Фауна је римска рустикална богиња за коју се у различитим древним изворима каже да је жена, сестра, или ћерка Фауна (римски Панов пандан). (noting that Fauna appears in no inscriptions in Cisalpine Gaul) Варон ју је сматрао женским панданом Фауна и рекао је да сви фауни имају пророчке моћи. Зову је и Фатуа или Фента Фауна.

Име

Етимологија Име Фауна је женски облик латинског Фаунуса, божанства природе. Генерално се сматра да сам Фаун потиче од протоиталског *fawe или *fawono, коначно од протоиндоевропског *bʰh₂u-n (повољно). Сходно томе, Жорж Думезил је превео њено име као „Повољна“. Georges Dumézil, (1980), p. 208.

У свом концептуалном приступу римском божанству, Мајкл Липка види Фауна и Фауну као пример карактеристичне римске тенденције да се формирају родно комплементарни парови унутар сфере функционалности. Мушко-женске фигуре никада немају једнаку истакнутост, а чини се да је један партнер (не увек женски) направљен по узору на другог. Осканска посвета са именом Fatuveís (= Fatui, генитив једнине), пронађена у Аеклануму у Ирпинији, указује да је концепт италски. E. Vetter Handbuch der italischen Dialekte Heidelberg 1953 p. 114 n. 165; J. Champeaux "Sortes et divination inspirée. Pour une préhistoire des oracles italiques" in Mélanges de l'École française de Rome. Antiquité 102, 2 1990 p. 824 and n. 52.

Античке интерпретације Варон је објаснио улогу Фауна и Фауне као пророчких божанстава:Фауни су богови Латина, тако да постоји и мушки Фаун и женска Фауна; постоји традиција да су говорили о (fari) будућим догађајима у шумовитим местима користећи стихове које зову "Сатурновци", па су тако названи "Фауни" од "говорити" (fando). Varro, De lingua latina 7.36. At 6.55, Varro says that Fatuus and Fatua also derive from fari. See also Auguste Bouché-Leclercq, Histoire de la divination dans l'Antiquité (Éditions Jérôme Millon, 2003), pp. 902–903.Сервије поистовећује Фауна са Фатуклом и каже да је његова жена Фатуа или Фауна, изводећи имена као што је Варон урадио од fari, „говорити“, „јер могу да предвиде будућност“. Servius, note to Aeneid 7.47; see also note to 7.81 and 8.314. Ранохришћански писац Лактанције ју је назвао Fenta Fauna и рекао да је била и сестра и Фаунова жена; према Лактанцију, Фатуа је певала fata, "судбину", женама као што је Фаун певао мушкарцима. . I 22, 9, citing Gavius Bassus. Јустин је рекао да је Фатуа, Фаунова жена, „испуњена божанским духом, марљиво предвиђала будуће догађаје као у лудилу (furor)“, па је стога глагол за божански надахнут говор fatuari. Justin, 43.1.8.

Док је неколико етимолога у антици изводило имена Фауна и Фаун од fari, „говорити“, Макробије је сматрао да Фаунино име потиче од faveo, favere, „повлађивати, неговати“, „јер она негује све што је корисно за жива бића“. Quod omni usui animantium favet: Macrobius, (2011), p. 147, note 253. Према Макробију, књиге Понтифика третирају Бона Деа, Фауну, Опу и Фатуу као имена за исту богињу, Мају.

Види још

Списак римских божанстава

Референце

Општа библиографија

Категорија:Римска митологија