мини| Крупни план сиве људске дужице
Боја очију је полигенски фенотип одређен са два различита фактора: пигментацијом дужице ока и зависношћу од фреквенције расејања светлости замућеном средином у строми дужице. Боју људског ока одређују два фактора - пигментација ириса и начин на који шареница расипа светлост која пролази кроз њу. Гени диктирају колико ће меланина бити присутно у оку. Што је више меланина, то је тамније око. Међутим, може изгледати да се боја очију мења код одређених особа у зависности од количине присутног светла. Ово се дешава због двоструког слоја шаренице присутног у оку. Боја зависи и од тога који слој рефлектује светлост.
Како не постоје две особе на свету које имају потпуно исту боју очију, боја шаренице је специфична за сваку особу на свој начин, и зато прво што приметимо код особе управо је боја очију.
Опште информације Код људи, пигментација дужице варира од светло смеђе до црне, у зависности од:
концентрације меланина у пигментном епителу дужице (који се налази се на задњој страни дужице), садржаја меланина у строми дужице (налази се на предњем делу дужице) и ћелијске густине строме. Од присуства меланина, уопштено говорећи на Земљи су најчешће присутне смеђе очи, и то у 79% случајева, следе у 8%-10% светске популације, плаве очи у 5%, ћилибар или лешник и у 2% има зелене очи. Изузетно ретке боје очију су сива, црвена/љубичаста.
Појава плавих, зелених и боје лешника очију резултат је Тиндаловог расејања светлости у строми, феномена који је сличан оном који објашњава плаветнило неба који се зове Рејлејево расејање. Како ни плави ни зелени пигменти никада нису присутни у људској дужици или очним течностима. боја очију је пример структуралне боје која варира у зависности од услова осветљења, посебно очију светлије боје.
И док су обојене очи многих врста птица резултат присуства других пигмената, као што су птеридини, пурини и каротеноиди. људи и друге животиње имају многе фенотипске варијације у боји очију.Morris, PJ. "Phenotypes and Genotypes for human eye colors." Athro Limited website. Retrieved 10 May 2006.
Генетика Генетика и наслеђе боје очију код људи је комплексно. До сада је око 16 гена повезано са наслеђивањем боје очију. Неки од гена за боју очију укључују ОЦА2 и ХЕРЦ2. Раније уверење да је плава боја очију једноставна рецесивна особина показало се нетачним. Генетика боје очију је толико сложена да се може појавити скоро свака комбинација боја очију родитеља и детета.No Single Gene For Eye Color, Researchers Prove. Sciencedaily.com (22 February 2007). Retrieved on 2011-12-23. Међутим, полиморфизам гена ОЦА2, близак проксималној регуларној секвенци, објашњава већину варијација боје очију код људи.
На боју очију као једну од наследних особина утиче више од једног гена. који се откривају коришћењем асоцијација на мале промене у самим генима и у суседним генима. Ове промене су познате као једнонуклеотидни полиморфизам (СНП). Стварни број гена који доприносе боји очију тренутно је непознат. Студија у Ротердаму (2009) открила је да је могуће предвидети боју очију са више од 90% тачности за смеђу и плаву користећи само шест СНП-ова."DNA test for eye colour could help fight crime", New Scientist 14 March 2009. Постоје и докази да би чак 16 различитих гена могло бити одговорно за боју очију код људи; међутим, два главна гена повезана са варијацијама боје очију су ХЕРЦ2 (оба се налазе у хромозому 15).
Ген ОЦА2 (), када је у варијантном облику, узрокује ружичасту боју очију и хипопигментацију уобичајену у албинизму код људи. + Гени повезани са бојом очијуИме гена Утицај на боју очију ОЦА2 Повезан са ћелијама које производе меланин, од централне важности за боју очију. ХЕРЦ2 Утиче на функцију ОЦА2, са специфичном мутацијом која је снажно повезана са плавим очима. СЛЦ24А4 Повезан са разликама између плавих и зелених очију. ТИР Повезан са разликама између плавих и зелених очију. мини|Табеларни приказ вероватноће боје очију људских потомака према боји очију родитеља. Плаве очи са смеђом мрљом, зелене очи и сиве очи су узроковане потпуно другачијим делом генома. Студија урађена 2008. године у Данској доказала је да сви плавооки људи имају заједничког претка. Односно да је некада у историји постојао први човек који је имао генетску мутацију која је изазвала плаве очи. Тај ген се затим шири на потомке носиоца током многих генерација.
Први носилац гена са плавим очима живео је пре између 6.000 и 10.000 година. Данас има око 300 милиона потомака који имају генетски код за плаве очи у свом ДНК.
Људи европског порекла показују највећу разноликост у боји очију од било које друге популације широм света. Недавни напредак у ДНК технологији открио је неке од историјских разлика у боји очију у Европи. Сви до сада истражени остаци европских мезолитских ловаца-сакупљача показали су генетске маркере за светле очи, у случају ловаца-сакупљача западне и средње Европе у комбинацији са тамном бојом коже. Чини се да су каснији додаци европском генетском фонду, фармери из раног неолита из Анадолије и сточари из бакарног / бронзаног доба Јамнаја (вероватно протоиндоевропска популација) из области северно од Црног мора имали много чешће тамне боје очију и алеле који доводе до светлије коже од првобитне европске популације.
Класификација боја Боја дужице може пружити велику количину информација о особи, а класификација њене боја може бити корисна у документовању патолошких промена или одређивању како особа може да реагује на лекове за очи. Системи класификације боје очију крећу се од основног описа светлих или тамних очију до детаљнијих описа применом фотографских стандарда за поређење. и покушаја да се пронађу објективнији стандарди за поређење боја.Fan S, Dyer CR, Hubbard L. Quantification and Correction of Iris Color." Technical report 1495, University of Wisconsin–Madison, Dec 2003.
Нормалне боје очију крећу се од најтамнијих нијанси браон до најсветлијих нијанси плаве. Да би се задовољила потреба за стандардизованом класификацијом, која је истовремено једноставна и довољно детаљна за истраживачке сврхе, Седон са сарадницима осмислио је степеновани систем процене заснован на преовлађујућој боји дужице и количини присутног смеђег или жутог пигмента. По њима постоје три боје пигмента које одређује боју очију у зависности од њихове пропорције, што одређује спољашњи изглед дужице, заједно са структурном бојом. Зелене дужице, на пример, имају жуту и плаву структурну боју. Смеђе дужице садрже више или мање меланина. Неке очи имају тамни прстен око дужице, који се назива лимбални прстен.
За разлику од људи боја очију код животиња је другачије регулисана.
Како перцепција боје зависи од услова гледања (нпр количине и врсте осветљења, као и нијансе околног окружења), и перцепција боје очију је различита . Edromanguitars.com. Retrieved on 23 December 2011. (нпр очи тачно на граници између сиве и плаве или плаве и зелене, изгледају другачије при различитом осветљењу).
Промене у боји очију мини|Проценат светлих очију у и близу Европе према антропологу Питеру Фросту. Већина новорођених беба које имају европско порекло имају очи светле боје. Како се дете развија, меланоцити (ћелије које се налазе унутар дужице људских очију, као и коже и фоликула косе) полако почињу да производе меланин. Пошто ћелије меланоцита непрестано производе пигмент, у теорији боја очију може да се промени. Боја очију одраслих обично се успоставља између 3 и 6 месеци старости, мада то може бити и касније., W.B. Saunders Medical, Посматрајући дужицу одојчета са стране користећи само пропуштено светло без рефлексије са последње стране дужице, могуће је открити присуство или одсуство ниског нивоа меланина. Већа је вероватноћа да ће дужица која изгледа плава под овом методом посматрања остати плава и како беба стари. Дужица која изгледа златно садржи нешто меланина ча к иу овом раном добу и вероватно ће постати плава у зелену или браон како дете стари.
Промене (светљење или затамњење) боје очију током раног детињства, пубертета, трудноће, а понекад и након озбиљне трауме (као хетерохромија) сугеришу да очи понекад мењају боју под одређеним околностима, услед хемијских реакција или хормонских промена у телу.
Студије на близанцима који су беле расе, како братским тако и једнојајчаним, показале су да боја очију током времена може бити подложна промени, а велика демеланизација такође може бити генетски одређена. Већина промена боје очију је примећена или пријављена код белаца са очима боје лешника или ћилибара. Што је већа количина меланина у дужици и што је гушћа текстура меланина, то је тамнија боја очију особе; иста концентрација меланина зависи и од многих фактора као што су наследни и еколошки.
Најважнија улога меланина у дужици је заштита очију од штетних сунчевих зрака. Eye color change and the affecting factors. Људи са светлијим бојама очију, као што су плаве или зелене, имају смањену заштиту од сунца, па им је потребна већа заштита од сунчевих зрака него онима са тамнијим бојама очију.
Људско око се састоји од две врсте рецептора за светлост и боју у мрежњачи. Цилиндричне ћелије су фоторецептори ока који имају црно-бели вид и, у зависности од количине светлости примљене из околине, одређују количину таме и осветљеност објеката. Број цилиндричних ћелија је већи од броја рецептора за боју и достиже око 120 милиона; конусне ћелије, које су мање по броју од светлосних рецептора, имају вид у боји и подељене су у три различите категорије, од којих свака препознаје једну од боја плаве, црвене и зелене, омогућавајући појединцу да разликује боје.
Табела боја очију Мартин-Шулц скала, развијена из Мартинове скале, је стандардна скала боја која се обично користи у физичкој антропологији за утврђивање мање или више прецизне боје очију појединца. Креирали су га антрополози Рудолф Мартин и Бруно К Шулц у првој половини 20. века. Скала се састоји од 20 боја (од светлоплаве до тамно браон-црне) које одговарају различитим бојама очију које се примећују у природи због количине меланина у дужици:Piquet-Thepot M.-M. - Bulletins et Mémoires de la Société d'anthropologie de Paris, XII° Série, tome 3 fascicule 3, pg. 207,208 - (1968)
Светле и светле помешане очи (16–12 у Мартиновој скали)
Чисто светле (16–15 у Мартиновој скали)
16: чиста светле плаве 15: сива
Светле мешане (14–12 у Мартиновој скали)
14: Веома светле мешане (плава са сивом или зелена или зелена са сивом) 13-12: Светле мешано (светло или врло светло помешано са малом примесом браон)
Помешане (11–7 у Мартиновој скали)
Мешавина светлих очију (плавих, сивих или зелених) са смеђим када су светли и смеђи изглед на истом нивоу
Тамне и тамно мешане (6–1 по Мартиновој скали)
Тамно-мешане: 6–5 у Мартиновој скали. Смеђа са малом примесом светлости Тамно: 4–1 у Мартиновој скали. Смеђа (светло браон и тамно браон) и веома тамно браон (скоро црна)
Браон Уз неколико изузетака, сви сисари имају смеђе или тамно пигментисане дужице. Am J Phys Anthropol. 2009 Код људи, смеђа је најчешћа боја очију, са око 79% људи на свету. Смеђе очи су резултат релативно високе концентрације меланина у строми дужице, што доводи до апсорпције светлости краћих и дужих таласних дужина.
Тамносмеђе очи су доминантне код људи и у многим деловима света, то је скоро једина присутна боја дужице. Смеђе очи су уобичајене у Европи, источној Азији, југоисточној Азији, средњој Азији, јужној Азији, југозападној Азији, Океанији, Африци и Америци. Светле или средње пигментисане смеђе очи се такође могу наћи у јужној Европи, Америци и деловима средње, југозападне и јужне Азије.
Ћилибар мини|Око боје ћилибара