Атол Бикини (маршалски: Pikinni, што значи „место кокоса“), у периоду између 1800-их и 1946 познат и као атол Ешолц (Eschscholtz Atoll), је корални гребен у склопу Маршалских острва који се састоји од 23 мања острва која окружују централну лагуну површине 594,1 км². После Другог светског рата, 1946. године, острва и лагуна били место 23 нуклеарне пробе које су Сједињене Америчке Државе извршиле до 1958. Због тога су становници овог атола присилно пресељени.
Атол се налази на северном крају острвског ланца Ралик, удаљен око 850 км северозападно од главног града Маџура. Године 1970. око 100 становника враћено је на острво, али су научници у мају 1977. открили опасно високе нивое стронцијума-90 у води из бунара, а становници су у својим организмима имали недозвољено високе концентрације цезијума-137, због чега су 1980. године поново евакуисани. Атол данас спорадично посећују рониоци и научници, а на њему живи мања група старатеља, међу којима су и потомци острвљана који су 1946. пресељени са острва.
Унеско је утврдио да Бикини атол симболизује зору нуклеарног доба и 3. августа 2010. прогласио га је светском баштином.
Етимологија Енглеско име острва потиче од немачког колонијалног назива Бикини датог атолу када је био део Немачке Нове Гвинеје. Немачки назив је транслитерован од маршалског имена острва Пикини (Pikinni: Пик - „равна површина“ и Ни - „кокосово дрво“ или „површина кокоса“).
Историја Људи насељавају атол Бикини већ око 3.600 година. Испод слоја песка дебљине око 1 м пронађени су делови дрвеног угља, рибље кости, шкољке и други археолошки артефакти. Методом радиоактивног угљеника утврђено је да датирају између 1960. и 1650. године пре нове ере. Друга археолошка открића датирају из различитих периода, од 1000. године пре нове ере до 1400. године нове ере.
мини|Мапа атола Бикини из 1897. Први Европљанин који је забележио постојање Маршалских острва био је шпански морепловац Алваро де Саведра. Он је септембра 1529. године, када је својим бродом Ла Флорида покушавао да се врати у Нову Шпанију, уцртао ова острва као Buenos Jardines („Добри вртови“ на шпанском),Montana, Alberto Descubrimientos, exploraciones y conquistas de españoles y portugueses en América y Oceania, Miguel Salvatella, Barcelona, 1943, p. 81 међутим Маршалска острва нису имала богатстава која би подстакла веће истраживање или мапирање. Британски капетан Семјуел Волис случајно је наишао на атоле Ронгерик и Ронгелап док је пловио од Тахитија до Тинијана, а његови сународници, поморски капетани Џон Маршал и Томас Гилберт су 1788. обавили делимична истраживања.
Први западњак који је угледао атол почетком 19. века био је капетан и истраживач Ото фон Коцебу, балтички Немац, који је пловио у служби Руске империје. Током 1816. и 1817. посетио га је три пута Атол је назвао Ешолц по Јохану Фридриху фон Ешолцу, природњаку који је пловио на његовом броду. Балтички Немци су користили атол за производњу кокосовог уља, али су ретко имали контакт са домородачким становништвом. Клима атола је сувља него на јужнијим острвима, на којима се производило више копре. Касније, током немачког колонијалног периода становници Бикинија ангажовани су да развијају производњу копре.
Долазак хришћанских мисионара Амерички протестантски мисионари стигли су на острво Ебон, у јужном делу ланца Ралик, 1857. године. Они су тада острвљане први пут упознали са хришћанством, које је постепено истиснуло њихову матичну религију. Подстицали су жене да покривају груди и усвоје смернији облик одевања.
Шпанско-немачки уговор из 1899. године Експлозија бојног брода USS Maine у луци Хавана послужила је као изговор за почетак Шпанско-америчког рата 1898. године. Резултат је био тај да је Шпанија изгубила многе своје преостале колоније. Куба је постала независна док су Сједињене Државе преузеле Порторико и шпанске пацифичке колоније Филипине и Гуам. Шпанији су остале Шпанске источне Индије у Пацифику - око 6.000 сасвим малих острва која су била ретко насељена. Након губитка административног центра Маниле ова мала острва су постала неуправљива, а после целокупног губитка две шпанске флоте 1898. и неодбрањива. Због тога је шпанска влада, уговором који је потписан 12. фебруара 1899. године, Каролинска острва, Маријанска острва, Палау и друге поседе продала Немачкој и она су стављена под контролу Немачке Нове Гвинеје.
Први светски рат и Јапанска окупација На самом почетку Првог светског рата, 1914. године, Маршалска острва (самим тим и Бикини) су окупирана од стране јапанске царске морнарице. Јапанци су управљали острвом до почетка Другог светског рата, али су локалне послове углавном препустили традиционалним локалним вођама. Маршалска острва су одједном постала стратешки важна за Јапанце, да би се заштитили од америчке инвазије.
Други светски рат Током Другог светског рата Маршалска острва су остала релативно мирна све до фебруара 1944. године, када су у крвавој бици код Кваџалејна америчке снаге заузеле атол Кваџалејн. На крају битке, на Бикинију је остало само пет преживелих јапанских војника, који су радије изабрали да изврше самоубиство него да дозволе да буду заробљени. За Сједињене Америчке Државе ова битка је представљала корак у походу на Јапан и значајну моралну победу. Основана је велика америчка Поморска база Маршалска острва.
Програм нуклеарног тестирања 250px|мини|лево|Снимак подводне нуклеарне пробе на Бикинију мини| Вилсонов облак у лагуни атола Бикини После Другог светског рата, Сједињене Државе су биле укључене у хладноратовску трку у нуклеарном наоружању са Совјетским Савезом. Убрзо након завршетка рата председник Хари Труман је упутио званичнике војске и морнарице да обезбеде место за тестирање нуклеарног оружја на америчким ратним бродовима. Док је војска видела резултате копнене експлозије, морнарица је желела да зна ефекат нуклеарног оружја на бродове. Желели су да утврде да ли се бродови могу распоредити на мору и у лукама на начин који би нуклеарно оружје учинио неефикасним против пловила. Бикини је био удаљен и од редовног поморског и од ваздушног саобраћаја, што га је чинило идеалном локацијом.
Програм тестирања на атолу Бикини представљало је низ од 23 детонације различитог нуклеарног оружја које су Сједињене Државе обавиле између 1946. и 1958. на седам полигона. Детонације су вршене на самом гребену, на мору, у ваздуху и под водом са комбинованим приносом фисије од 42,2 Мт. Тестирање је почело Операцијом Раскршће у јулу 1946.
Радиоактивна контаминација свих циљних бродова на Бејкеровом тесту била је први случај непосредних, концентрисаних радиоактивних падавина као резултат нуклеарне експлозије. Хемичар Глен Т. Сиборг, председник Комисије за атомску енергију, назвао је ово „првом нуклеарном катастрофом на свету“. Након тога уследила је серија тестова који су контаминирали острва атола са довољно радиоактивности, посебно цезијума-137, да контаминирају сву храну узгајану на том тлу.
Пресељење становништва на атол Ронгерик мини|Становници острва Бикини укрцавају се 7. марта 1946. на брод који ће их преселити са атола мини|Острвљани са Бикинија стижу на атол Ронгерик и истоварају пандан за покривање кровова својих нових кућа У фебруару 1946. затражено је од 167 становника атола Бикини да се добровољно и привремено преселе, како би влада Сједињених Држава могла да почне да тестира атомске бомбе за „добро човечанства” и „оконча све светске ратове“. После „збуњеног и тужног разматрања“ међу острвљанима њихов вођа, краљ Јуда, пристао је на захтев за пресељење најављујући „Men otemjej rej ilo bein anij“, што се преводи као „Све је у Божјим рукама“. Девет од једанаест глава породицa изабрало је атол Ронгерик за свој нови дом.
Поморски грађевински батаљони Сједињених Држава Seabees помогао је острвљанима да раставе своју цркву и куће и припреме се да их преселе на нову локацију. Мештани су 7. марта 1946. прикупили своје личне ствари и сачувани грађевински материјал и укрцали се на десантно брод Америчке морнарице. Превезени су 200 км на исток, до ненасељеног атола Ронгерик, чија је површина 6 пута мања од површине атола Бикини. Ронгерик је био ненасељен јер на њему није било довољно воде и хране, као и због дубоко укорењених традиционалних веровања да острво прогањају Демонске девојке из Ујаеа . Морнарица им је оставила залихе хране и воде за неколико недеља, што се убрзо показало неадовољним.
Проглашење Територије стратешког старања Године 1947. Сједињене Државе су убедиле Уједињене нације да прогласе острва Микронезије за територију стратешког старања Уједињених нација. Ово је било једино стратешко старање које су УН икада доделиле. Америчка ратна морнарица је вршила контролу из седишта на Гуаму до 1951. године, када је Министарство унутрашњих послова Сједињених Држава преузело ову улогу, управљајући територијом из базе на Сајпану. У Директиви је наведено да Сједињене Државе треба да „промовишу економски напредак и самодовољност становника, и у том циљу... заштитиће становнике од губитка њихове земље и ресурса...“
Упркос обећању да ће „заштитити становнике“, од јула 1946. до јула 1947. године острвљани са атола Бикини остали су на атолу Ронгерик препуштени сами себи и гладовали су због недостатка хране. Тим америчких истражитеља закључио је крајем 1947. да се острвљани морају одмах преселити. Штампа из целог света оштро је критиковала Америчку морнарицу, тврдећи да "домороци буквално умиру од глади."
Неуспело пресељење на острво Кили мини|Острво Кили је једно од најмањих на Маршалским острвима У јануару 1948. др Леонард Мејсон, антрополог са Универзитета на Хавајима, посетио је атол Ронгерик и био ужаснут оним што је пронашао. Један становник Ронгерика је коментарисао:
Мејсон је затражио да се острвљанима на Ронгерику одмах донесе храна и доведе лекар. Морнарица је тада одабрала атол Ујеланг за њихов привремени дом. Младићи са атола Бикини почели су тамо да граде нови смештај за живот, али америчке власти су се предомислиле. Одлучили су да искористе и атол Еневетак као друго место за тестирање нуклеарног оружја и уместо острвљана са Бикинија преселили су становнике тог атола на Ујеланг, у већ изграђене домове.
У марту 1948. године, 184 неухрањена становника острва Бикини поново је пресељено, овога пута на атол Квајалеин, где су добили смештај за живот у шаторима, на трави поред аеродромске писте. У јуну 1948. године, становници Бикинија изабрали су острво Кили за своје дугорочно пребивалиште. Ово изузетно мало острво, једно од најмањих међу Маршалским острвима, површине свега 81 ха, било је ненасељено и није имало локалног врховног владара. Такође му недостаје и корални гребен. У јуну исте године заједница је одабрала двадесетак мушкараца да са припадницима Поморског грађевинског батаљона на Килију започну изградњу села и већ у новембру су се преселили. Након пресељења на Кили становници Бикинија и даље нису имали довољно хране. Убрзо су схватили да овде не могу да се баве риболовом као на Бикинију. Кили је мало острво без мирне, заштићене лагуне. Већи део године је изложено таласима висине 3-6 м, који отежавају риболов и извлачење кануа. Уследила је глад. Године 1949. администрација територије под старатељством донирала је 12 м дугачак брод за транспорт копре, који је настрадао у јаком невремену. Америчке власти допремале су храну из ваздуха, па су острвљани били приморани да се ослањају на Министарство пољопривреде Сједињених Држава (USDA), пиринач и конзервисану робу, као и да купују храну својим додатним приходима. Живот на острву Кили је уништио културу житеља атола Бикини, која се заснивала на риболову и путовањима кануом са острва на острво и до разних острва око атола.