мини| Вијећница, коју су у неомаварском стилу саградили Карел Паржик, Александар Витек и Чирил Ивековић (1891–1896) Године 1878. Аустроугарска је окупирала Босну и Херцеговину и за 40 година имала огроман утицај на будуће урбанистичко планирање и архитектуру. Стилски, Босна је требала бити асимилована у европски архитектонски мејнстрим, уз очување изгледа оријенталистичког стила.
Суочена са вишеетничком структуром становништва у Босни и Херцеговини, власт је схватила да је потребно имати политички слух при избору једног од историјских стилова. За градњу на подручјима где је преовладавало бошњачко становништво, архитекте су користиле неомаварски стил. Циљ је био да се промовише босански национални идентитет уз избегавање његове повезаности са Османским царством или растућим пансловенским покретом кроз стварање „исламске архитектуре европске фантазије“.
Овај стил је вукао инспирацију из маварске и мудехарску архитектуре Шпаније, као и мамелучку архитектуру Египта и Сирије. Пример стила је Мостарска гимназија. Ово је укључивало примену орнаментика и других „маварских“ елемената дизајна, од којих ниједна није имала много везе са претходним архитектонским правцем аутохтоне босанске архитектуре. Као реакција, архитекте под утицајем сецесије касније су развиле босански стил у архитектури.
Псеудомаварски стил примијењен је на бројним репрезентативним јавним грађевинама широм Босне и Херцеговине. Међу најзначајнијим примјерима издвајају се Градска вијећница у Сарајеву, Хотел и Вијећница у Брчком, Хотел „Неретва“ и Гимназија у Мостару, Фејзија медреса у Травнику, као и Шеријатска судска школа у Сарајеву. На овим објектима препознатљива је примјена декоративних елемената преузетих из умјетности фатимидског периода Магреба, попут полихромних фасада са наизмјеничним црвеним и жутим пругама, сталактитне пластике (мукарнаса), рељефне керамичке орнаментике и других оријенталних декоративних мотива.
Међутим, избор боја на фасадама ових грађевина није био искључиво условљен псеудомаварским стилом. Управо је овај архитектонски израз аустроугарској управи омогућио да репрезентативне јавне објекте визуелно повеже са земљом којом је управљала. Од више историјских грбова који су током средњег вијека били кориштени или приписивани Босни, Хабсбуршка Монархија је прихватила грб Раме из XII и XIII вијека, који је након анексије Босне и Херцеговине 1908. године постао службени земаљски грб. На златном пољу приказана је из лијевог руба испружена црвено оклопљена рука која држи сребрну сабљу са златном дршком, док је штит надвишен круном украшеном хералдичким љиљанима. На основу овог грба усвојена је и земаљска застава Босне и Херцеговине, чије су доминантне боје биле црвена и жута. Управо су те боје постале једно од препознатљивих обиљежја фасада најзначајнијих јавних грађевина подигнутих у псеудомаварском стилу, чиме су оне добиле и снажну симболичку и репрезентативну улогу у визуелном идентитету аустроугарске Босне и Херцеговине.
Главне зграде
Вијећница је најпознатији пример архитектонског језика маурског препорода који користи украсе и шиљате лукове, а истовремено интегрише друге формалне елементе у дизајн. Године 1891. У периоду Југославије ова зграда је функционисала као Национална и универзитетска библиотека Босне и Херцеговине. У рату у БиХ 1990-их зграда је уништена, а реконструкција је завршена 2014. године уз помоћ средстава иностраних донатора. Ашкенашка синагога у Сарајеву Шеријатска школа (Факултет за исламске науке у Сарајеву) Мостарска гимназија; национални споменик културе Вијећница у Брчком
Галерија
Види још Архитектура Босне и Херцеговине
Референце
Литература
Категорија:Архитектонски стилови Категорија:Неомаварска архитектура у Босни и Херцеговини