Шинода Масахиро (; Гифу, 9. март 1931 — 25. март 2025) био је јапански редитељ који се истакао својим експерименталним филмовима који су били део јапанског новог таласа у кинематографији током 1960-их година. thumb|Kaga-Mariko-Yachigusa-Kaoru Дело Шинода Масахиро је био један од тројице редитеља новог таласа у студију Шочику, уз Ошима Нагису и Јошида Киџуа. Шинода је режирао свој први филм, Карта за љубав у једном правцу (Кои но катамичи киппу), 1960. То је прича о амбициозној јапанској поп звезди која своју титулу преузима из песме Нила Седаке. Међутим, његов други филм, Суво језеро (Каваита мизуми, 1960), пружа тематски амбициознији маркер за нову фазу у јапанској кинематографији, приказујући бунтовног студента који се одваја од својих колега чланова националног студентског тела Зенгакурен током демонстрација због обнављања Анпо споразума, гајећи снове о радикалнијим активностима. Такемицу Тору је писао музику, док је сценарио Терајама Шуџија означио прву од неколико сарадњи са редитељем, укључујући и Моје лице црвено у заласку сунца (Јухи ни акаи оре но као, 1961) и Сузе на лављој гриви (Намида о, схисхи но татегами ни, 1962), које су комбиновале елементе омладинског филма и јакуза жанра, и каснијег Бураикана (1970), заснован слободно на kабуки драми Каватаке Мокуамија (1816–1893) и портретисање бројних ликова током периода Тенпо устанака 1837. у препознатљивом, модернистичком стилу.
За разлику од многих савременика из Новог таласа, Шинода је остао у студијском систему све до свог 12. филма Самурај шпијун (Ибун Сарутоби Сасуке, 1965). Његов рад за Шочику укључује Бледи цвет (Каваита хана, 1964), јакуза филм снимљен у стилу америчког ноара; Атентат (Ансацу, 1964), бакумацу-моно заснован на убиству Ји Наосукеа (1815–1860), високог званичника одговорног за отварање јапанских лука за трговину са Америком; и адаптација романа Кавабате Јасунарија Лепота и туга (Уцукушиса то канашими то, 1965), савремена прича о романописцу који пролази кроз кризу средњих година који се још једном емоционално везује за бившу љубавницу и њену лезбејску партнерку.
Уместо да се суочи са устаљеном јапанском традицијом или веровањима са одређене политичке позиције, Шинодин аналитички приступ генерално их је деконструисао и изложио анализи, често путем познатих историјских догађаја и ликова. Његови филмови укључују Острво казне (Шокеи но шима, 1966), које је адаптирао Ишихара Шинтаро по роману Такеда Таиџуна о ратном притворском центру за малолетнике на удаљеном острву; Двоструко самоубиство (Шинџу-тен Амиџима, 1969), продукција Цеха уметничких позоришта (АТГ) заснована на често сниманој Бунраку драми о осуђеној љубави Чикамацу Монзаемона, која користи брехтовску направу луткара обучених у црно који се појављују иза људских глумаца да управљају њиховим судбинама; Тишина (Чинмоку, 1971), адаптација романа Ендоа Шусакуа о прогоњеним језуитским мисионарима у Јапану из 17. века; Химико (1974), такође у продукцији АТГ, заснован на митској шаманској краљици из трећег века; Демонско језеро (Јашагаике, 1979), натприродна прича прилагођена из приче Изуми Кјоке; МакАртурова деца (Сетоучи шонен јакиудан, 1984), драма о омладинској бејзбол репрезентацији смештена у време окупације; Гонза копљаник (Чикамацу Монзаемон: Јари но Гонза, 1986), заснован на Бунраку комаду Чикамацу Монзаемона о ратнику који влада вештином чајне церемоније; Плесачица (Маихиме, 1989), јапанско-немачка копродукција заснована на полуаутобиографском приказу романописца Мори Огаија о његовој љубави према младој немачкој балерини током његовог боравка у Берлину од 1884. до 1888. године; Совин замак (Фукуро но широ, 1999), попут Атентата, адаптације приче Шиба Рјотароа, овог пута о нинџама и смештене на крају 16. века, која је у великој мери користила компјутерски генерисане слике; и Шпијун Сорге (Супаи Зорге, 2003), о активностима совјетског шпијуна Рихарда Зоргеа у Јапану пре Другог светског рата.
Филмови Бледи цвет (Каваита хана, 1964), један од Шинодиних најуспешнијих филмова, бави се сложеним и традиционалним односима јакуза. Иако главни јунак на крају гине због своје припадности организованом криминалу, филм приказује јакузе са толико разумевања и карактеризације да је редитељ био оптужен пред јапанском цензуром за анархизам, што је одложило емитовање филма за 9 месеци. Овај филм послужио је као образац каснијег жанра филмова о јакузама. Атентат (Ансацу, 1963), историјска драма смештена у 1863, која се бави заверама у последњим данима Токугава шогуната. Шинода се не бави историјом, колико људима у њој. Догађаји су приказани из перспективе ликова који би у традиционалном филму били обележени као зликовци, а морална позадина свих јунака до краја остаје амбивалентна. Са лепотом и тугом (Уцукучиса то канашими то, 1965), Облаци у сутон (Аканегумо, 1967) и Протерана Орин или Симфонија у сивом (Ханаре гозе орин, 1977) имају за протагонисте напаћене жене (које је већином играла редитељева супруга, Ивашита Шима), које судбина води крајњем уништењу. Двоструко самоубиство (Шинџу тен но амиџима, 1969), засновано на истоименој луткарској драми (бунраку) коју је написао Чикамацу. Овај филм приказује класичан сукоб између љубави и дужности, у коме љубав лако пропада, а људи су само марионете у рукама судбине. Скандалозне авантуре Бураикана (Бураикан, 1970), који се бави кабуки позориштем. Химико (1974), историјска драма смештена у преисторијски Јапан, која приказује живот и смрт краљице Химико (180-248). Филм је заснован на доступним историјским изворима, а преисторијски Јапан приказан је оригинално и смело: јунаци се понашају у складу са варварским временом у коме живе, насиље је свеприсутно и неспутано, а еротске сцене приказане су са отвореношћу необичном за јапанску кинематографију. Гонза копљаник (Јари но Гонза, 1986), бунраку драма, такође по Чикамацуовом делу. Замак сова (Фукоро но широ, 1996), самурајски филм (чамбара).
Референце
Категорија:Јапански редитељи Категорија:Рођени 1931. Категорија:Умрли 2025.