Историја Замбије је доживела многе фазе од колонизације до независности од Британије 24. октобра 1964. године. Северна Родезија је постала британска сфера утицаја у данашњем региону Замбије 1888. године, а званично је проглашена британским протекторатом 1924. године. Након много година предложених спајања, Јужна Родезија, Северна Родезија и Њасаленд су спојени у Британску федерацију Родезије и Њасаленда.
1960. године, британски премијер Харолд Макмилан је изјавио да се период колонијалне владавине у Африци завршава. Коначно, у децембру 1963. федерација је распуштена, а Република Замбија је формирана од Северне Родезије 24. октобра 1964.
Историја лево|мини| Лобања родезијског човека Homo rhodesiensis, откривена у данашњем Кабвеу.
Праисторијско доба Археолошка ископавања у долини реке Замбези и око водопада Каламбо открила су низ људских култура. Конкретно, древни алати у близини водопада Каламбо датирани су радиоактивним угљеником до пре више од 36.000 година.
Остаци фосилне лобање Homo rhodesiensis-а, датирани између 300.000 и 125.000 година пре нове ере, даље показују да су то подручје насељавали рани људи.
Којсанци и Батва народи мини|Древна (али графитирана) уметност на стенама у пећини Нсалу, Национални парк Касанка у северо-централној Замбији. Познато је да је подручје модерне Замбије било насељено народима Којсан и Батва (или Тва) све до око 300. године нове ере, када су мигрирајући Банту почели да се насељавају око ових подручја. Верује се да су групе народа Којсан настале у источној Африци и да су се прошириле на југ пре око 150.000 година. Људи Тва су били подељени у две групе: Кафве Тва су живели око плавног подручја Кафуе, док су други, Луканга Тва, живели око мочваре Луканга. Многе древне уметности сликања на стенама у Замбији као што су слике на стенама Мвела, пећине Мумбва и Начикуфу приписују се овим раним групама ловаца-сакупљача.
Банту (Абанту) Банту народ или Абанту (што значи народ) је огромна и разнолика етнолингвистичка група која чини већину људи у великом делу источне, јужне и централне Африке. Због локације Замбије на раскрсници централне Африке, јужне Африке и афричких Великих језера, историја народа који чине модерне Замбијце је историја ова три региона.
Многи историјски догађаји у ова три региона десили су се истовремено. Рана историја народа модерне Замбије изведена је из усмених записа, археологије и писаних записа углавном не-Африканаца.
Банту порекло Народ Банту је првобитно живео у западној/централној Африци око данашњег Камеруна/Нигерије. Пре око 4000 до 3000 година, започели су миленијумску експанзију на већи део континента. Овај догађај је назван Банту експанзија, што је била једна од највећих људских миграција у историји. Верује се да су Банту били први који су донели технологију обраде гвожђа у велике делове Африке. Банту експанзија се догодила углавном кроз два пута: један је био западни преко слива реке Конго, а други је био источни преко афричких Великих језера.
Прво насеље Банту лево|мини| Син Иле Хеадмана у јужној Замбији Први Банту народ који је стигао у Замбију дошао је источним путем преко афричких Великих језера. мини| Огромно насеље Ба-Ила. Ове заједнице су биле од интереса за математичаре због њиховог дизајна фракталних образаца Стигли су око 1. миленијума нове ере. Међу њима су били народ Тонга и Ба-Ила и друге сродне групе које су се населиле око јужне Замбије у близини Зимбабвеа. Према усменим записима Ба-Тонга, верује се да су дошли са истока близу "великог мора".
Касније су им се придружили Ба-Тумбука који су се населили око источне Замбије и Малавија.
Први Банту људи живели су у великим селима. Никада нису имали организовану јединицу под старешином, радили су као заједница и помагали једни другима у доба припреме поља за усеве. Заједнице су се често кретале како се тло исцрпљивало због примене технике сагоревања усева. Такође су држали велика стада стоке.
Прве Банту заједнице у Замбији биле су изузетно само-довољне. Многе групе људи које су их среле биле су веома импресиониране овом само-довољношћу. Рани европски мисионари који су се населили у јужној Замбији такође су приметили изузетну независност ових Банту друштава, један од ових мисионара је приметио: мини|Ингомбе Иледе археолошка (трговачка) локација у јужној Замбији. „Ако је потребно оружје за рат, лов и кућне потребе, Тонга мушкарац одлази у брда и копа док не нађе гвоздену руду. Отопи је и од тако добијеног гвожђа прави секире, мотике и друге корисне справе. Он ложи дрва и прави ћумур за своју ковачницу. Његови мехови су направљени од животињске коже, а цеви су од глинених плочица, а наковањ и чекић су такође комади гвожђа које је добио. Он обликује, вари, и обавља све послове обичног ковача.“ лево|мини| Батонга жене рибарке у јужној Замбији. Жене имају и настављају да играју важну улогу у многим афричким друштвима. мини| Рушевине града Великог Зимбабвеа, Каланга/Шона владари овог краљевства доминирали су трговином у Ингомбе Иледеу. Ови рани Банту досељеници су такође учествовали у трговини на локалитету Ингомбе Иледе (што се на чи-тонга језику преводи као "спавајућа крава" јер срушено дрво баобаба изгледа као да личи на краву) у јужној Замбији. Ингомбе Иледе је био један од најважнијих трговачких центара за владаре Великог Зимбабвеа, док су други били приморски градови попут Софале.
Роба којом се трговало у Ингомбе Иледеу обухватала је: тканине, перле, злато и наруквице. Неки од ових предмета потицали су из данашње јужне Демократске Републике Конго и Килва Кисиванија, док су други били чак из Индије, Кине и арапског света. Афричким трговцима су се касније придружили и Португалци у 16. веку.
Пропадање Великог Зимбабвеа, због све веће трговинске конкуренције из других краљевстава Каланга/ Шона, значило је крај Ингомбе Иледеа.
Друго насеље Банту Друго масовно насеље Банту народа у Замбији било је од људи за које се верује да су кренули западном рутом миграције Бантуа кроз слив реке Конга. Ови Банту народи провели су већину свог постојања на подручју данашње Демократске Републике Конго и преци су већине модерних Замбијаца.
Луба-Лунда државе мини|Лукаса меморијска табла, користили су се чланови Мбудие (удружења гроита задужених за одржавање историје Балуба) Бемба, заједно са другим сродним групама као што су Ламба, Биса, Сенга, Каонде, Свака, Нкоја и Соли, чинили су саставни део Краљевине Луба у Упемба делу Демократске Републике Конго. Подручје које је заузимало Луба краљевство било је насељено првим земљорадницима и ковачима од 300-их година нове ере. Временом су ове заједнице научиле да користе мреже, харпуне, да праве кануе, чисте канале кроз мочваре и праве бране високе и до 2,5 метара.
Као резултат тога, развили су разноврсну привреду тргујући рибом, бакарним и гвозденим предметима и сољу за робу из других делова Африке као што је обала Свахили и, касније, португалска. Од ових заједница настала је Луба краљевина у 14. веку.
Краљевство Луба је било велико краљевство са централизованом владом и мањим независним поглаварствима. Имало је велике трговачке мреже које су повезивале шуме у сливу Конга и висоравни богате минералима данашње провинције Бакарни појас у Замбији и протезале се од обале Атлантика до обале Индијског океана. Уметност је такође била веома цењена у краљевству, а занатлије су високо поштоване. мини|Цртеж владара Лунде, Мвате Казембеа, који прима Португалце у краљевском дворишту 1800-их Књижевност краљевства Луба такође је била добро развијена. лево|мини| Цртеж кућа Лунда од стране једног Португалца. Величина врата у односу на зграду наглашава величину зграда. У истом региону Јужног Конга, народ Лунда је претворен у посебан део царства Луба и усвојио облике културе и управљања Луба и тако је постао царство Лунда на југу. Краљеви Лунда су, међутим, остали одвојени и активно су ширили своју политичку и економску доминацију над регионом. мини|Младе Бемба девојке. Жене АбаБемба су правиле и украшавале накит ради лепоте и изражавања припадности својој култури. Лунда је, као и њена матична држава Луба, такође трговала са обе обале, Атлантским и Индијским океаном . Успоставила је трговачке путеве и иницирала директан контакт са европским трговцима жељним робља и шумских производа и контролишући регионалну трговину бакром, а насеља око језера Мверу регулисала су трговину са источне афричке обале.
Државе Луба-Лунда су на крају ослабиле због атлантске трговине робљем на западу и на истоку и ратова са отцепљеним фракцијама краљевстава. Чокве, група која је била веома повезана са Лувале народом и која је формирала издвојену државу Лунда, у почетку је страдала од европске потражње за робовима, али када се отцепила од државе Лунда, поражена претходна матична држава постала је озлоглашени трговац робљем, извозећи робове на обе обале. Чокве су на крају поражени од других етничких група и Португалаца.
Ова нестабилност је изазвала колапс Луба-Лунда држава и расељавање људи у различите делове Замбије из Демократске Републике Конго. Већина Замбијаца води своје порекло од Луба-Лунде и околних централноафричких држава.
Конфедерација Марави мини|Ова врста Ниау маске са богатим перјем коришћена је за опозив духова. Зове се Нчава. 1200-тих, пре оснивања држава Луба-Лунда, група Бантуа почела је да мигрира из слива реке Конга ка језеру Мверу, и затим се коначно настанила око језера Малави. Верује се да су ови мигранти били једна од група становника у области Упемба у Демократској Републици Конго. До 1400-их ове групе миграната које су заједнички назване Марави, међу којима је најистакнутији био народ Чева, почеле су да асимилирају друге Банту групе попут Тумбука. лево|мини| Данашња Калонга Чева потиче од Калонга (владара) Царства Марави. Године 1480. Царство Марави је основао Калонга (главни поглавица Маравија) из клана Пхири, једног од главних кланова, а остали су били Банда, Мвале и Нкхома. Царство Марави се протезало од Индијског океана преко данашњег Мозамбика до Замбије и великих делова Малавија. Политичка организација Маравија је личила на Лубу и верује се да потиче одатле, примарни извоз Маравија била је слоновача која је транспортована Свахили трговцима.
Гвожђе се такође производило и извозило. 1590-их Португалци су настојали да преузму монопол над извозном трговином Маравија. Овај покушај је наишао на огорчење од стране Маравија из Лундуа који су ангажовали своје оружане снаге ВаЗимба. Они су опљачкали португалске трговачке градове Тете, Сену и разне друге градове.
Марави су пропадали због спорова о сукцесији унутар конфедерације, напада Нгонија и напада робова Јаоа народа.
Мономотапа царство и Мфекане мини| Три младе Нгони поглавице. Нгони су стигли у источну Замбију из Квазулуа у Јужној Африци. На крају су се асимилирали у локалне етичке групе. Како је Велики Зимбабве био у слабљењу, један од њених принчева, Ниатсимба Мутота, одвојио се од државе формирајући ново царство под називом Мономотапа (Мутапа). Титула Мвене Мутапа, што значи "разарач земаља", додељена је њему и наредним владарима.
Царство Мутапа је владало територијом између река Замбези и Лимпопо (река), на територији данашње Замбије, Зимбабвеа и Мозамбика, од 14. до 17. века. Царство Мутапа се претежно бавило трансконтиненталном трговином. Пре свега су извозили злато и слоновачу за свилу и керамику из Азије.
Као и у Маравију, и Мутапа је имала проблема са пристиглим португалским трговцима. Врхунац овог непријатног односа се догодио када су Португалци покушали да утичу на унутрашње ствари краљевства успостављањем тржишта у краљевству и претварањем становништва у хришћанство. Ова акција изазвала је огорчење муслимана ВаСвахили који су живели у престоници. Ово је Португалцима био изговор који су тражили да оправдају напад на краљевство и покушају да контролишу његове руднике злата и путеве слоноваче. Овај напад није успео јер су Португалци подлегли болести дуж реке Замбези.
Током 1600-их, унутрашњи спорови и грађански рат покренули су пропадање Мутапе. Ослабљено краљевство су коначно освојили Португалци и на крају су га преузеле ривалске државе Шона.