После руско-турског рата 1877–1878, Берлинским миром из 1878. успостављена је аутономна држава, Кнежевина Бугарска, у оквиру Отоманског царства . Иако је остала под османским суверенитетом, функционисала је независно, узимајући Александра од Батенберга за свог првог принца 1879. Године 1885. Александар је преузео контролу над још увек османском Источном Румелијом, званично под персоналном унијом . Након абдикације кнеза Александра (1886), бугарска скупштина изабрала је Фердинанда И за принца 1887. Потпуна независност од османске контроле проглашена је 1908.

У балканским ратовима 1912–1913, Бугарска је у почетку склопила савез са Грчком, Србијом и Црном Гором против Османског царства, и заједно су ослободили велики део османске територије. Бугарска је, међутим, незадовољна поделом територије која је настала, убрзо је кренула у рат против својих бивших савезника Србије и Грчке и изгубила територију коју је стекла у првом рату. У Првом светском рату (1914–1918) Бугарска се борила (1915–1918) заједно са Немачком, Аустроугарском и Отоманским царством. Пораз је довео до Нејског споразума (27. новембар 1919), у складу са којим је Бугарска изгубила даљу територију. Друштвени проблеми и политичка нестабилност наставили су се током међуратног периода. У Другом светском рату (1939–1945) Бугарска се поново удружила са Немачком (март 1941). Иако је Софија покушала да се повуче из рата док је Совјетски Савез напредовао ка њеној територији (1944), Црвена армија је извршила инвазију (септембра 1944), а комунистичка влада је дошла на власт (1944–1946) и успоставила Народну Републику Бугарску (1946–1990).

1878–1912 лево|мини|250x250пиксел| Границе Бугарске према Санстефанском уговору од 3. марта 1878. и каснијем Берлинском уговору Предложени Санстефански уговор од 3. марта 1878. предвиђао је самоуправну бугарску државу, која је обухватала географске области Мезије, Тракије и Македоније . У страху од успостављања велике руске државе клијента на Балкану, друге велике силе, посебно Велика Британија и Аустроугарска, одбиле су да пристану на уговор и инсистирале су да се он ревидира. Британци су били забринути због безбедности својих рута до Суецког канала и Индије. Суверени Аустроугарског царства страховали су да би успостављање велике независне словенске државе на Балкану подстакло сопствене словенске поданике да траже независност.

Као резултат тога, немачки канцелар Ото фон Бизмарк и британски премијер Бењамин Дизраели, надгледали су ревидирани Берлински уговор (1878), онај који је смањио предложену бугарску државу. Створена је аутономна Кнежевина Бугарска, између Дунава и Старе планине, са седиштем у старој бугарској престоници Великом Трнову, укључујући Софију. Ова држава је требало да буде под номиналним отоманским суверенитетом, али је требало да њоме управља кнез изабран на конгресу бугарских великаша који се састаје у Турнову као Уставотворна скупштина бугарске кнежевине, 10. фебруара 1879. и коју су одобриле силе. Инсистирали су да кнез не може бити Рус, али је у компромису изабран принц Александар од Батенберга, нећак цара Александра II. Јужно од Старе планине створена је и аутономна османска покрајина под именом Источна Румелија, док је Македонија враћена под султанов суверенитет.

Персонална унија са Источном Румелијом десно|мини|378x378пиксел| Балканске државе око 1900. године. Бугари су усвојили напредан демократски устав, а власт је убрзо прешла на Либералну партију коју је предводио Стефан Стамболов. Принц Александар је био конзервативан и у почетку се противио Стамболовој политици, али је до 1885. постао довољно симпатичан својој новој земљи да се предомисли и подржао је либерале. Подржавао је и уједињење Бугарске и источне Румелије, које је донело државни удар у Пловдиву у септембру 1885. Силе нису интервенисале због међусобне борбе за власт. Убрзо након тога, Србија је објавила рат Бугарској у нади да ће приграбити територију док су Бугари били расејани. Бугари су их победили код Сливнице и искористили замах да крену у контранапад. Српска војска је била потиснута дубоко у српску територију, али је Бугарска била принуђена да заустави напредовање након што је Аустроугарска запретила да ће интервенисати на српској страни. Уједињење су прихватиле Силе у виду персоналне уније.

Фердинанд лево|мини|313x313пиксел| бугарски цар Фердинанд Ови догађаји учинили су Александра веома популарним у Бугарској, али је Русија била све незадовољнија његовим либералним тенденцијама. У августу 1886. подстакли су државни удар, током којег је Александар био приморан да абдицира и прогнан у Русију. Стамболов је, међутим, брзо реаговао и учесници пуча су били принуђени да побегну из земље. Стамболов је покушао да врати Александра на дужност, али снажна руска опозиција приморала је кнеза да поново абдицира.. У јулу 1887. Бугари су изабрали Фердинанда Сакс-Кобургготског за свог новог принца. Фердинанд је био „аустријски кандидат“ и Руси су одбили да га признају упркос његовом пријатељству са царем Александром III. Фердинанд је у почетку радио са Стамболовим, али се до 1894. њихов однос погоршао. Стамболов је поднео оставку и убијен је у јулу 1895. године. Фердинанд је тада одлучио да обнови односе са Русијом, што је значило повратак конзервативној политици.

Под османском влашћу још увек је живело знатно бугарско становништво, посебно у Македонији . Да ствар буде закомпликована, Србија и Грчка су такође полагале право на делове Македоније. Тако су почели Балкански ратови, петострана борба за контролу над овим просторима која је трајала током Првог светског рата (Бугарска током Првог светског рата ). Године 1903. дошло је до бугарске побуне у Отоманској Македонији и рат је изгледао вероватан. Године 1908. Фердинанд је искористио борбе између великих сила да Бугарску прогласи потпуно независном краљевином, са собом као царем, што је учинио 5. октобра (иако се славило 22. септембра, пошто је Бугарска званично остала по јулијанском календару до 1916.) у цркви Св. Црква четрдесетих мученика у Великом Трнову.

Илинденски устанак Главни спољнополитички проблем са којим се Бугарска суочавала током периода до Првог светског рата била је судбина Македоније и Источне Тракије. Крајем 19. века основана је Унутрашња македонско-јадранска револуционарна организација која је започела припрему оружаног устанка у областима које су још увек окупирали Турци . Ослањајући се делом на општу подршку Кнежевине Бугарске, ИМАРО се прионуо на организовање мреже комитета у Македонији и Тракији. 2. августа 1903. у Македонији и Тракији избио је масовни оружани устанак, познат у историји као Илинденско-Преображенски устанак . Њен циљ је био да се ти крајеви ослободе, или бар да скрену пажњу великих сила и натера их да се правним и економским реформама залажу за побољшање услова живота становништва. После три месеца жестоких борби, отоманска војска је сломила устанак уз много окрутности према цивилном становништву.

Балкански ратови

Године 1911. националистички премијер Иван Евстратијев Гешов је кренуо у формирање савеза са Грчком и Србијом, а три савезника су се сложила да оставе по страни своје ривалство како би планирали заједнички напад на Османлије.

У фебруару 1912. потписан је тајни уговор између Бугарске и Србије, ау мају 1912. сличан уговор потписан је и са Грчком. У пакт је уведена и Црна Гора . Уговори су предвиђали поделу Македоније и Тракије између савезника, иако су линије поделе остале опасно нејасне. Након што су Османлије одбиле да спроведу реформе у спорним областима, избио је Први балкански рат у октобру 1912. године. (Погледајте Балкански ратови за детаље. ) лево|мини|250x250пиксел| Бугари погинули у Балканским ратовима Савезници су имали задивљујући успех. Бугарска војска је нанела неколико пораза османским снагама и претећи напредовала према Истанбулу, док су Срби и Грци преузели контролу над Македонијом. Османлије су у децембру тражиле мир. Преговори су прекинути, а борбе су настављене фебруара 1913. године. Османлије су изгубиле Адрианопољ од комбиноване бугарско-српске оперативне групе. Друго примирје уследило је у марту, када су Османлије изгубиле све своје европске поседе западно од линије Мидија-Енос, недалеко од Истанбула. Бугарска је добила у посед већи део Тракије, укључујући Адрианопољ и егејску луку Дедеагач (данас Александрополис ). Бугарска је такође добила део Македоније, северно и источно од Солуна (који је припао Грчкој), али само неке мале области дуж њених западних граница. десно|мини|354x354пиксел| Границе на Балкану после Првог и Другог балканског рата (1912–1913) Бугарска је претрпела најтеже жртве од било ког савезника, и на основу тога се осећала да има право на највећи део плена. Нарочито Срби нису видели ствари на овај начин и одбили су да напусте било коју територију коју су заузели у северној Македонији (тј. територију која отприлике одговара савременој Северној Македонији ), наводећи да бугарска војска није успела да оствари своје предратне циљеве код Адријанопоља (тј. неуспех да га заузме без помоћи Србије) и да су предратни споразуми о подели Македоније морали да се ревидирају. Неки кругови у Бугарској били су склони рату са Србијом и Грчком по овом питању. У јуну 1913. Србија и Грчка су склопиле нови савез против Бугарске. Српски премијер Никола Пашић поручио је Грчкој да би могла имати Тракију ако би Грчка помогла Србији да задржи Бугарску ван српског дела Македоније, а са тим се сложио и грчки премијер Елефтериос Венизелос . Видевши то као кршење предратних споразума, а дискретно подстакнут од Немачке и Аустроугарске, цар Фердинанд је објавио рат Србији и Грчкој, а бугарска војска је напала 29. јуна. Српске и грчке снаге су у почетку биле у повлачењу на западној граници, али су убрзо преузеле превагу и натерале Бугарску на повлачење. Борбе су биле веома оштре, са много жртава, посебно током кључне битке код Брегалнице. Убрзо је Румунија ушла у рат и напала Бугарску са севера. Османско царство је такође напало са југоистока. Рат је сада дефинитивно изгубљен за Бугарску, која је морала да напусти већину својих претензија на Македонију према Србији и Грчкој, док су оживеле Османлије поново заузеле Адријанопољ. Румунија је заузела јужну Добруџу .

Рат и друштвени сукоби

Први светски рат После Балканских ратова бугарско мишљење се окренуло против Русије и западних сила, за које су Бугари сматрали да нису учинили ништа да им помогну. Влада Васила Радославова сврстала је Бугарску са Немачком и Аустроугарском, иако је то значило и да постане савезник Османлија, традиционалног непријатеља Бугарске. Али Бугарска сада није имала претензија према Османлијама, док су Србија, Грчка и Румунија (савезници Британије и Француске) све поседовале земље које се у Бугарској сматрало бугарским. Бугарска је била задовољна тиме што је седела на огради и посматрала ратну срећу пре него што је одлучила да ли да изјави своје симпатије. Бугарска је, опорављајући се од Балканских ратова, престала прве године Првог светског рата, али када је Немачка обећала да ће обновити границе Санстефанског уговора, Бугарска, која је имала највећу војску на Балкану, објавила је рат Србији у октобру. 1915. године. Британија, Француска и Италија тада су објавиле рат Бугарској.