Рат нема женско лице () је роман из 1985. године Свјетлане Александровне Алексијевич (), савремене белоруске новинарке и књижевнице, добитнице Нобелове награде за књижевност 2015. године. Српско издање објавила је издавачка кућа Чаробна књига 2015. године у преводу Неде Николић Бобић.
Књига је прва у низу уметничко-документарног серијала у оквиру пројекта „Гласови утопије“, на којем Светлана Алексијевич ради од 1985. године.
О аутору
Свјетлана Александровна Алексијевич (1948, Станислав, Украјина), совјетска је и белоруска књижевница, новинарка и сценариста документарних филмова. Сем романа написала је двадесетак сценарија за документарне филмове и три драме. Пише на руском језику. О књизи Књига Рат нема женско лице је исповест, документ и дневник људског сећања. Кроз књигу проговара више од две стотине жена које описују како су као девојке које су сањале о томе да постану невесте, постале војници 1941. године. У Другом светском рату је учествовало око милион совјетских жена а које нису нису само спасавале и превијале рањенике, већ су и пуцале из снајперских пушака, дизале мостове у ваздух, одлазиле у извиђање и убијале непријатеља који је нападао њихову земљу, њихове домове и њихову децу.
Ауторка је провела четири године радећи на овој књизи. Посетила је преко сто градова, вароши и села, бележећи приче и сећања ратних ветеранки. Јунакиње прича Светлане Алексијевич, од којих су многе још малолетне, добровољно су отишле на фронт и веровале како треба обранити домовину од непријатеља који је напао њихову домовину. Због своје храбрости су одликоване, но након рата није им се било лако вратити у цивилни живот. Њихов разговор са ауторком књиге био је једина прилика да проговоре о ономе што су проживеле и и тако дају женско виђење ратних страхота.
Следећим реченицама Свјетлана Александровна Алексијевич објашњава зашто је писала ову књигу:
Садржај Књига садржи следећа поглавља: Човек је већи од рата (из дневника књиге) Нећу да се сећам.. Траба да порастете, девојчице... Још сте зелене... Само сам се ја вратила мами... У нашој кући живе два рата... Телефонска слушалица не пуца... Награђивали су нас малим медаљама... То нисам била ја... Те очи и данас памтим... Ми нисмо пуцале... Био је потребан војник...А желела сам да и даље будем лепа... Господе! Знате ли да командир инжењерског пука живи само два месеца... Само да га видим још једампут... О измрвљеном кромпиру... Мама, шта је то - тата? И она ставља руку тамо где је срце... Одједном сам страшно пожелела да живим...
Пријем Књига Рат нема женско лицеје преведена на више од двадесет језика. Добила је неколико престижних награда: награду Ryszard Kapuszczynski (2011) за најбољи рад у жанру репортаже, награда Angelus (2010) и друге. Референце
Спољашње везе Rat nema žensko lice Žensko lice rata SVETLANA ALEKSIJEVIČ 09/10/2015
Категорија:Романи 1985. Категорија:Руска књижевност Категорија:Женска књижевност