Кокуши (), јапански термин који означава цивилног гувернера провинције у средњем веку.
Историја
Оснивање Функција цивилног гувернера провинције успостављена је под рицурјо системом власти у периоду Нара (8. век). Са успостављањем Камакура шогуната (1192-1333), постепено је постао празна титула, иако је задржана током Муромачи периода (1336-1573). Гувернерова канцеларија називала се кокуга, а престоница провинције (седиште гувернера) - кокуфу.
Овлашћења и приходи После 700. године (од проглашења Таихо законика), сачувана документа показују да су провинцијски гувернери били већином млађи чланови аристократских породица из престонице, племићи петог ранга (ранг виши од 5. имали су само чланови царске породице и поглавари аристократских кланова).
Свака провинција имала је више округа (гун), са по 2-40 општина које су се састојале од око 50 домаћинстава. У периоду Нара било је 66 провинција и 592 округа (у просеку 9 по провинцији). Сачувани попис са почетка 8. века показује да је једна општина округа Јамагата у провинцији Мино имала 50 домаћинстава и 899 становника, од тога 9 племића, 194 одрасла мушкарца (од тога 35 војника), 14 робова и 1 ковача.
Провинцијски гувернер постављао је окружне гувернере (гунши), које је бирао међу локалним поглаварима (родовским старешинама) и већим земљопоседницима. Окружни гувернери вршили су локалну извршну и судску власт: попис становништва, сакупљање пореза, суђење и одржавање реда. Њихова служба била је доживотна, а указ из 744. забранио је наслеђивање положаја у истој породици.
Практични послови провинцијског гувернера сводили су се на надзор рада окружних гувернера и одржавање преписке са престоницом, а до краја периода Нара имали су власт и над официрима који су обучавали локалне војне обвезнике (способне земљопоседнике од 20-60 година). Војни обвезници сами су плаћали своје оружје и опрему. По закону, гувернери су морали да покупе сво приватно оружје у провинцији и сместе га у државне магацине. Војна обавеза је у периоду Хејан замењена провинцијском милицијом јачине 500-1.000 коњаника, коју су чинили способни младићи из породица окружних гувернера. У пракси, могућности гувернера да наметну своју вољу у провинцијама биле су незнатне, пошто им је закон додељивао само по 3-4 званичника и 3-4 нижа службеника, а сви ратници у провинцији били су под контролом окружних старешина. Колико су гувернери у војном погледу били слаби види се на примеру Тенгјо побуне (939), када је локални земљопоседник Таира но Масакадо са свега 400 коњаника протерао гувернере 8 провинција у области Канто.
Приходи провинцијких гувернера били су скромни: уживали су приход од 960 ари земље (као племићи 5. ранга) и још 240 ари земље коју је доносила служба, укупно тек нешто више од 20 јутара. У таквим условима, корупција у облику продаје положаја и пресуда, утаје пореза и заузимања државне земље цветала је од самог почетка.
Опадање моћи Увођењем приватних поседа (шоен) у периоду Хејан, који су били изузети од власти цивилног гувернера, њихова овлашћења на тим поседима преузели су управници поседа (џито). Државна земља, која је остала под влашћу цивилног гувернера, називала се кокугарјо или корјо. У периоду Камакура уведен је и положај војног гувернера провинције (шуго), који је у почетку делио власт са цивилним гувернером, да би га у периоду Муромачи потпуно заменио.
Референце
Литература
Категорија:Јапански историјски термини