На раскршћу западне Африке и централне Африке, на територији данашњег Камеруна, људи су живели још у средњем палеолиту, вероватно најкасније пре 130.000 година. Најранији откривени археолошки докази датирају пре око 30.000 година у Шум Лаки. Из горја Баменда у западном Камеруну у близини границе са Нигеријом највероватније воде порекло народи Банту, чији су језик и култура доминирали већином централне и јужне Африке између 1000. п. н. е. и 1000. године н. е.
Европски трговци стигли су у 15. веку и Камерун је био егзоним који су Португалци дали реци Вури, коју су назвали Rio dos Camarões — „река шкампа“, мислећи на тада обилне камерунске шкампе духове (Lepidophthalmus turneranus).Cameroon (adj.) Камерун је био извор робова за трговину робљем. Док је северни део Камеруна био подложан утицају исламских краљевстава у базену Чада и Сахела, јужним су углавном владали мали краљеви и поглавице.
Камерун је као политички ентитет настао колонизацијом Африке од стране Европљана. Од 1884. године, Камерун је био немачка колонија, Немачки Камерун, са границама исцртаним преговорима између Немаца, Британаца и Француза. После Првог светског рата, Лига народа је дала мандат Француској да управља већином територије, док је Уједињено Краљевство управљало малим делом на западу. После Другог светског рата, наследник Лиге народа, Уједињене нације, успоставиле су систем старатељства, остављајући Француској и Британији контролу над својим регионима, француским Камеруном и британским Камеруном. 1960. године, Камерун је постао независан, а део британског Камеруна гласао је за придруживање бившем француском Камеруну. Камерун је од стицања независности имао само два председника, и до легализације опозиционих странака 1990. године, само је једна странка владала. Камерун је одржавао блиске односе са Француском и у великој мери се повезао са западним политичким и економским интересима током Хладног рата и 21. века. Ова доследност донела је Камеруну репутацију једне од најстабилнијих земаља у региону. Године 2017, тензије између англофоних Камеруна на бившој британској територији и владе којом доминирају франкофони довеле су до грађанског рата познатог као англофонска криза на западу земље, док исламистички побуњеници Боко харам настављају да врше војне и терористичке нападе на северу земље.
Претколонијална историја
Праисторија мини|Теракокта Сао статуета десно|мини| Мапа која приказује приближан обим Сокото калифата 1875. као и остатке царства Канем-Борну десно|мини| Мапа претколонијалне обале Камеруна објављена 1884. Археолошка истраживања су била релативно оскудна у Камеруну због недостатка ресурса и транспортне инфраструктуре. Историјски гледано, топла, влажна клима у многим деловима земље сматрана је негостољубивом за очување остатака, али недавна открића и увођење нових техника довели су у питање ту претпоставку. Докази са ископавања у Шум Лаки у северозападном региону која показују да људска насељавања датирају од пре 30.000 година .. док је у густим шумама на југу најстарији доказ о насељавању стар око 7.000 година. Недавна истраживања у јужном Камеруну указују на то да је гвоздено доба можда почело тамо већ 1000. године п. н. е. и да је сигурно било добро утврђено најкасније до 100. године п. н. е.
Лингвистичка анализа, подржана археолошким и генетским истраживањима, показала је да је експанзија Бантуа, серија миграција које су шириле Банту културу широм подсахарске Африке, највероватније настала у висоравнима на граници Нигерије и Камеруна око 1000. године п. н. е. Банту језици су се ширили са овим људима заједно са пољопривредним методама и вероватно гвозденим алатима, прво на исток, а затим на југ, формирајући једну од највећих језичких породица у Африци. У Камеруну, Банту народ је у великој мери раселио централноафричке Пигмеје као што су Бака, који су били ловци-сакупљачи и који сада преживљавају у много мањем броју на југоистоку у великим шумама. Упркос томе што је Камерун био првобитна домовина народа Банту, велика средњовековна краљевства која говоре банту настала су на другим местима, као што су садашња Кенија, Конго, Ангола и Јужна Африка (регион).
Северни Камерун Најранија позната цивилизација која је оставила јасне трагове свог присуства на територији савременог Камеруна позната је као Сао цивилизација. Познати по својим сложеним уметничким делима од теракоте и округлим насељима ограђеним зидовима у базену језера Чад, али мало тога се још са сигурношћу зна због недостатка историјских записа. Култура је вероватно настала још у четвртом веку п. н. е, али је свакако до краја првог миленијума п. н. е. њихово присуство било добро утврђено око језера Чад и близу реке Шари. Градови-државе Сао достигли су свој врхунац негде између 9. и 15. века н.е. Сао су расељени или асимиловани до 16. века.
Након муслиманског освајања северне Африке 709. године, утицај ислама је почео да се шири на југ са растом транссахарске трговине, укључујући и садашњи северни Камерун. Царство Канем-Борну, настало у данашњем Чаду, вероватно је дошло у сукоб са Сао цивилизацијом. Царство Канем је настало у Чаду у 8. веку и постепено је проширило свој утицај на север у Либију и на југ у Нигерију и Камерун. Робови из рација на југу били су њихово главно трговачко добро уз ископану со. Царство је било муслиманско најмање од 11. века и достигло је свој први врхунац у 13. веку, контролишући већину онога што је сада Чад и мањи региони у околним земљама. Након периода унутрашње нестабилности, центар моћи се померио у Борну са престоницом у Нгазаргамуу, у садашњој северозападној Нигерији, а територија је постепено поново освојена, а освојена је и нова територија у данашњем Нигеру. Царство је почело да опада у 17. веку иако је наставило да контролише већи део северног Камеруна.
Од 1804-1808. током Фулани рата Сокотски калифат је преузео контролу над регионом, као и већим делом северне Нигерије и великим деловима Нигера и Малија. Као феудално царство са локалним владарима који су се заклињали на верност и одавали почаст калифу, северни Камерун је вероватно био део Емирата Адамава у оквиру Калифата. Ова структура се показала подложном експлоатацији од стране колонијалних сила почевши од 1870-их, које су настојале да поткопају везе локалних владара са калифатом.
Јужни региони Муслиманска царства Сахаре и Сахела никада нису сезала јужније од висоравни Камерунске линије. Још јужније, постоји мало археолошких доказа о великим царствима или краљевствима и нема историјских записа. Када су Португалци стигли у регион у 16. веку, велики број краљева и поглавица владао је малим територијама. Многе етничке групе, посебно говорници Грасфилдских језика на западу, имају усмене историје мигрирања на југ бежећи од муслиманских освајача, што се вероватно односи на Фулани рат и касније сукобе у Нигерији и северном Камеруну.
Маларија је спречила значајно европско насељавање или истраживање све до касних 1870-их, када су постале доступне велике залихе кинина који сузбија маларију. Рано европско присуство у Камеруну било је првенствено посвећено обалској трговини и стицању робова. Обала Камеруна била је главно средиште за куповину робова који су одвођени преко Атлантика у Бразил, Сједињене Државе и Карибе. 1807. Британци су укинули ропство у Царству и започели војне напоре да сузбију трговину робљем, посебно у западној Африци. У комбинацији са престанком легалног увоза робља у Сједињене Државе исте године, међународна трговина робљем у Камеруну је нагло опала. Хришћански мисионари су успоставили присуство крајем 19. века. Отприлике у то време, Аро конфедерација је ширила свој економски и политички утицај из југоисточне Нигерије у западни Камерун. Међутим, долазак британских и немачких колонизатора прекинуо је његов раст и утицај.
Колонијални период лево|мини| Немачка корвета СМС ОЛГА бомбардује Хикоритаун (сада Дуала) у децембру 1884. десно|мини|Камерун током времена мини| Немачки досељеници славе Божић у Камеруну
Освајање Африке и Немачки Камерун (1884-1918) Освајање Африке које је почело касних 1870-их, довело је првенствено до настојања европских сила да успоставе формалну контролу над деловима Африке који још нису колонизовани. Обала Камеруна била је од интереса и за Британце, који су већ били успостављени у садашњој Нигерији и са мисионарским испоставама у неколико градова, и за Немце који су имали широке трговачке везе и плантаже основане у региону Дуала. Дана 5. јула 1884. немачки истраживач и администратор Густав Нахтигал почео је да потписује споразуме са вођама Дуале о успостављању немачког протектората у региону. Уследио је кратак сукоб са супарничким поглавицама Дуала у коме су Немачка и њени савезници победили, остављајући Британцима мало избора осим да признају немачко право на регион. Немачка је успоставила администрацију за колонију са главним градом прво у Буеи, а касније у Јаундеу и наставила да истражује унутрашњост и кооптира или потчињава локалне владаре. Највећи сукоби су били Бафут ратови и Адамава ратови који су завршени до 1907. немачким победама.
Немачка је била посебно заинтересована за пољопривредни потенцијал Камеруна и поверила је великим фирмама задатак да га експлоатишу и извозе. Велике немачке трговачке компаније су се масовно успоставиле у колонији. Допуштајући великим компанијама да намећу свој ред, администрација их је једноставно подржавала, штитила и покушавала да елиминише побуне урођеника.Thomas Deltombe, Manuel Domergue, Jacob Tatsita, Kamerun !, La Découverte, 2019
Царска немачка влада је направила значајна улагања у инфраструктуру Камеруна, укључујући велике железнице, као што је 160-метарски железнички мост на јужном краку реке Санаге. Међутим, показало се да аутохтони народи нерадо раде на овим пројектима, па су Немци покренули оштар и непопуларан систем принудног рада.DeLancey and DeLancey 125. Јеско фон Путкамер је разрешен дужности гувернера колоније због својих непријатних поступака према домородачким Камерунцима.DeLancey and DeLancey 226. Године 1911. Уговором у Фесу након Агадирске кризе, Француска је уступила скоро 300.000 км² дела територије Француске Екваторијалне Африке Камеруну који је постао Нојкамерун (Нови Камерун), док је Немачка уступила Француској мањи простор на северу у данашњем Чаду.
Убрзо након избијања Првог светског рата 1914, Британци су напали Камерун из Нигерије, а Французи из Француске Екваторијалне Африке. Последње немачко утврђење у земљи се предало у фебруару 1916. Након савезничке победе, територија је подељена између Уједињеног Краљевства и Француске, што је формализовано 28. јуна 1919. са мандатом Лиге народа (класа Б). Француска је добила већи географски удео, пребацила Нојкамерун назад у суседне француске колоније, а остатком владала из Јаундеа као француским Камеруном. Британском територијом, појасом који се граничи са Нигеријом од мора до језера Чад, са приближно једнаким бројем становника, владало се из Лагоса као дела Нигерије, познате као Британски Камерун.
Француски Камерун (1918-1960)
Мандат Лиге народа, Слободна Француска и територија под старатељством УН десно|мини| Француски мисионар са султаном од Нгаундера 1920. Француска администрација је одбила да врати већи део имовине у Камеруну претходним немачким власницима, преневши велики део француским компанијама. Путеви и други инфраструктурни пројекти рађени су домаћим радом, често у изузетно тешким условима. Довршена је железничка линија Дуала-Јаунде, започета под немачким режимом. Хиљаде радника је присилно депортовано на ову локацију да раде педесет четири сата недељно. Радници су такође патили од недостатка хране и масовног присуства комараца и сродних болести. Године 1925. стопа морталитета на локалитету износила је 61,7%. Међутим, друге локације нису биле тако смртоносне, иако су услови рада генерално били веома тешки.