Бајка о цару Салтану, о његовом сину, славном и моћном богатиру кнезу Гвидону Салтановићу и о прелијепој принцези лабуду (), бајка је у стиховима, коју је написао Александар Сергејевич Пушкин 1831. године. Као народна прича класификована је као Арне–Томпсон тип 707 — „Три златна дјетета”, јер је варијација бајке Вода која плеше, Јабука која пјева и Птица која говори.
Синопсис
thumb|десно|Принцеза Лабуд Илустрација Иван Билибин, 1905.
Прича је о три сестре. Најмлађу одабере цар Салтан за жену. Наређује да му друге двије сестре буду краљевска куварица и ткаља и оне постају љубоморне на своју млађу сестру. Након што је цар отишао у рат, царица је родила сина, принца Гвидона. Старије сестре у писму цару кажу да је царица родила звијер, због чега је цар наредио да се обоје баце у воду. Они су запечаћени у буре и бачени у море.
Море се смилује на њих и баца их на обалу удаљеног острва Бујан. Син, који је брзо порастао док је био у бурету, одлази у лов, гдје је спасио зачараног лабуда од птице змаја.
Лабуд је створио град да њиме влада кнез Гвидон, коме се неки трговци, на путу ка двору цара Салтана, диве и одлазе да кажу цару. Гвидон хоће да види оца, па га лабуд претвара у комарца да му помогне. У том обличју, он посјећује двор цара Салтана. У његовом двору, његова средња тетка се подсмијава трговачком приповиједању о граду у Бујану и описује занимљивији призор: у храсту живи вјеверица која пјева пјесме и ломи орахе златном љуском и зрном смарагда. Гвидон, као комарац, убоде тетку у око и побјегне.
Вративши се у своје царство, лабуд даје Гвидону чаробну вјеверицу, али он наставља да чезне за домом, па га лабуд поново претвара, овог пута у муву. У овом обличју, кнез Гвидон поново посјећује Салтанов двор и чује како његова старија тетка говори трговцима о војсци од 33 човјека коју је предводио Црномор који је марширао морем. Гвидон убоде своју старију тетку у око и одлети назад у Бујан. Он обавјештава лабуда о 33 „морска витеза”, а лабуд му каже да су они њена браћа. Они излазе из мора, обећавају да ће бити стражари и чувари Гвидоновог града и нестају.
thumb|лево|Цар Салтан.
Трећи пут, Принц се претвара у бумбара и лети у очев двор. Тамо његова бака по мајци прича трговцима о прелијепој принцези која надсијава и сунце ујутру и мјесец ноћу, са полумјесецима у плетеницама и звијездом на челу. Гвидон је убоде у нос и одлети назад до Бујана.
Кући, кнез уздише што нема младу. Лабуд се распитује о разлогу, а Гвидон јој прича о прелијепој принцези коју је описала његова бака. Лабуд му обећава да ће му наћи дјевојку и позива га да сачека до следећег дана. Наредног дана, лабуд открива да је она та принцеза коју је описала његова бака и претвара се у људску принцезу. Гвидон је води својој мајци и представља је као своју младу. Његова мајка је благословила пар и они су се вјенчали.
Трговци одлазе на двор цара Салтана, који, задивљен њиховим приповиједањем, одлучује да одмах посјети то легендарно острвско краљевство, упркос противљењу његових свастика и таште. Он и дворјани отплове у Бујан, гдје их Гвидон дочека. Принц води Салтана да упозна своју изгубљену царицу, Гвидонову мајку и открива превару њене породице. Салтан је пресрећан што је нашао тек ожењеног сина и снаху.
Анализа Класификација
Бајка је класификована у Арн—Томпсоновом сврставању као тип бајке -{ATU}- 707, „Три златна дјетета“. То је такође подразумијевана форма по којој је -{ATU}- 707 познат у руској и источноевропској академији. Истраживачица фолклора Кристин Голдберг идентификовала је три главна облика тог типа приче као: варијацију која се налази „широм Европе“, са потрагом за три магична предмета (као што је приказано у бајци Вода која плеше, јабука која пјева и птица која говори); „источнословенски облик“, гдје се мајка и син бацају у буре, а касније синови граде палату; и трећи, гдје су синови сахрањени и пролазе кроз секвенцу трансформације, од дрвећа до животиња и поново до људи.
У чланку са краја 19. вијека, руски етнограф Григориј Потањин идентификовао је групу руских бајки са неколико карактеристика: три сестре се хвале великим достигнућима, најмлађа рађањем чудесне дјеце; краљ се њоме ожени и чини је својом краљицом; старије сестре замјењују своје нећаке за животиње, а краљица бива бачена у море са сином у бурету; мајка и син преживљавају, а син иде за чудним и чудесним предметима; на крају приче, превара је откривена и краљичине сестре су кажњене.
Француски научник Гедеон Хијет сматрао је овај формат „словенском верзијом“ бајке -{Les soeurs jalouses}- и истакао је да је овај формат „продро у Сибир“, гдје су га донијели руски мигранти.
Руске збирке бајки говоре о присуству Бабе Јаге, вјештице из словенског фолклора, као антагонисте у многим бајкама.
Руска научница Т. В. Зуева, истакла је да је овај формат морао да се развије у периоду Кијевске Русије, када се развила интензивна ријечна трговачка мрежа, пошто овај „источнословенски формат“ наглашава присуство страних привредника и трговаца. Она се такође залаже за присуство чудног острва пуног чуда као другог елемента.
Спасавање браће од преображаја
У неким варијантама овог формата, одбачени дјечак поставља замку да спасе своју браћу и ослободи их проклетства преображаја. На примјер, у бајци -{Nád Péter}-, мађарској варијанти, када јунак приповјетке види јато од једанаест лабудова како лети, препознаје их као њихову браћу који су се преобразили у птице због божанске интервенције Исуса и Светог Петра.
У другом формату, дјечак тражи од своје мајке да припреми оброк са својим мајчиним млијеком и спрема се да упадне у пребивалиште своје браће да потврди да ли су они заиста његова браћа и сестре. Овај заплет се дешава у финској варијанти бајке из Ингрије, сакупљеној у збирци -{Finnische und Estnische Volksmärchen}- (Брат и сестра, и златокоси краљеви синови). Мајка рађа шест синова са посебним особинама које стара бабица продаје ђаволу. Нешто касније, њихов најмлађи брат улази у боравиште ђавола и успијева да спаси своју браћу и сестре.
Зуева истиче да се употреба мајчиног млијека као кључа за преокрет преображаја може објаснити древним вјеровањем да оно има својства разбијања проклетства. Такође, учење указује на старо вјеровање које повезује мајчино млијеко и „наталну крв“, као што су у својим дјелима истакли Аристотел и Гален. Употреба мајчиног млијека служи за јачање крвног сродства јунака са браћом. Руска професорка Хемлет Татјана Јурјевна, истакла је да је ово верзија типа бајке у источнословенским, скандинавским и балтичким варијантама, иако је руски фолклориста Лев Бараг тврдио да је овај мотив „карактеристичан“ за источнословенски фолклор, који није нужно везан за варијанте типа приповјетке 707.
Митолошке паралеле
Словенски наратив, према коме су мајка и дијете или дјеца бачени у сандук, подсјећа на мотив „плутајућег сандука“, који се појављује у наративима грчке митологије о легендарном рођењу хероја и богова. Мотив се појављује и у бретонској легенди о светом Будоку и његовој мајци Азенор: Азенор је још била трудна када је њен муж бацио у море у сандуку, али ју је анђео одвео на сигурно и она је родила будућег бретонског свеца Будока.
Централноазијске паралеле
Водећи се студијом професора Марата Нурмухамедова о Пушкиновој бајци у стиховима, професор Карл Рајхл истакао је да је дастан (врста средњоазијске усмене епске поезије) под називом Шарјар, од туркијских Каракалпака, блиско повезан на тип бајке о Оклеветаној жени, а тачније на Бајку о цару Салтану.
Варијанте Расподјела
Руски фолклориста Лев Бараг приписао је ширење овог формата међу источним Словенима популарности Пушкинове бајке.
Професор Џек Хејни је навео да тип бајке региструје 78 варијанти у Русији и 30 у Бјелорусији.
У Украјини, професор Николај Андрејев је својом анализом забиљежио између 11 и 15 варијанти типа „Чудесна дјеца“. Каснија анализа коју је урадио Хејни, показала је 23 регистроване варијанте.
Претходници
Најранија верзија бајке типа 707 у Русији забиљежена је у збирци -{„Старая погудка на новый лад“}- (1794–1795), под називом Бајка о Катерини Сатерими. У бајци, Катерина Сатерима је најмлађа принцеза и обећава да ће се удати за цара Буржата и родити му два сина, са златним рукама до лактова, сребрним ногама до кољена и бисерима у коси. Принцезу и њена два сина стављају у буре и бацају у море.
У истој збирци се налази и друга варијанта: Бајка о принцези Труди, у којој се краљ и краљица савјетују са видовњаком и сазнају за пророчанство да ће њихова ћерка родити дјецу чудеса: девет синова из три трудноће, а сваки од њих имаће златне руке до лаката, сребрне ноге до кољена, бисере у коси, сјајни мјесец на предњој страни и црвено сунце на задњи дио врата. Ово предвиђање заинтересује сусједног краља, који жели да ожени принцезу и буде отац чудесне дјеце.
Још једна компилација на руском језику која је настала прије Бајке о цару Салтану и збирке бајки Афанасјева су Приче мога дједе (-{Сказки моего дедушки}-) (1820), у којој се налази бајка под називом Вода која плеше, јабука која пјева и птица која говори.
Руске науке с почетка 20. вијека такође су указивале да је Арина Родионовна, Пушкинова дадиља, можда била један од извора инспирације за његову бајку о Цару Салтану. У верзији Родионовне, коју је причала 1824. године, налазе се три сестре; најмлађа обећава да ће родити 33 дјеце, а 34. ће бити рођено „од чуда“ – сви са сребрним ногама до кољена, златним рукама до лаката, звијездом напријед, мјесецом позади; мајка и синови бивају бачени у воду, а врши се потрага за чудним призорима које сестре помињу краљу. Родионовна је дала име принцу „Султан Султановић“, што би могло да наговјештава страно поријекло за њену причу.
Источнословенски језици Русија
Руски фолклориста Александар Афанасјев објавио је седам варијанти, подијељених у двије врсте: До кољена у злату, до лаката у сребру и Дрво које пјева и птица која говори. Двије његове бајке су преведене на енглески језик: Дрво које пјева и птица која говори, као и Зле сестре. У каснијим бајкама, дјеца су мушкарци са астралним мотивима на тијелу, али нема трагања за чудесним предметима.
Друга руска варијанта прати формат Брат у потрази за невјестом. У бајци тог формата, коју је објавио руски фолклориста Иван Худјаков, под називом Иван Царевић и Марија жути цвијет (-{Иванъ Царевичъ и Марья Жолтый Цвѣтъ}-), царица је протјерана из царске палате, након што је оптужена да је родила штенце. У стварности, њена дјеца близанци (дјечак и дјевојчица) бачени су у море у бурету и пронашао их је пустињак. Када одрасту, њихове тетке шаљу брата у потрагу за дамом Маријом Жутим цвијетом, која се понаша као птица која говори и открива истину током банкета са царем.
Једна варијанта типа бајке објављена је у збирци Приангарија (Иркутска област), у Источном Сибиру.
У бајци објављеној у Западној Двини (Даугава) — -{Каровушка-Бялонюшка}-, пасторка обећава да ће родити „три пута по троје дјеце“, све са златним рукама, сребрним ногама и звијездама на главама. Касније у бајци, њена маћеха одбацује тврдње своје пасторке према цару, говорећи му о чудним и чудесним стварима у далеком краљевству. Ова бајка је такође повезана са Пушкиновом бајком Цар Салтан, заједно са другим варијантама из сјеверозападне Русије.