Фуснота је реч немачког порекла (), која означава белешку, напомену стављену на дно странице књиге или документа. Фуснота додатно објашњава или упућује на додатно објашњење, а може да садржи извор или референцу за део текста уз који је постављена. Фуснота је уобичајено означена индексом, непосредно иза текста на који се односи.
1 за прву фусноту на страни, 2 за другу фусноту итд.
Јавља се и облик са индексом у угластим заградама: . Уместо броја, могу се користити други типографски знаци, са различитим форматирањем, као што су (*), *), (†), или комбинација слова и броја.
Са порастом доминације енглеског језика у рачунарској обради текста, често се уместо фуснота чује () футнота, са истим значењем. За разлику од фусноте, која се ставља на дно странице, Енднота, () је скуп свих фуснота и ставља се на крај поглавља или на крај целокупног дела. Ендноте не нарушавају изглед стране, али могу читаоцу да стварају потешкоће при сталном пребацивању између текста и напомена, поготово ако свако поглавље почиње изнова означавање од броја 1.
Српски језик има реч са истим значењем: подбелешка, али та реч није у широј употреби. Ако фуснота објашњава неку појединост у реченици, фуснота се ставља иза те речи, а испред знака за крај реченице, ако је та реч на крају. Ако, пак, објашњава целокупан садржај реченице, онда се пише иза знака за крај реченице.Правопис српскога језика, екавско школско издање, Митар Пешикан, Јован Јерковић, Мате Пижурица, Матица српска, Нови Сад и ЗУНС, Београд, 1985, тачка 156. „Смештај знака за подбелешке“, .
Референце
Категорија:Књижевност Категорија:Типографија Категорија:Референце