Драматургија (од грч. dramatourgia – писање драме) је уметност и техника писања драмских дела за позориште, филм, радио и телевизију. Појам обухвата како теоријска начела и правила композиције драмског текста, тако и практичну примену тих начела у процесу стварања представе или филмског дела. У ширем смислу, драматургија представља укупну структуру и логику једног драмског дела, која обухвата развој радње, конструкцију ликова, ритам, тон и целокупни смисао који дело преноси публици.
Историјски развој Иако су темеље проучавању драме поставили још антички мислиоци, пре свих Аристотел у свом делу Поетика, сам појам драматургије у модерном смислу ушао је у ширу употребу тек у 18. веку, захваљујући немачком писцу и теоретичару Готхолду Ефрајму Лесингу и његовој књизи Хамбуршка драматургија. Све до раздобља класицизма, циљ драматургије је био превасходно нормативан – откривање и прописивање правила за писање позоришних комада. Класична драматургија је проучавала искључиво рад писца и структуру текста, не бавећи се његовом сценском реализацијом. Значајан преокрет доноси Бертолт Брехт у 20. веку својим теоријским поставкама о драмском и епском театру. Брехт је сматрао да представа не треба да наведе гледаоца на емотивну идентификацију са ликовима, већ да га подстакне на критичко размишљање о друштвеној стварности. Његов концепт епске дистанце (ефекат зачудности) имао је за циљ да спречи потпуно уживљавање и омогући гледаоцу да анализира догађаје на сцени. Тиме је улога драматургије проширена са структуре текста на целокупан утисак и дејство које представа оставља на публику.
Драматургија у различитим медијима Иако су основни принципи универзални, сваки медиј има своје специфичности које утичу на драматуршки приступ.
Филмска драматургија Филмска драматургија је скуп повезаних и складно организованих драмских елемената који граде целовите структуру филмског дела. Она користи специфична филмска изражајна средства попут кадрирања, монтаже и звука да би постигла жељени ефекат. Излагачка целина филма зависи од драматуршких циљева, планова, поступака и елемената. Драматуршки циљеви: Укључују идентификацију појава, заузимање тачке гледишта, усмеравање пажње и постизање прегледности. Драматуршки планови: Наративни, демонстрацијски и серијални. Драматуршки поступци: Неприметни (фокус на радњи) и стилизовани (наглашавање става аутора).
Позоришна, радио и ТВ драматургија Позоришна драматургија је усмерена на сценско извођење и директну интеракцију са публиком. Радио-драматургија се ослања искључиво на звук – дијалог, музику и звучне ефекте. Телевизијска драматургија је често серијалне природе, са развојем ликова и радње кроз више епизода.
Основни драматуршки елементи Свако драмско дело, без обзира на медиј, састоји се од низа међусобно повезаних елемената који чине његову структуру: Тема: Основна идеја или предмет о којем дело говори. Радња: Низ догађаја који чине причу. Заплет: Начин на који су догађаји у радњи повезани. Лик: Носилац радње. Мотив: Најмања тематска јединица. Мотивација: Разлози који покрећу ликове на деловање. Ситуација: Однос међу ликовима у одређеном тренутку. Напетост: Елемент који изазива неизвесност и држи пажњу публике.
Развој радње Развој радње у класичној драматургији прати одређену архитектонику, која укључује следеће структурне делове: Експозиција: Увод у радњу, упознавање са ликовима и околностима. Заплет: Покретачки моменат који нарушава почетно стање и покреће радњу. Кулминација (драмски чвор): Тачка највеће напетости. Перипетија (преокрет): Догађај који мења ток радње. Расплет: Решавање сукоба и завршетак радње. Поред ових, користе се и помоћни елементи као што су драмска иронија, препознавање, deus ex machina и други.
Структурални облици драматургије Теоретичари разликују више типова драматуршке структуре, међу којима су најчешћи: Затворена (каузална): Састоји се од узрочно-последичног заплета. Линеарна (хронолошка): Заплет се развија у хронолошком низу. Кружна: Радња се враћа на почетну ситуацију. Мозаична (степенаста): Заплет се развија кроз аутономне епизоде. Отворена: Састоји се од асоцијативно повезаних сцена, без јасног узрочно-последичног низа.
Изучавање драматургије у Србији Академско изучавање драматургије у Србији одвија се на неколико високошколских установа. На Факултету драмских уметности у Београду постоји Катедра за драматургију још од 1960. године. Она је најстарија и најутицајнија катедра ове врсте у земљи. Током оснивања, наставни кадар су чинили неки од најзначајнијих југословенских и српских писаца, теоретичара и сценариста, попут Јосипа Кулунџића, Јована Христића, Душана Ковачевића, Гордана Михића, Живојина Павловића и многих других, али модерне генерације педагога нису досегле ниво оснивача ове катедре. На Академији уметности у Новом Саду постоји засебна катедра за драматургију, али се драматургија уписује бијенално, сваке друге године. Предаје проф. Милан Пузић Студије драматургије су постојале на приватној високошколској установи Академија уметности у Београду, али је студијски програм прекинут и тренутно постоји само као засебан предмет у оквиру других студијских програма. Драматургију предаје др. ум. доцент Љубинка Стојановић На Факултету савремених уметности у Београду се драматургија и сценаристика изучавају као предмет у оквиру студијског програма за глуму. Драматургију предаје др. ум. ванредни професор Тадија Милетић. Референце
Литература
Ђокић, Љубиша (приредио) (1989). Основи драматургије. Београд, Универзитет уметности у Београду. Блаха, Иво (2008). Драматургија звука у аудио-визуелном делу. Нови Београд, Дом културе Студентски град. Мисаиловић, Миленко (1988). Драматургија сценског простора. Нови Сад, Стеријино позорје, Дневник.
* Категорија:Позориште Категорија:Филмска теорија