Последњи сведоци: соло за дечји глас () је роман из 1985. године Свјетлане Александровне Алексијевич (), савремене белоруске новинарке и књижевнице, добитнице Нобелове награде за књижевност 2015. године. Српско издање објавила је издавачка кућа Лагуна 2016. године у преводу Ане Јаковљевић Радуновић.

Књига је друга у низу уметничко-документарног серијала у оквиру пројекта „Гласови утопије“, на којем Светлана Алексијевич ради од 1985. године.

О аутору

Свјетлана Александровна Алексијевич (1948, Станислав, Украјина), совјетска је и белоруска књижевница, новинарка и сценариста документарних филмова. Сем романа написала је двадесетак сценарија за документарне филмове и три драме. Пише на руском језику. О књизи Књига Последњи сведоци: соло за дечји глас је подвиг дечјег памћења. Представља сећања на Велики отаџбински рат оних који су током рата имали 6-12 година. Деца која су најнепристраснији и најнесрећнији сведоци истог. Рат који су виделе дечије очи страшнији је од рата који су ухватиле очи жене које је ауторка описала у свом предходном роману Рат нема женско лице, и која је прва у документарном серијали Гласови утопије.

Приказан је рат гледан очима недужних девојчица и дечака, узраста од 4 до 12 година: бомбардовање, немачка инвазија, злочини војске над становништвом, глад, разарање, збегови и друге ратне страхоте. Успомене тих сада зрелих личности на своје трауматично детињство поприма сасвим друкчије димензије виђења рата. Сећања и казивања најмлађих и истовремено најобјективнијих и најнесрећнијих сведока ратне катастрофе на тлу тадашњег Совјетског савеза показују се као прави подвиг дечјег памћења.

Цитати из књиге:

Садржај Књига садржи следећа поглавља:

Уместо предговора Није смео да се осврне Моја прва и последња цигарета Баба се молила... Молила је да се моја душа врати Лежала су ружичаста на угљевљу И даље чезнем за мамом Тако лепе немачке играчке Шака соли... Све што је остало од наше куће Изљубила сам све портрете у уџбенику Рукама сам га сакупљала... А он бео, бео Хоћу да живим! Хоћу да живим! Кроз рупицу за дугме Чула сам само мамин врисак Ми смо свирали, а војници су плакали На гробљу су покојници лежали на земљи... као да су их још једном убили Схватио сам, то је мој отац... Тресла су ми се колена Затвори очи, сине... Немој да гледаш Браца плаче јер га није било кад је тата био жив Прва је дошла та девојчица Ја сам твоја мама Питамо: можемо ли да полижемо? ...Још пола кашичице шећера Кућице, немој да гориш! Кућице, немој да гориш! Дошла је у белом мантилу, као мама Тето, узмите ме на крило ...И почела да је љуља, као лутку Већ су ми били купили буквар ...Ни за женидбу, ни за војску Бар један синчић да остане Рукавом брише сузе Висио је на ужету као дете Сада ћете бити моја деца Ми смо им љубили руке Гледала сам их очима мале девојчице Наша мама се није смејала Нисам могла да се навикнем на своје име Војничка блуза била му је мокра Као да му је ћерку спасила У одред су ме носили на рукама... Све ми је било поломљено, од главе до пете Зашто сам ја тако мали? Привлачио их је мирис људи Зашто су јој пуцали у лице? Моја мама је била тако лепа Молио си да те убијем Ја ни мараму немам Нисам имала с ким да се играм напољу Отворила је прозор... И пустила да листове однесе ветар Копајте овде Деду су сахранили под прозором ...Још су лопатама утапкали да буде лепо Купићу себи хаљину с машном Како је умро кад данас нису пуцали? Зато што смо ми девојчице, а он је дечак Ниси ми брат ако се играш с немачким дечацима Заборавили смо ту реч... Требало би да идете на фронт, а Ви сте се заљубили у моју мајку У последњим тренуцима узвикивали су своја имена Нас четири упрегле смо се у те саонице Ова два дечака постала су лака као врапчићи Било ме је срамота што носим женске ципеле Вриштала сам и вриштала... Нисам могла да престанем Сви су се ухватили за руке Нисмо ни знали како се сахрањује... А тад смо се некако сетили Сакупио је у корпу Мачиће су изнели из куће Дао ми је кубанку с црвеном траком Пуцам у ваздух У први разред мајка ме је носила у наручју Драги псићу, опрости... Драги псићу, опрости Она је викала: „То није моја ћерка! Није моја!“ Зар смо ми били деца? Били смо мушкарци и жене Немој да даш татино одело том чики Ноћу сам плакала: где је моја весела мама? Он ми не дозвољава да одлетим Сви су хтели да пољубе реч „победа“ У кошуљи од очеве војничке блузе Украсила сам је црвеним каранфилима Дуго сам чекао оца... Цео свој живот На граници... На крају

Референце

Спољашње везе Ljudi bez detinjstva – „Poslednji svedoci“, Svetlana Aleksijevič Poslednji svedoci

Категорија:Романи 1985. Категорија:Руска књижевност Категорија:Женска књижевност