мини|десно|Религија протјерује Јерес и Мржњу, аутор Пјер Ле Гро. Скуптурална група у олтару Светог Игњатија у цркви Ил Ђезу у Риму.

Јереси у хришћанству (супротно од ортодоксије) јесте формално порицање било које од основних доктрина хришћанске вјере, како их одређује једна (или више) хришћанских цркава, или демонстрација сумње у такву доктрину. Јерес се мора разликовати од отпадништва и раскола. Отпадништво скоро увијек подразумијева потпуно одрицање од хришћанске вјере — атеизам или прелазак у нехришћанску вјеру, а раскол је нарушавање црквеног јединства, не нужно на догматским основама.

У западном хришћанству, појам јереси се најчешће помиње као вјеровања која су анатемизована на једном од васељенских сабора које је признала Католичка црква. На Истоку је „јерес” мање конкретан појам и може се схватити као одступање од црквене традиције. У средњем вијеку, појам јереси је разјашњен у канонском праву и списима католичких богослова. Од Великог раскола и Реформације, разне хришћанске цркве су користиле овај концепт у односу на појединце и групе које су припадале другим конфесијама.

Борба између „ортодоксног” хришћанства са „јереси” почела је већ у 2. вијеку, али је питање поријекла овог сукоба у раном хришћанству дискутабилно. Истовремено су настале прве теорије о поријеклу јереси од ђавола и апостолског прејемства ортодоксије од Исуса Христа и његових ученика. Од 3. вијека постоји традиција осуде јереси на помјесним и васељенским саборима. Прва казна под оптужбом за јерес изречена је 385, док се овај феномен распространио тек у 12. вијеку. Формулисани су принципи рада инквизиције 1215, а убрзо је борба против јереси пренијета на Доминикански ред. Посљедња особа под оптужбом за јерес је кажњена 1826. године.

Хришћанске јереси су предмет многостраног изучавања. У првим вијекова хришћанства настала је обимна јересиолошка литература. Не постоји општеприхваћена класификација јереси или њихов потпуни списак. У различитим временима, враџбине и лажно пророштво сматрани су јересима.

Концепција јереси У раној цркви мини|десно|Религије истјерује јерес и мржњу, дјело Пјера ле Гроа из 1695—1699. године. Скулптургна група у олтару Светог Игнасија у Цркви Ил Ђезу у Риму.

Према тумачењу које је у трактату „Етимологије” дао средњовјековни начун Исидор Севиљски, ријеч „јерес” потиче од -{haeresis}-, латинске транслитерације грчке ријечи αἵρεσις, која значи избор, или у ширем смислу школа мишљења. У том смислу, ријеч се повремено помиње у Новом завјету (Дап. 5:17; 15:5; 24:5; 24:14. и Гал. 5:20) и код раних Црквених отаца. Отприлике у том смислу, ријеч је коришћена раније, у старогрчкој и староримској филозофији, гдје је „јерес” означавала уважени избор једне или друге филозофске школе за проучавање. Према претпоставци француског историчара религије Марсела Симона, ријеч иновјерје () би овдје била ближа по значењу, која е први пут среће под Платона за означавање лажног убјеђења. У текстовима Новог завјета ријеч „јерес” се користи углавном у негативном контексту, као ознака коју Црква даје секти или групи која угрожава јединство хришћана — тј. не као доктринарно одступање. У Посланици Галатима, ово је једно од многих „тјелесних дјела”, уз пијанство и идолопоклонство (Гал. 5:20), посланица Титу прописује како се одвратити од неразумног јеретика (Тит. 3:10). Посланица друга Петрова упозорава на лажне пророка и лажне учитеље, „који ће унијети јереси погибли” (2. Пт. 2:1). На јерес се на крају почело гледати као на одступање од ортодоксије, а у смислу „иновјерства” ријеч је употријебљена убрзо послије 100. године, када је Игњатије Антиохијски у својој „Посланици Траљајцима” позвао на удаљавање од отрова јеретика, који „отров свог учења… мијешају са Исусом Христом, како би придобили повјерење.” Постепено су се ова два значења зближила по смислу, а за вријеме Атанасија Великог (4. вијек) израз ἑτεροδοξον αἵρεσιν „иновјерна јерес”, већ је постала плеоназам.

Питање поријекла јереси привукло је пажњу ранохришћанских писаца, а о овој теми су постојале различите теорије. Један од првих припада Егесипу, писцу несачуване црквене историје 2. вијека, којег цитира Јевсевије Кесаријски. Према његовим ријечима, јереси су првобитно настале у јудаизму, у коме је и прије успона хришћанске цркве постојало седам секти. И учењем једног од њих, извјесни Фебутис је почео да „обмањује” цркву, поставши тако први јересиарх. Другу схему нуди апокрифни извор из 2—3. вијека „Климентина”, постулирајући прелазак из незнања у знање као универзални закон: као што је Каин дошао прије Авеља, Исмаил прије Исака, Исав прије Јакова, Арон прије Мојсија, тако је и Симон Врач био прије апостола Петра у Риму. С тачке гледишта већине раних писаца Симон, а не Фебутис, био је „отац јереси”. Иполит Римски (3. вијек) оптужио је сљедбенике грчких филозофа за јерес, који понављају грешке стари и представљају их као нова учења. Према Марселу Симону, принципијелна разлика између система Иполита Римског од теорије Егесипа је у томе што је посљедњи извор учења, барем у неком минималном степену истинит, док Иполит подиже јереси на учења која су у почетку потпуно лажна — иако више прихватљивији од резултата. Првобитно значење појма „јерес”, које је записао Исидор Севиљски, јесте „избор” учења, најприкладније за одређену особу, забиљежено је у Дјелима апостолским: као одговор на оптужбу апостола Павла на подстицање на побуну и припадност „јереси Назаретској” (Дап. 24:5), он је у своју одбрану изјавио да „у путу, који ови називају јерес, тако служим Богу отачкоме, вјерујући све што је написано у закону и у пророцима” (Дап. 24:14). Постепено је појам јереси почео да се повезује са одступањем од регигиозне норме. Одговарајући процес у јудаизму, гдје су према Јосифу Флавију четири главна правца названа јереси (фарисеји, садукеји, есени и зилоти), завршио се нешто раније побједом фарисеја крајем 1. вијека. Према њемачком богослову Хајнриху Шлиеру, концепт јереси је био сумњив за ране хришћане, пошто је био повезан првенствено са грчким филозофским школама и струјама у јудаизму.

У етимолошком духу, како га је дефинисао Отац Цркве из 4. вијека Јероним Стридонски, јерес се јавља када особа изабере у коју доктрину ће вјеровати на основу сопственог расуђивања. Многе дефиниције су истицале да, за разлику од црквеног раскола, јерес не нестају у цркви, већ је спољашња појава у односу на њу. Посљедице оваквог приступа био је, нарочито, закључан да се све дуалистичке јереси јављају као манихејство, а антитринитарне као аријанство.

Формализација дефиниције у средњем вијеку

Постоји званичан број формалних дефиниција појма „јереси”. У својој најједноставнијој варијанти јерес се може дефинисати као супротност ортодоксији. Ову изјаву је пратио концепт, по којој је ортодоксија постојале до појаве јереси, што је искривљавање раније познате истине. Таква дефиниција, која се сматра класичном, постојала је много вијекова и изложена је, посебно, у „Црквеној историји” Јевсевија Кесаријског (4. вијек). По Јевсевијевом концепту, ортодоксија је одговарала вјери црквене већине, чија је догматска генеалогија одређена апостолским прејемством од Исуса Христа и његових апостола. Пошто је значење ортодоксије временом пречишћавано, дефинисање јереси на овај начин је било тешко. Као резултат у раној цркви су развијене праксе, омогућавајући грешнику да одбаци своје грешке и врати се у крило цркве. По блаженом Августину, онај који послије разјашњења своје грешке се одрекне грешке, не сматра се јеретиком. Пошто црква није формулисала свој став о свим доктринарним питањима, било је сасвим могуће да би човјек сам или под туђим утицајем могао пасти у јерес. Међутим, онај који је истрајао у својим заблудом био је јеретик. Ова дефиниција је укључена у Грацијанов зборник канонског права. Као резултат тога, јересом се није сматрао одређени скуп погледа или начин живота, већ одређени тренутни избор у току правне процедуре. Сложен моменат у логичким конструкцијама Грацијана био је моменат о повезаности појма „јерес” и „јеретик” — није јасно да ли се јеретиком може сматрати онај ко се потајно држи јереси или само онај који је заговара јавно. Даље упрошћавање довело је до признавања сваког одступања као знак урођеног гријеха, а то одступање се могло открити кривичним процесом. Према бројним истраживачима, у 11—12. вијеку такав дисциплински прекршај као што је симонија сматран је јересом.

У својој коначној форми средњовјековно учење о јереси изражено је у расправи у трактату -{Tractatus de fide et ccclesia romano pontifice et concilio generali}- (1375) француског богослова Жана Курткиса из 14—15. вијека. Дефинишући католичку вјеру као истину неопходну за спасење, он дефинише јерес као лажну догму противрјечну ортодоксији. Он пориче раније подјелу јереси на „старе” и „нове”, што је подразумијевало временску промјену појмова ортодоксија и јерес. Такође, према Бревикоксу, раскол постаје вид јереси. Предлаже два приступа типизације јереси. Прву је означио као „јереси против Светог писма”, у којој се разликују три категорије јереси. Прва категорија укључује јереси које су у супротности са словом Светог писма, као што су оне које тврде да „Ријеч није постала тијело” (за разлику од Јн. 1:6—18). Друга и трећа категорија јереси се разликују од прве у мањем степену доказа о лажности јеретичког исказа. У другој типозацији Бревикокс категорише јереси против Светог писма и Светог предања у пет категорија. Прве двије од њих се тичу јереси које су у супротности с оним што уче Свето писмо и апостоли, трећа и четврта обухватају јереси које су у супротности са учењем Цркве послије апостолског времена и црквеним хроникама, чиме се фиксира одлучујућа улога Римске цркве у утврђивања правилног вјероучења. Пета категорија тиче се јереси које су супротне ономе што је надахнуто или признато као истинито од стране Цркве и што се не може рационално оповргнути. Ова посљедња категорија укључивала је изјаве попут „Августинова вјера није истинита”. Бревикокс је такође био заокупљен преоблемом да ли је било која јерес осуђена чак и она која није јавно осуђена. Односи, настаје ли јерес фактом црквене осуде? За разлику од Грацијана, који је правио разлику између осуђених и нових јереси, Бревикокс не прави такву разлику, јер су за њега све јереси осуђене. У прилог таквом ставу он се позива на одлуку Четвртог латеранског сабора из 1215, којом су осуђене све јереси. Строжије, разликује четири категорије јавно осуђених јереси: оне које се осуђују на посебан начин (нпр. Аријева јерес) и друге са све већим степеном очигледности за све мање богословски образовну особу; имплицитно осуђене јереси у таквом систему су оне за чију идентификацију је потребно дубоко познавање Светог писма и учења Цркве.

У новом вијеку мини|десно|Погубљење анабаптисте Марије ван Бекуме 1544. године, гравура Јана Лујкена.

Реформација, која је почела у 16. вијеку, и појава протестантских учења, уништили су монопол Католичке цркве на појам јереси. Заузврат, водећи богослови Реформације различито су процјењивали радикалне правце религиозне мисли, нарочито анабаптисте. Швајцарски богослов Хајнрих Булингер их је сматрао непосредним јеретицима, које је дефинисао као оне који „стварају секте и подјеле у Цркви, угрожавајући њено јединство својим лажним и погрешним мишљењима.” Жан Калвин је од анабаптиста издвојио просте, који нису јеретици, већ само захтијевају вођство у разумијевању Светог писма, и „либертине” и „спиритуалисте”, које је сматрао милитантним развратним јеретицима. Састављањем Књиге сагласја 1580, завршена је доктринарно образовање лутеранства. Сходно томе, јерес с тачке гледишта лутеранства јесу мишљења која нису у сагланости са догматима Књиге сагласја или су у њој непосредно осуђена.