мини|Статуа из касног периода Џомон, датирана 1500-1000. п. н. е. Народ Џомон (јап.) је заједничко име за најстарије познато становништво јапанских острва у неолиту, које се састојало од племена ловаца-сакупљача у периоду од 7500 (или 14500) до 300. године п. н. е.

Датирање Традиционално, историчари су ране векове Јапана поделили на три ере. Период Џомон (јапански неолит), који датира чак пре 16.500 година, трајао је до четвртог века пре нове ере, а име је добио по софистицираној грнчарији џомон (означеној ужетом) коју је производило друштво ловаца и сакупљача. Култура која је уследила, названа Јајои (јапанско бронзано доба) — по месту у Токију где су пронађени многи од његових артефаката — видела је појаву пољопривреде са гајењем пиринча, гвоздених и бронзаних оруђа и првих градова у земљи; постојао је отприлике од 300. п. н. е. до 300. године нове ере. Трећи период, Кофун (јапанско гвоздено доба), је добио име по својим великим земљаним хумкама-гробницама, од којих су многе биле огромне, које су сачувале посед владајуће класе у успону између четвртог и седмог века.

Подела и дефиниција Хронолошки систем периода Џомон поставио је Јаманоучи Сугао око 1937. Његова шема је поделила период Џомон на најранији, рани, средњи, касни и најновији, временски распоред у коме су све врсте грнчарије биле распоређене у историјском реду, упоредо са сродним типовима који се налазе широм земље.

Употреба термина Џомон поставља питање да ли је период истински неолит. Лов на крупну дивљач био је основа економског живота прекерамичке фазе, па отуда и термин палеолит. Додавање микролита (врхови стела) и грнчарије у основи ловачкој привреди сматра се карактеристичним за мезолитско доба, али нема знакова узгоја биљака у раном Џомону. Расправља се о могућности једноставне манипулације биљним културама у каснијим Џомон фазама. Период је дакле протонеолит.

Порекло и култура Порекло јапанског народа није познато са сигурношћу, али већина проучавалаца њихове историје верује да су они мешовитог порекла које укључује јак сој имиграната из северних делова азијског копна и можда мање доминантан сој из приморских региона на југоистоку Азије или, мање вероватно, из Индонезије или Полинезије.

Сакупљено је мноштво археолошких доказа који показују природу млађег каменог доба у Јапану, и у том погледу слика је изузетно јасна. Хумке од шкољки, гробнице, грнчарија и други бројни остаци сведоче о постојању два различита типа неолитске културе. Они показују разлике у врсти и у дистрибуцији, оправдавајући веровање да је један тип био много ранији од другог, којим је на крају и замењен. Наиме, ранија култура (у својим најстаријим остацима мезолит, а не неолит) се проширила на читав архипелаг и вероватно је достигла своју највишу тачку много пре доласка касније културе, чији се најјачи трагови налазе у западним деловима земље.

Ову ранију културу — ловаца и рибара, а не земљорадника — вероватно су развили потомци миграната који су у различито време стигли из различитих делова копна Азије. Неки од њих, према тренутним археолошким налазима, стигли су у северни Јапан из источног Сибира, путем острва Хокаидо и можда Сахалина; а током времена њихова култура се проширила на центар главног острва (Хоншу) и на регион Канто. Антрополози сматрају да су ови људи били далеки преци Аинуа, кавкаског народа који данас живи само у малом броју на северном острву Јапана и на Сахалину.

Сматра се да су друге струје мезолитске или неолитске културе стигле до Кјушуа и западног краја главног острва из обалног региона у Јужној Кини, преко Формозе и острва Рјукју.

Око 300. п. н. е. народ Џомон је на острву Кјушу и западном Хоншуу делимично покорен, а делимично асимилован од народа Јајои, досељеника из Кореје, који су били на много вишем ступњу цивилизације. Под снажним утицајем кинеске цивилизације, досељеници из Кореје донели су у Јапан земљорадњу (гајење пиринча) и обраду метала (бронзе и гвожђа).

Кратак преглед културног развоја У прегледу раних фаза људског живота на јапанским острвима пре увођења пољопривреде засноване на гајењу пиринча око 300. п. н. е., постоје тврдње археолога да је култура доњег палеолита постојала у северном Јапану пре 35.000. п. н. е. чак пре 180.000 година. Али потребно је више истраживања пре него што се такве тврдње прихвате.

Додатни докази су такође потребни онима који покушавају да повуку распадање копнених мостова између јапанских острва и Азије ка ранијим миленијумима и онима који заступају теорију да су пловни објекти коришћени за долазак до Јапана у доба доњег палеолита.

Али култура горњег палеолита, која почиње пре око тридесет хиљада година и која је трајала око двадесет хиљада година, била је распрострањена у већем делу земље и регионално различита. Ово је наследио период мезолита (Сосо-ки), у коме се појавила грнчарија и изумљени лук и стрела. Најранији Џомон (Со-ки) период увео је Џомон начин живота са открићем сакупљања морских плодова и риболова на обали и формирањем хумки од шкољки (археолошка налазишта састављена од кухињских отпадака праисторијских насеља, која су најстарији остаци раних култура).

Период раног Џомона (након око 7500. године п. н. е.) обележен је порастом температура и великим порастом становништва. У периоду средњег Џомона, у источним и централним регионима појавила су се велика насеља, која су живела на орашастим културама (дивљи кестен, храст, лешник), скробном коренастом поврћу (јам) и месу дивљих свиња и јелена. Пред крај Средњег Џомона, природне непогоде су пореметиле устаљене начине добијања хране, приморавајући већину становника да напусти централне планине. Климатска нестабилност је тада била праћена брзим опадањем становништва. Нека места касног Џомона садрже велики број ритуалних остатака (керамичке лампе, глинене фигурице и фалусоидни објекти), што сугерише да су се људи под стресом окретали ритуалима и церемонијама. До краја Џомон периода популација је смањена на скоро половину своје максималне величине и била је широко расејана, а највеће заједнице су наставиле да постоје на северу. Овај развој се обично приписује исцрпљености животне средине и спором обнављању флоре и фауне.

Још у касном Џомону (од око 1000. до 300. године п. н. е.), пиринач се гајио у северном Кјушуу и, пре него што је период дошао до краја, у областима све до Тохокуа. Ширење пољопривреде наводњаваног пиринча у раном периоду Јајои (око 300. п. н. е.) повезано је, у другом веку пре нове ере, са увођењем и употребом гвожђа и бронзе. Након тога, мале заједнице Џомона у северном Кјушуу (читава Џомон популација острва процењује се на једва 4.000 људи) су апсорбовали или раселили Јајои имигранти из јужне Кореје и источне Кине који су физички били крупнији од народа Џомона (за које се сада сматра да су блиско повезани са Аинуима).

Пре-Џомон (око 10.500-7.500. п. н. е.)

Мезолитске културе Људи су насељавали Јапан најмање 35.000 година, али ми знамо више о његовој геологији него о њеним становницима пре 10.000. п. н. е. На врхунцу последњег леденог доба пре 18.000 година, Јапан је вероватно издржавао само неколико стотина људи који су живели у пећинама или на планинским обронцима и ловили крупну дивљач. Тада је наступио период глобалног загревања и становништво је почело да расте — и да се мења.

Два локална изума, која су очигледно настала као одговор на такве климатске промене, револуционарно су промениле живот и немерљиво повећале шансе за опстанак: лук и стрела на северу и грнчарија на југу. И једно и друго се може објаснити као домаћи одговор на погоршање услова живота: чини се да ниједно није уведено споља. Најстарији камени врхови стрела у Јапану пронађени су на северном Хоншуу, и датирани на 8135 ± 320 пре н.е, а најстарија грнчарија (крхотине глинених посуда) у пећини Фукуи код Нагасакија (северозападни Кјушу), датирана на 10,750 ± 500. п. н. е. Лук и стрела омогућили су лов ситније дивљачи (зечева, фазана) и далеко ефикаснији лов на крупну дивљач (јелене, дивље свиње) од дотадашњих копаља и џилита. У исто време, проналазак грнчарије омогућио је кување до тада нејестивих биљака у глиненим посудама, створивши нове изворе хране који су до тада били недоступни.

Најранији Џомон (7.500-5.000. п. н. е.)

Општи услови Отприлике 6.000 година пре нове ере, температуре су премашиле оне које сада сматрају нормалним, и као резултат тога, океани су се подигли на можда осамнаест стопа изнад данашњих нивоа, смањујући копнену масу острва и убрзавајући први значајан напредак Јапана у цивилизацији, пошто су људи били приморани да живе ближе једни другима. Животиње су отеране у планинске долине, што их је учинило лакшим за лов. Људи — који су били нижи него на копну, са мушкарцима у просеку нешто преко пет стопа и женама испод — почели су да граде склоништа за заштиту; неки су конструисали кануе и почели да путују далеко на море, да лове рибу харпунима и удицама. Такође су почели да тргују каменим оруђем, које се сада производило у значајном броју, а постоје докази да је размена са људима на азијском континенту постала прилично уобичајена. Археолошка открића такође указују на пораст верских церемонија у овом периоду, многе од њих повезане су са плодношћу или са смиривањем духова мртвих, и откривају људе који једу све више биљака и орашастих плодова.

Прва керамика До самог краја, Џомон је остао углавном препољопривредни, са храном коју су добијали ловом, риболовом и сакупљањем, али су његови становници показивали све већу префињеност у начину живота. Најизразитији развој тог доба лежао је у производњи онога што многи археолози сматрају најранијим грнчаријама човечанства, са артефактима који датирају још из 14.500 пре нове ере. Иако су глинене фигурице направљене раније у Европи, не постоје докази о керамичким вазама нигде другде овако раног датума. Једнако импресивна је била креативна природа грнчарије, за коју се генерално сматра да су је правиле жене, као што је то било у другим древним друштвима. Археолози су пронашли више од 250 различитих врста посуда широм јапанског архипелага, украшених утисцима конопца, глиненим апликацијама и ознакама направљеним притиском прстију, ноктику или шкољки на глину. Лонци су коришћени за разне функције: кување морских алги, кување поврћа на пари, сервирање и чување хране, држање биљака и украшавање. Другим речима, њихови творци су били и вешти и иновативни, а функције су им биле утилитарне и уметничке.

Археологија Углавном, локалитета ове фазе је прилично мало, а њихов културни садржај је релативно оскудан. Коштане удице, обично не бодљикаве, брзо су унапређиване дуж северне обале. Врхови стрела су били мали, чешће су их користили ловци из унутрашњости. Луковице биљака и скробно корење копали су се великим алатима налик на мотику, који су били направљени од пешчара, шкриљаца или другог меког камена. Орашасти плодови и евентуално семенке су ситњени камењем за млевење.

Ханавадај у префектури Ибараки је први препознатљив локалитет најраније заједнице Џомон. Пет земуница које су лежале на удаљености од око 10 метара садржале су два узастопна подтипа ханавадајске керамике, што вероватно значи да истовремено нису биле настањене више од три куће. Мале групе укућана једва да су бројале више од десет или петнаест. Једна јама није сасвим квадратна, димензија 4,6 са 3,8 метара, и има дванаест рупа за стубове. Коришћена су спољна огњишта. Наизглед незгодне посуде у облику метака (са шиљастим дном) стајале су усправно у меком, растреситом тлу. Око куће су држани пси (, мали, краткодлаки пси) који су можда били преци данашње Шибе.

Субкултурне поделе најранијег Џомон периода налазе се на југу, у Кантоу и на северу. Од Кјушуа до равнице Канто, лонци са зашиљеним дном били су украшени превлачењем резбареног штапа преко површине. У Кантоу је коришћен рудиментарни облик обележавања врпцом. Али северно од те равнице и отприлике у исто време у декоративним техникама доминирало је обележавање и утискивање шкољки.

Популација