Меланоцитни младеж (невус) уобичајена је врста неканцерозног стања ћелија коже које производе пигмент (меланоцити), или врста меланоцитног тумора који садржи ћелије младежа.James, William D.; Berger, Timothy G.; et al. .. Неки извори изједначавају термин младеж са „меланоцитним невусом“, али постоје и извори који изједначавају термин младеж са било којим обликом невуса. Често се појављују као мале, тамно смеђе мрље код већина људи у већем броју (од 10 до 40), током детињства и адолесценције и могу се променити у изгледу или избледети током времена. Већина младежа се појављује током прве две деценије живота, а отприлике једна од сваких 100 беба се рађа са младежима.
Меланоцити потичу из нервног гребена и мигрирају током ембриогенезе на одабрана ектодермална места (првенствено на кожу и ЦНС), али и на очи и уши. Ектопични меланоцити су идентификовани на обдукцији у гастроинтестиналном и генитоуринарном тракту. Сматра се да конгенитални меланоцитни невуси представљају аномалију у ембриогенези и, као такви, могу се сматрати, барем у извесном смислу, малформацијама или хематомима. Насупрот томе, већина стечених меланоцитних младежа сматрају се доброћудним неоплазмама. и могу бити под већим ризиком од преласка у меланом.
Младеж може бити субдермални (испод нивоа коже) или пигментирани када расте на кожи, формиран претежно од врсте ћелије познатих као меланоцити. За њихову тамну боју одговорна је висока концентрација агенса за пигментацију тела, меланина.
Младежи су члан породице кожних лезија познатих и као невуси и могу се појавити код свих врста сисара, али су најопширније документоване код људи, паса и коња.
Епидемиологија
Учесталост Стечени меланоцитни младежи су толико чести да се не могу сматрати дефектом или абнормалношћу. Међутим, упркос високој преваленцији, меланоцитни младежи су ипак патолошки у смислу да представљају аберантну или неопластичну пролиферацију ћелија. Већина особа са светлом кожом има најмање неколико меланоцитних невуса.. Меланоцитни невуси се такође јављају код тамнопутих особа, иако са малом преваленце. Занимљиво је да постоје разлике у дистрибуцији меланоцитних младеж између светлих и тамнопутих појединаца. Код особа са светлом кожом, већина меланоцитних младеж се јавља на трупу. Код тамнопутих особа, акрални меланоцитни невуси су релативно чешћи..
Преваленција у етничким групама са тамном кожом је нижа од оне уочене код особа са светлом кожом. Ако излагање ултраљубичастом зрачењу представља индукујући агенс за развој меланоцитних младежа, онда то није изненађујуће. Неки појединци пореклом из северне Европе, посебно они из северне Немачке, Холандије, Белгије и Уједињеног Краљевства, неретко имају велике невусе (≥ 1 cm у највећем пречнику), често великог броја (>50, до неколико стотина), са црвено-браон бојом. Ови младежи се називају атипични младежи или диспластични младежи.
Раса Меланоцитни младежи су уобичајене лезије код пацијената са светлом или светлијом кожом и ређе су лезије код тамнопутих особа. Ова разлика у преваленцији се делимично може приписати чињеници да је идентификовање младежа код пацијената са тамном кожом често тешка, посебно ако су лезије макуларне (равне).
Неки ауторитети сугеришу да су меланоцитни невуси делимично стимулисани излагањем сунчевој светлости... Ако је тако, онда особе са тамном кожом могу имати мање невуса због заштитних својстава меланина.
Пол Нема јасне полне склоности за развој меланоцитних младежа. Претпоставља се да меланоцити показују одређени степен реакције на полне хормоне. Налази повезани са меланоцитним невусима током трудноће подржавају овај закључак. Меланоцитни невуси обично потамне и/или се увећају током трудноће. Показало се да меланоцити имају цитосолне рецепторе за естрогене и андрогене, а меланогенеза реагује на ове стероидне хормоне. Чини се да неки меланоми реагују на хормоне, што се може објаснити овим цитосолним рецепторима.
Из базе података аутора (на Универзитету Калифорније, Сан Франциско), подаци јасно показују да се биопсије гениталних меланоцитних младежа много чешће раде код жена него код мушкараца. Ови подаци не потврђују недвосмислено да је преваленција гениталних меланоцитних невуса заиста повећана код жена, иако се то чини вероватним.
Старост Урођени меланоцитни младежи су присутни при рођењу или убрзо након тога, иако су неки мали урођени невуси остају неприметни до неког каснијег животног доба.
Иако стечени меланоцитни невуси наченом нису присутни при рођењу, инциденца меланоцитних младежа се повећава током прве 3 деценије живота.
Врхунац инциденције меланоцитних младеж је у четвртој до петој деценији живота, а инциденција са сваком узастопном деценијом опада, са малом инциденцом код старијих особа.
Инциденца подтипа невуса такође може варирати у зависности од старости, па су тако нпр. меланоцитни младеж мешовитог узорка са периферним ободом тамних глобула доста ретки код особа старијих од 50 година и да их треба сматрати сумњивим..
Етиологија Етиологија меланоцитних младежа остаје непозната, Нису утврђени генетски или еколошки утицаји који би могли да допринесу развоју урођених младежа. Међутим, након проучавања 144 деце у Напуљу, истраживачи су закључили да је развој меланоцитних младежа у раном животном добу резултат компликованих односа између еволуције младежа, анатомске локације и фактора животне средине и конституције.. Специфични генетски фактори који доприносе развоју стечених меланоцитних младежа такође остају непознати. Међутим, истраживања указују на то да би склоност развоју великог броја младежа, као што су вишеструки диспластични младежи, могла бити наслеђена као аутозомно доминантна особина.
Пацијенти са породичним атипичним вишеструким младежи и синдромом меланома (такође познатим као синдром диспластичног младежа) развијају десетине до стотине меланоцитних младежа и имају повећан животни ризик за развој меланома. Као што назив говори, верује се да овај поремећај има наследну основу.
Неки докази сугеришу да ултраљубичасто зрачење може изазвати развој стечених меланоцитних младежа. Број меланоцитних младежа у детињству је обрнуто повезан са степеном пигментације коже и висок је код деце са слабом толеранцијом на сунце. Механизам ове индукције није довољно истражен, али би таква индукција могла да представља пример промоције рака изазваног ултраљубичастим светлом.
Клиничка слика Меланоцитни младежи се веома разликују по клиничком, дерматоскопском и хистолошком изгледу.
Могу се појавити на било ком делу тела. Разликују се по изгледу у зависности од локације на телу. Могу бити равни или избочени. Разликују се у боји од ружичастих или телесних тонова до тамно браон, челично плаве или црне. Особе светле пути имају младеже светле боје, а тамнопуте особе имају тамно смеђе или црне младеже. Мада су углавном округлог или овалног облика, младежи су понекад необичних (бизарних) облика. У пречнику су од неколико милиметара до неколико центиметара.
Врсте
Урођени меланоцитни младеж мини|Урођени меланоцитни младеж чија етиологија до сада није утврђена Урођени меланоцитни младеж значајно се разликују од других облика по величини и обично се класификују као: мали (< 1 cm), средњи (1-3 cm) велики/џиновски (>3 cm).
Урођени меланоцитни младежи су углавном релативно равномерно пигментирани и тамни или смеђи, посебно они који су танки. Код неких урођених младежа, ћелије се протежу од нивоа епидермиса до поткожног масног ткива. Ове лезије могу имати низ боја и понекад се не могу лако разликовати од меланома само на основу физикалног налаза из клиничке процене.
Уроћени меланоцитни младежи су хематомални; јер садрже преовлађујуће меланоците, мада имају истовремену акцентуацију других кожних елемената. Тако се може приметити повећање броја фоликула длаке, присуство фоликула повећане величине или повећање других додатака коже.
Уобичајени стечени меланоцитни младеж мини|Уобичајени стечени меланоцитни младежи Конвенционални или уобичајени стечени меланоцитни младежи су углавном мањи од 1 cm у пречнику и равномерно пигментисани. Неки атипични меланоцитни младежи (меланоцитни младежи Кларковог или диспластичног типа) су већи од 1 cm, посебно када се такве лезије јављају на трупу.
Спољни меланоцитни младежи су макуларни или танко папуларни. Спољне лезије се обично крећу од браон до браонкасто-црне боје. Тамнија обојеност спољних меланоцитних младежа произилази из чињенице да је површински епидермис често истовремено хиперпигментисан.
Сложени и интрадермални меланоцитни младежи показују елевацију у односу на околну незахваћену кожу. Сложени меланоцитни младежи су често светлије боје од спољних младежа и крећу се од смеђе до светло браон боје. Неки сложени меланоцитни младежи имају области тамне пигментације, посебно оне које су недавно биле надражене или трауматизоване. Многи потпуно интрадермални меланоцитни младежи не показују значајну пигментацију.
Развој нове области пигментације унутар дуготрајног непигментисаног или слабо пигментисаног једињења или интрадермалног меланоцитног младежа разлог је за забринутост. Иако пигментне промене могу бити последица случајне упале или недавне иритације или трауме, могућност развоја меланома такође се узима у обзир у диференцијалној дијагнози. Генерално, биопсија за микроскопски преглед је оправдана у овом контексту.
Диспластични или атипични младеж мини|Диспластични или атипични младеж Диспластични или атипични младежи (такође познати као Кларк младежи) стечене су варијанте које су релативно равне, танко папуларне и релативно широке. Често, такве лезије показују морфологију налик на мету или пржено јаје, са централном папуларном зоном и макуларним околним подручјем са различитом пигментацијом.
Диспластични младежи се често јављају у породици. Погођене особе могу имати десетине или стотине таквих лезија. Готово увек, особе са диспластичним младежима су северноевропског порекла из Уједињеног Краљевства, Холандије, Немачке или, повремено, из Пољске или Русије. Већина ових особа има светлу кожу и друге келтске карактеристике. Неки појединци имају само неколико атипичних младежа, а њихов ризик од меланома можда неће бити много већи од особа без таквих младежа. Особе са великим бројем младежа (>100) имају висок животни ризик од меланома који се приближава јединици. Особе са великим бројем младежа и породичном историјом меланома (који се састоје од ≥ 2 члана примарне породице са меланомом) имају изузетно висок ризик од развоја меланома и заслужују пажљиво клиничко праћење.
Диспластични младежи углавном расту кроз бочно проширење интраепидермалне компоненте лезије; стога, ове лезије често попримају клиничку конфигурацију прженог јајета, са централном папуларном зоном и околним макуларним подручјем различите пигментације. Периферна граница се често доживљава као замагљена или нејасна због овог бочног проширења површинских меланоцита.
Неки ауторитети су претпоставили да су Кларк (диспластични) младежи значајни или уобичајени претходници меланома. Ознака диспластичан младеж је изабрана да сугерише да ове лезије представљају средњи (нестабилан) облик између конвенционалних младежа и меланома. Овај концепт остаје контроверзан. Они могу представљати прекурсорске лезије, маркере за повећан ризик од де ново меланома, или обоје. Неки подаци сугеришу да се већина меланома код пацијената са синдромом диспластичног младежа јавља де ново. Док уклањање свих диспластичних младежа код особе са меланомом генерално није индиковано, уклањање лезија са веома атипичним изгледом је индиковано да би се утврдило да меланом није присутан.
Спиц младеж мини|Спиц младеж
Спиц младеж значајно се разликују по величини, али су углавном мањи од 1 цм у пречнику. Ови младежи имају изглед налик кератози због повезане епидермалне хиперплазије и хиперкератозе, а неки имају изглед сличан ангиому због повезане васкуларне ектазије.