Срби у Боки которској су народ на том простору.
Историја мини|Црква Светог Николе у Котору мини|Звоник цркве Св. Недјеље у Забрђу, Луштица 9. вијек Једини народ који почетком 9. вијека франачки анали (у познатом Ајнхардовом дјелу Vita Caroli Magni насталом између 817. и 830. године) наводе у Далмацији су Срби. Наводе се као Сораби, а тадашња Далмација је поред данашње Далмације била и Бока которска, већи дио Босне и Херцеговине, Црна Гора и западна Србија. У Ајнхардовим аналима за Србе пише да су „народ који држи велики дио Далмације“ (-{Sorabos, quae natio magnam Dalmatiae partem obtinere dicitur}-). Хрвати се у тим аналима не помињу, као ни у другим изворима везаним за Далмацију тог времена. Анализу овог историјског извора дао је др Реља Новаковић у књизи Где се налазила Србија од VII до XII века (стр. 23-38, издање Историјског института у Београду 1981). У то вријеме, тј. након Ахенског мира 812. године, Венецијом, Истром, далматинским острвима и приморским градовима укључујући Задар, Трогир, Сплит, Дубровник и Котор и даље је владало Источно римско царство (Византија) захваљујући својој апсолутној надмоћи на мору.
10. и 11. вијек Данијеле Фарлати Јована Владимира, који је владао Дукљом од око 990. до 1016. године, назива: Vladimiri regis serblorum - Владимир краљ Срба (српски).
Андрија Качић Миошић у свом најпознатијем дјелу Разговори угодни народа словинскога о краљевима Михаилу и Бодину пише: На 1077. Краљеваше у србској земљи краљ Михајло. На 1100. Краљева је у србској земљи и у Далмацији краљ Бодин.
13.-15. вијек У доба Немањића, Балшића и Црнојевића, Бока которска је политички и под овим српским средњовјековном династијама, са неизмјењеном структуром становништва. Балша II Балшић, из Скадра, у повељи Дубровчанима од 27. јануара 1385. између осталога пише : ... молитвама и мољењима светих мојих прародитеља Симеона Немање, првога мироточца српскога и светитеља Саве.
Године 1412. деспот Ђурађ дарива властелину Медлу Анђеловићу село Шушан више Будве. Даровно писмо је писао Бокељ Никола Мирошевић, који на крају писма пише: Ја Никола Мирошевић, канжалиер, писах српским језиком.
Будвански кнез је убаштинио Новака, кефалију Ђурађа Црнојевића, који је, у име Ђурађа, примио у посјед куће, винограде и друга добра у граду и околини. У исправи од 10. децембра 1493., написаној у Будви, на почетку текста посједовног уговора стоји и: Ово је копија од посједа од баштине у Будви коју намирисмо од јемца за брод, преписана са латинског на српски...
Црквени календар Ђурђа Црнојевића за 1494. годину који је штампан на Цетињу, показује да су и Црнојевићи као свете поштовали Немањиће. Од српских светаца ту су: Свети Сава (14. јануара, Сави прваго архиепископа србскаго са црвеним почетним словом С), Стефан Немања (13. фебруара, као Симеона србскаго, новаго мироточца, пуно црвено слово - велики празник), Арсеније I Сремац (28. октобра, Арсенија архиепископа, само црно слово) и Стефан Урош III Дечански (11. новембра, Стефана иже в Дечах, почетно црвено слово).
16. вијек Которанин (властелин од града Котора), Србин католик и познати венецијански издавач ћириличних књига Јеролим Загуровић (Котор, око 1500 - Венеција, 1572) је 1569. године у поговору Псалтира који је штампао, написао: Тјемже мољу се и мил се дјеју појуштим или преписујуштим, ако аште будет што погрјешено, а ви исправљајте, и нас о сем благословите усрдно трудивша се от многими врјеменим, дондеже свршихом сие дјело, иже глагољет се Псалтир по грческому језику, а по српскому Пијевац.
Први српски Буквар, инока Саве Дечанца, настао у манастиру Градиште у Паштровићима, штампан је у Венецији 1597. на српскословенском језику. Буквар је сачуван на четири листа, на којима је изложен систем српскословенске ћирилице.
17. вијек Године 1617. херцегновске аге и поглавице пишу которском провидуру, а испод тога писма стоји записано да је примљено из Новога и да га је превео Јероним Писарић - државни тумач српског језика у овом граду Котору (dragomano publico fella lingua serviana in questa citta di Cataro).
Андрија Змајевић је 3. новембра 1671. из Будве писао Конгрегацији за ширење вјере, у Рим, у вези недоумица око брака између православних Срба и католкиња. У писму је, поред осталога, написао: Постоји такође неколико Срба... у присуству властитог свештеника Србина... Сличан брак био је склопљен претходних година овдје у Будви између Андрије Розуновића, Србина из Паштровића... У извјештају написаном у Перасту, 27. фебруара 1684. у Црној Гори, Кучима, Хотима, Кастратима, Горњој и Доњој Зети има 10.000 душа српског обреда, међу којима су неки латинског обреда и 2.000 Турака. Урбан Ћери 1680. јавља папи Инокентију XI да Конгрегација за ширење вјере држи у Котору једног попа да учи Србе грчког закона - Serviani di rito greco. Надбискуп скопски (по свој прилици Петар Богдани, који је прије тога био барски надбискуп) у тексту из 1685., даје исказ да је Херцег Нови у Србији и да се у њему говори српски језик (se serve lingua serviana). Обилазећи Боку которску гроф Петар Андрејевич Толстој, записао је 19. јуна 1698. допловивши на фрегадуну под Херцег Нови и посјетивши манастир Савину: ... При тој цркви живи митрополит грчког закона, под његовом влашћу је не мала епархија у Сербском народу. Српски православни монах из Грбља, Максим Тујковић (1670.-1740), наводи више Срба светаца у свом рукописном Мјесецослову (календару).
18. вијек
У запису у Јеванђељу Манастира Савина из 1703. пише: Ово свето Јеванђеље откупи господин Радивој Србин за душу своју и својих родитеља Милана и Смиљане... да им буде вјечни помен у светој обитељи, љета.... а од рођења Христова 1703.
Вицко Змајевић је 1721. написао богословско дјело на италијанском, Разговор између католика и Србина (Dialogo tra il Cattolico e Seruiano). Исте године саставља и спис Срби све од почетка (Li Seruiani sino dal principo) Око 1720. појављују се два његова списа на италијанском језику: Извјешће о избору једног новог српског бискупа у Далмацији којег је именовао српски патријарх. Српски обред. (Informatione circa eletione d un nouo Vesco Seruiano in Dalmazia. Il Rito Serviano). Други је: Српски обред различит сада од грчкога због многих заблуда (Il Rito Seruiano differente hora dal Greco per li multiplici errori). У извјештају написаном у Перасту 15. маја 1705. у вези православних у Будви, наводи да је поп тих шизматика Срба био Ghigo из Мајина близу Будве. 28. октобра 1707. из Пераста пише о православцима у Будви и Паштровићима и њихов језик назива српским (manuscritto Seruiano, e tradotti in ligua Italiana). 18. фебруара 1708. спомиње цетињског владику као посљедњег од српских владика који је тек од јануара 1708. признао новог патријарха, Грка Калиника, који је већ 15 година био патријарх. Срби шизматици су се побунили против Турака 1711. како би пристали уз Москву (Писмо из Котора 22. децембра 1711.). 5. августа 1713. из Венеције предлаже бискупа у Сапи Едиђија Квинта као прикладнијег кандидата за цркву у Бару, јер познаје српску ћирилицу (carattere Seruiano) и шизматичке књиге, присутне у Бару, због близине Црне Горе. Из Задра пише 5. и 14. фебруара 1720. помињући Србе морлаке (morlachi Seruiani). Исте године, 15. августа, из Задра пише да се вратила куга у Далмацију у виду владике Србина (Vescouo Seruiano). Прије његовог одласка из Херцег Новог, он је био у Црној Гори на састанку с тројицом других владика Срба (con altri tre Vescoui Seruiani). И у другим писмима спомиње Србина владику у Далмацији. Далматинско владичанство Стефана Љубибратића, којег Вицко спомиње, се тада простирало и на Боку которску. За Будву је записао (у Задру) 18. марта 1742., да је постала трговиште Срба шизматика (Emporio de Scismatici Seruiani).
Руски цар Петар Велики објављује рат Турској 1710. По савјету Саве Владиславића шаље пуковника Михаила И. Милорадовића (1650.-1725.) и капетана Ивана Лукачевића у Грбаљ, са задатком да позову Србе на устанак. Грбљанима су 5./16. јула 1711. издали потврду у којој су наведена њихова права и дужности. У потврди, поред осталога пише: ...поставити на сербскују земљу Михаила Милорадовича, полковника, Јоана Јоановича, секретара књигама јего царского величества. И придосмо перво у мјесто Гербаљ и придоше к нама кнезови и старјешине: Перво кнез Никола Лазаревич, кнез Петар Тујкович, кнез Иван Бојкович, кнез Вукала Бошанович, купно со свјем сабором гербљанским.
Надбискуп A. di Rodi пише 26. августа 1719. у Рим кардиналу Paulucci да треба забранити владици Херцег Новог Стефану Љубибратићу да врши духовну власт над Србима, млетачким поданицима: ...Stefano, ordinato vescovo di Castelnuovo dal patriarca di Pech, suddito del Turco... tutti il Serviani, che abitano nel domino di questa Republica...
У судско-нотарским актима Котора стоји да је 27. новембра 1728. кнез Бечић из Паштровића предао Петру Фонтани, јавном тумачу словенског и српског језика у Херцег Новом једну стару повељу, дијелом оштећену, писану српским слвима аз, буки, вједи.
Которски бискуп Јован Антонио Кастели је у писму из Котора од 6. јануара 1747. навео мјеста у својој бискупији и број католика и православних Срба на том простору. Тада је било 6520 католика и 7630 православних Срба, по њему, шизматика.
Задарски надбискуп Матија Караман шаље 10. априла 1750. опширан извјештај млетачким властима о православним Србима. Написао је да себе зову Serbi, а на италијанском Serviani. За Србе у Новом је записао да они траже дозволу Дужда да обнове цркву под духовном влашћу владике грчко српског, из Херцеговине (vescovo greco serviano d`Erzegovina).
У молби челника Топаљске комунитади из 1751. за избор владике из сопственог краја, поред осталога пише: Има око тридесет година да просимо милост от ... преведрога принципа да нам допусти с његовим милостивим дукалом владику нам Далмацији и Арбанији и дијелу од Ерцеговине докле влада Преузвишени Провидур - ђенерал, а то да нам је од закона грчаскога васточнеје цркве, а од рода и језика илирико славеносрбскаго, ма између нас цијелије провинција отбратога, судита роднога.
Православни Срби из Херцег Новог и Рисна, као и из других већих мјеста у Далмацији, упућују Прошњу 20. новембра 1754. сенату, да би могли имати свог владику. У тексту молбе, поред осталога, пише: Свијетли кнеже! Ми, славено-српски народ грчкога закона истоне цркве, који се налазимо под влашћу Ваше прејасне Републике у предјелима: Ерцегновога и Рисна... да имамо у напријед свог засебног пастира од нашег српског језика и грчког обреда истоне цркве... високопречасни отац Дионисије Новакови, који наш српски језик познаје... И у представци млетачком сенату 1759. српског православног народа у Далмацији, у коју је тада спадао и Херцег Нови и Рисан, људи себе називају: Ми, славено-српски народ, а свој језик зову: од нашег славеносрпског језика. Потписаних из херцегновске и рисанске крајине је било 44, а нека од презимена су: Магазиновић, Томов, Јоргулић, Анозовић, Кецојевић, Дмитров, Лакетић, Недојевић, Квекић, Перовић, Станишић, Брајовић, Вујновић, Даниловић, Драшковић, Јововић, Мирковић, Павковић, Комненовић, Милутиновић, Драгићевић, Адамов, Калуђеровић, Ивелић, Поповић, Ћеловић...
Млетачки которски провидур је у Котору, 27. децембра 1768., написао извјештај о стању православне цркве у тој крајини. У том документу спомиње српски језик, народ српски, грчки закон (православље), а храм Светог Луке у Котору назива српском црквом: Почињући од града (Котора), у њему се налази једина црква Св. Луке, у којој се сваки дан свршава правило у србскоме језику... Народ србски грчкога закона у Котору... Четири су тутора речене србске цркве, два грађанина и два из Грбља...
Далматински управитељ из Котора пише 1770. млетачкој влади и наводи податак да му је Шћепан Мали писао на српском језику.