.
Један полицајац је упуцан док су снаге НАТО-а спријечиле преко 50 аутобуса лојалиста Караџића да стигну до митинга у Бањој Луци. Само око 150 људи је завршило на демонстрацијама против Плавшићеве. Портпароли Организације за европску безбедност и сарадњу рекли су да покушај пуча неће утицати на изборе у региону. Потпуковник Мајк Врајт, портпарол међународних мировних снага СФОР-а предвођених НАТО-ом, задржао је контролу током покушаја пуча. Он је такође рекао да је СФОР заплијенио десетине комада оружја од Крајишникових тјелохранитеља који су били заробљени у бањалучком хотелу Босна од стране проплавшићеве гомиле. Укупно је заплијењено 37 комада оружја, укључујући 22 комада оружја дуге цијеви. Портпарол СФОР-а је даље додао да су министри Владе у хотелу, укључујући Крајишника, првобитно одбили да буду евакуисани. На крају су одведени у базу НАТО-а. Предсједник Србије Слободан Милошевић позвао је и Плавшићеву и Крајишника у Београд 25. септембра у покушају да ријеши кризу.
Исход На ванредним парламентарним изборима 1997. године уједињена опозиција предвођена Српским националним савезом, странком коју је у међувремену формирала Плавшићева, Социјалистичка партија, коју су предводили Драго Илић и Живко Радишић, и Савез независних социјалдемократа, су побиједили. На приједлог Плавшићеве, Народна скупштина је за премијера изабрала Милорада Додика, иако је његова странка тада имала само два посланика. Плавшић и Додик су имали подршку Сједињених Држава у спровођењу реформи и избацивању из политичког живота тада осумњичених ратних злочинаца, међу којима је и Радован Караџић.
Даљи ток догађаја Биљана Плавшић изгубила је на предсједничким изборима у Републици Српској 1998. године од Николе Поплашена из Српске радикалне странке Републике Српске, којег је подржала и Српска демократска странка. Међутим, у септембру 1999. Поплашена је с дужности смијенио високи представник за Босну и Херцеговину, Карлос Вестендорп, након што је одбио да номинује Милорада Додика за премијера, умјесто тога опредијелио се за Момчила Крајишника и Драгана Калинића.
Референце
Категорија:Политичка историја Републике Српске Категорија:Република Српска у 1997. Категорија:Република Српска у 1998.