Ирбен Грандије (; Буер, Краљевина Француска, 1590 – Лудун, 18. август 1634) био је француски католички свештеник који је осуђен за вештичарење и склапање пакта са Ђаволом и који је спаљен на ломачи.

Грандијеови тужиоци су били Јованка Анжејска, часна сестра у реду Урсулина, свештеник Мињон и кардинал Ришеље. Модерни историчари приписују Грандијеову оптужбу масовној хистерији и делањем Ришељеја који је имао намеру да га уклони јер му је био политички противник. Грандијеово суђење и смрт су касније прозвани „Афера Лудунских демона” (фран. Affaire des démons de Loudun) од стране историчара. Случај је остао прикривен од стране Римокатоличке цркве док нису били објављени мемоари оца Јозефа, који је сведочио о откривању „јереси” која је „утицала на небројено много сведока и предводника савести.”

Критичка мисао која окружује живот и смрт Ирбена Грандијеа је подељена. Док многи историчари сматрају да је његова жртва била бесмислена и да је био мученик који се борио против догме Римокатоличке цркве, други историчари као што је Жан Мишеје сматрају да је био „будала, кицош и слободњак који је заслужио, не да гори на ломачи, већ да проведе цео свој живот у затвору.” Живот и смрт Ирбена Грандијеа, инспирисали су неколико писаца (Александар Дима Отац, Олдус Хаксли, Ејвинд Јонсон), режисера (Кен Расел) и историчара.

Живот

Младост и долазак у Лудун

Ирбен Грандије рођен је у Буеру у Краљевини Француској 1590. године као најстарији од четворо деце. Његов отац је био краљевски нотар и успешни провинцијални адвокат. Његова баба је потекла из племићке породице, а његов ујак је био свештеник у Бордоу. Његов брат Рене је пратио очеве стопе и постао је адвокат. Грандије је похађао Језуитски факултет у Бордоу, по налогу свог ујака. Са двадесет и пет година је постао језуитски свештеник, неколико месеци пре смрти свог оца. Када се место парохијског свештеника ослободило у цркви Светог Петра у Лудуну, Грандије је номинован и одабран да попуни ту улогу. У књизи „Историја лудунских ђавола” (), Грандије је описан:„Био је висок и леп. Подједнако чврст и суптилан у духу, увек чист и лепо одевен, никуд није ходао без дугог капута; ову спољашњу финоћу је пратила финоћа ума.”Након доласка у Лудун 1617. године, Грандије је постао штићеник Гошера ди Санта-Марте, песника, чији су се статус и мишљење поштовали у граду. Након Гошерове смрти, Грандије му је држао опело на сахрани. Гошер је посредовао пријатељство Грандијеа и Луиса Тринканта, који је био државни тужилац Краљевине Француске.

Сукоб са породицом Тринкант Око 1629. године, Луисова петнаестогодишња кћерка, Филипа је затруднела, што је довело до ширења трачева о могућем оцу. Међу споменутим именима се налазио и Ирбен Грандије који је девојчици предавао латински језик. Ови трачеви о Грандијеовим неверствима је отуђило Луиса који му је убрзо постао непријатељ. Поред ове оптужбе, историчари верују да је Грандије имао и неколико афера са удатим женама.

Неколико месеци након настанка трачева о могућем очинству, Жак де Тибо, сродник Филипе, сукобио се са Грандијеом испред цркве у Лудуну. Де Тибо је, раније, говорио Грандијеовим пријатељима о његовим неверствима и тиме кварио његов углед. Када је, при повратку из цркве, Грандије угледао де Тибоа, захтевао је објашњење за његово понашање, на шта га је де Тибо претукао штапом за ходање. Грандије је након тог напада отишао у Париз и тужио де Тибоа пред краљевим судом. Тужба против де Тибоа трајала је до 1633. године, и окончала се Пировом победом за Грандијеа: Тибо је осуђен на минорну новчану казну. Пред краљевим судом, де Тибо је оптужио Грандијеа за неверство и кршење целибата, што је посматрано као грех у очима Католичке цркве и било је кажњиво смрћу. Један од сведока био је викар Рене Берније који је у писаној форми сведочио да је: „[...] пронашао Грандијеа како спава наг са удатим и неудатим женама у цркви Светог Петра са закључаним вратима; да је у току дана и ноћи виђао удате и неудате жене које су тражиле Грандијеа и пронашле га у његовој соби и да су неке жене остајале тамо од тринаест часова до два - три ујутру и да су им вечеру у собу доносиле слуге које су одмах потом одлазиле; и да је виђао Грандијеа у цркви са отвореним вратима, које је потом затварао, када би жене кроз њих прошле.”Берније је касније у писаном признању написао: „Никада нисам видео жене или девојке како улазе у Грандијеову собу дању или ноћу.” Грандијеова судбина је препуштена црквеном суду у Поатјеу. Тамо је Тринкант сазнао да је Грандије већ био под сумњом других свештеника и да су се они спремали да започну истрагу о њему. Када је сазнао да је налог за његово хапшење издат од стране црквеног суда, Грандије је дојахао до Поатјеа, где је де Тибо известио суд да је Грандије у граду и да се крије од хапшења да би сачувао свој образ. Грандије је ухапшен, упркос његовом изјашњавању да је у сваком случају пошао пред суд. У архивама црквеног суда писало је да је Грандије ухапшен 15. новембра 1629. године и да је у тренутку хапшења: „пронађен у Поатјеу, у хостелу који је држала удовица Лито у својој кући”. Чињеница да је Грандије „пронађен” у хостелу удовице није помогло његовом случају тужбе за акт кршења целибата. Период од хапшења у новембру 1629. године до пресуде коју је донео црквени суд у јануару 1630. године, Грандије је провео у црквеном затвору у Поатјеу. У затвору је тврдио своју невиност у писмима које је написао епископу који је био задужен за истраживање и регулисање његовог случаја:„Иако сам невин за оно за шта ме оптужују ја сам свакако крив пред Богом [за многе друге грехе]. Он жели, за моје добро, да искористи ову лажну оптужбу да казни моје праве жудње. Али истина је да Бог, и Ви по његовом примеру, посматрате ову казну грешника као начин да се његов живот промени на боље, ја Вас молим да схватите да сам напредовао у свом бољитку и молим Вас да зауставите ово кажњавање.”Грандијеова пресуда је изречена 3. јануара 1630. године. Црквени суд изрекао му је казну да пости на хлебу и води сваки петак, забрану вршења икаквих свештеничких функција у надбискупији Поатјеа у периоду од пет година, и вечну забрану вршења икаквих свештеничких функција у Лудуну.

Грандије је поднео жалбу надбискупу Бордоа, који је био надређени црквеном суду у Поатјеу, у нади да ће случај бити поново испитан и да ће његова казна бити поништена. Упркос надбискуповом ентузијазму, случај је био занемарен до марта 1631. године када је започета истрага. Истрага је трајала до новембра 1631. године, након чега је Грандијеова казна поништена и он је поново могао да се врати свештеничком животу. Као предуслов за поништење казне, надбискуп је захтевао да му Грандије призна своје грехе, што је овај и учинио, исказавши искрено покајање за блудни живот који је живео.

Ослобођен свих тужби, Грандије се вратио у Лудун у новембру 1631. године, носећи у својим рукама ловоров венац, староримски знак победе над непријатељима. Ставови према Грандијеу су били подељени али је упркос свему Грандије и даље уживао одређени статус у граду. Годину дана касније, у покушају да се помири са породицом Луиса Тринканта, Грандије је крстио Филипино друго дете. Упркос свим трачевима и проблемима, Грандије је остао релативно популаран, поготово међу Хугенотима који су живели међу зидинама Лудуна. У Лудуну је преживео епидемију куге која је за собом однела 3,700 живота.

Сукоб са кардиналом Ришељеом Памфлет у облику писма, написан око 1627. године и намењен човеку под именом Франсоа де Барадат, објављен је у Паризу. Де Барадат је био непријатељ кардинала Ришељеа који је у то време био поверилац краљице Марије Медичи. Памфлет је био назван „Писмо намењено господину де Барадату од обућара Краљице Мајке” и критиковао је Ришељеа, министре Француске и краља који је у памфлету описан као „поводљив, лакомислен, несталан и крив за огавне нечистоте.” Пар недеља касније, други памфлет је објављен који је у себи садржао ствари које би само могао да зна неко ко је из Лудуна или има са њим неке везе. Грандијеови непријатељи, предвођени Луисом Тринкантом су краљевом канцелару, Жану Мартину, барону од Лобердемонта, дали до знања да је Грандије био аутор писама што га је довело директно у сукоб са кардиналом Ришељеом, и касније довело до његове смрти. Историјски докази не постоје да је Грандије заправо био аутор писама против краља. Писма су при претрази његове куће пронађена међу његовим писмима, али се веродостојност оних који су та писма пронашли доводи у питање.

Грандије се поново суочио са кардиналом када је Ришеље покушао да изда наредбу да се сруше зидине града Лудуна. Лудун је био град који је историјски био уточиште за Хугеноте и Ришеље је сматрао да би зидине града омогућило побуњеничким Хугенотима да креирају микронацију унутар Француске и да постану самоодржива заједница. Краљ Луј XIII одбио је да изда наређење да се зидине сруше због обећања које је дао Гошеру ди Санта-Марти да ће зидине остати читаве током његове владавине. Грандије је стајао на страни Хугенота и обратио се краљу када је Ришеље покушао да обори зидине противно његовој одлуци. Када је Грандије оптужен за вештичарење, Ришеље је послао Жана Мартина да предводи случај и осуди Грандијеа на смрт. Док је Грандије био у затвору у Анжеу, зидине су комплетно срушене.

„Расправа о целибату свештеника” и брак Ирбен је по повратку у Лудун, у периоду између 1631. и његове смрти 1634. написао књигу „Расправа о целибату свештеника” (фран. Traité du célibat des prêtres) у којој је покушао да оспори идеју целибата међу римокатоличким свештеницима. Ова књига је пронађена међу његовим писмима када је коначно ухапшен 1634. године. У књизи, Грандије је написао да: „Свештеник не прихвата целибат због љубави према целибату већ само да би био прихваћен у свете редове [...]” и окончао је писање цитатом Светог апостола Павла: „боље се оженити него горети.”

Историчар Габријел Леге, сматрао је да је Грандије написао ову расправу да би завео Медлин де Бру, неудату жену која је живела у Лудуну. По Легеу, Ирбен Грандије и Медлин де Бру су се венчали у цркви Светог Петра у тајности пре његовог суђења у Паризу. Историјска тачност ове тврдње, као и идеје да су Грандије и де Бру икад имали романтичну везу је оспоравана. Трачеве да су де Бру и Грандије имали сексуалну везу започео је апотекар Пјер Адам, нећак Луиса Тринканта. Де Бру је касније тужила Адама због ширења лажи о њеном неморалном понашању и суд је пресудио у њену корист, што даље потврђује чињеницу да Грандије и она нису имали никакву везу.

Улога у Афери лудунских демона, суђење и смрт

Оптужба за вештичарење