Карабане је острво и село које се налази на крајњем југозападу Сенегала, у ушћу реке Казаманс. Ова релативно скорашња геолошка формација састоји се од спрудова и алувијума којима се тло додаје акумулацијом у гранама и коренима дрвећа мангрова који покривају већи део острва. Заједно са остатком региона Зигинхор, Карабане има тропску климу, са сменом сушне и кишне сезоне. Острво се некада сматрало сушном локацијом где није вероватно да ће расти корисне биљке, али сада подржава неколико врста воћака, од којих су најчешћи манго и поморанџе. Иако су оближњи национални парк Басе Казаманс и авифаунални резерват Калисаје затворени годинама због сукоба Казаманс, Карабане је наставио да привлачи орнитологе заинтересоване за широку палету птица. Око острва има много различитих врста риба, али има врло мало сисара.
Најранији познати становници острва били су Ђола народ, етничка група која је и даље најмногољуднија на острву. Португалци су били присутни у региону од 16. века па надаље; међутим, нису се задржали на „Острву комараца“; комарци и црне мушице (Simulium) су их убедили да уместо тога 1645. оснују своје трговачко место у граду Зигинхору. Дана 22. јануара 1836. године, острво је уступио Француској сеоски вођа Кагноут у замену за годишњу исплату од 196 франака. Уследио је низ уговора између Француза и вођа локалних народа; међутим, становници Карабанеа нису признавали ауторитет уговора који су им наметнути, што је резултирало пљачкама и отмицама међу француским узгајивачима пиринча од стране припадника народа Каронинке. Године 1869. Карабане је постао аутономан, али се спојио са Седијуом 1886. Од 2. светског рата, становништво острва се постепено смањивало из различитих разлога, укључујући периоде суше, Казаманс сукоба и, недавно, потонуће трајекта Јоола 2002. Тек 2014. године поново је успостављена трајектна линија до острва.
Иако је Карабане некада био регионална престоница, село је од тада постало толико политички изоловано од остатка земље да се више не уклапа ни у једну категорију административне структуре коју је одредила сенегалска влада. Ђола чини већину становништва острва и нема формалну хијерархију. Стопа писмености је око 90%. Ученици похађају основну школу на острву, али морају да се преселе бар до Елинкена да би наставили студије.
Сведочанства истраживача и колонијалних администратора показују да је Карабане већ дуго учествовао у узгоју пиринча, рибарству, трговини и производњи палминог вина. Циклус пиринча игра централну економску и верску улогу у животима становништва. Палмино уље и палмино вино су веома популарни и традиционални у овој области. Рибарством је дуго доминирао занатски риболов, који задовољава дневне потребе становништва острва; међутим, шире економске могућности су искоришћене од почетка 20. века. Иако је било покушаја да се развије туристичка грана на острву, становници нису били вољни да учествују. Карабане је додат на листу историјских места и споменика Сенегала 2003.
мини| Иако је већи део Карабанеа прекривен мангровама, стабла кокоса и пешчане плаже привлаче туристе.
Географија
Локација мини|240x240пиксел| Најкраћи пут до Карабанеа са копна је получасовно путовање моторизованим пирогама из Елинкена. Са укупном површином од 57 км², Карабане је последње велико острво у ушћу реке Казаманс у југозападном Сенегалу. Налази се на 12°32' С географске ширине и 16°43' З географске дужине и, преко Елинкина, је скоро 60 км удаљено од Зигинхора, главног града истоименог региона, и нешто више од 500 км од Дакара, главног града земље.
"Il faut s'armer de patience pour rejoindre l'île de Carabane" је уобичајена француска фраза која значи "Човек мора имати стрпљења да би стигао до острва Карабане". Иако је ова изрека и даље истинита, била је још прикладнија у 19. веку када се, према једном путнику, 26-часовно путовање бродом од Руфискеа (близу Дакара) до Карабана сматрало прилично кратким за шта је био заслужан повољни ветар.
Упркос наизглед блиској удаљености суседних заједница, путовање моторизованим пирогама до Карабанеа из Елинкина, најближег насеља, траје око тридесет минута;Sénégal et Gambie (2004), пут је некада трајао сат и по кануом. Карабанеу се такође може приступити двочасовним или трочасовним бродом из Зигинхора. Путовање од Кап Скиринга преко Кашоуане је такође могуће, али као што детаљна мапа региона показаје, каналима слане воде није лако пловити.
Геологија мини| Поточићи слане воде пресецају спруд. Као новија геолошка формација,Brosselard-Faidherbe (1982), Карабане се састоји од спрудова и алувијалног земљишта. Алувијум се развио због токова слане воде који пресецају спрудове. Као што су истакли рани француски посматрачи, тла у региону су углавном састављена од песка и глине, који се разликују у мешавини и слоју зависно од природних и људских фактора. Међутим, чини се да је Карабане у потпуности састављен од песка.Bertrand-Bocandé (May–June 1849), Недостатак глине је разлог што архитектура на острву чешће користи сламу омотану око дрвених рамова него цигле од блата. Ова врста архитектуре је уобичајена у селима Мломп и Селеки.
У овом равном и мочварном подручју, гране и корени дрвећа мангрова формирају бране у којима се природно акумулирају наслаге шкољки острига заједно са блатом и биљним остатацима.Bertrand-Bocandé (May–June 1849), Ови заплети помажу у задржавању тла,Greenway et al. (2002), процесу који шири острво где би снага плиме обично имала супротан ефекат.
Висине нешто изнад 2 м, јужни део острва је делимично поплављен током кишне сезоне и потпуно потопљен сваких неколико година.Saint-Martin (1989), За време осеке, блато је изложено тако да су чамци са кобилицама приморани да пристају на знатној удаљености од острва. Када је долазио у Карабане, трајект Joola је морао да се заустави око 500 м северно од села у 8 до 10 м воде. лево|мини| Због недостатка глине, становници острва своје куће граде тако што умотавају сламу око дрвених рамова. Обална ерозија и заслањивање које утичу на запад Сенегала су такође извор зебње на острву; знаци ерозије су примећени у Карабанеу од 1849. године. Кућа представника владе на острву два пута је горела; сваки пут када је поново изграђена, место зграде је морало да се помера све даље у унутрашњост. Ерозија острва је очигледна када се узме у обзир да је првобитна локација куће на крају била поплављена, чак и за време осеке.Bertrand-Bocandé (May–June 1849), Током сушне сезоне река има делту којом доминира плима, са плимном водом која достиже 200 км узводно, док се испаравањем концентрише 50%.
Слатка вода је доступна из бунара на разумној дубини за наводњавање и кућне потребе. До постављања пумпе 2006. године, међутим, вода за пиће је морала да се шаље чамцем из Елинкена.
Клима Тропска клима се креће између сушне сезоне и влажне сезоне, која обично почиње у јуну и завршава се у октобру.Bergen and Manga (1999), Због близине океана, влажност ваздуха остаје изнад 40% и доприноси обиљу вегетације. Са пасатима са Азорских острва, острво ужива у пријатној клими током целе године. Од севера до североистока ови ветрови су хладни и увек влажни. Њихово присуство цене кајтсурфери. Пољопривредне активности, укључујући узгој пиринча, у потпуности зависе од падавина. "Wah uŋejutumu, emit elaatut" је Ђола пословица која значи "Ако пројекат неће бити завршен, то ће бити зато што киша није пала." Призивање фетиша када нема кише део је традиционалних анимистичких ритуала. Последњих деценија дошло је до општег смањења падавина, што угрожава производњу пиринча, повећава заслањеност земљишта и доприноси деградацији мангрова. У мају и јуну температура ваздуха је око 28 °C. У јануару и фебруару, најхладнијим месецима, то је око 24 °C . Температуре испод 18 °C су прилично ретке. У септембру температура површинске морске воде је 26 °C.
Флора мини|Мангрове су распрострањене на острву. Некада се острво сматрало сушном локацијом, где су кокосове палме биле једине корисне биљке, а поврће је било тешко произвести. У ономе што је постало тропска клима, вегетација је богатија него на северу земље, посебно током влажне сезоне. Желећи да привуче пажњу француске колонијалне администрације за коју је оценио да је недовољно укључена у развој Казаманса, администратор Емануел Бертран-Боконде поднео је извештај који је веома детаљно документовао биљне врсте које су тада биле присутне на острву.Bertrand-Bocandé (May–June 1849), Иако је овај извештај написан 1849. године, информације које садржи вредне су чак и у 21. веку.
Већина Карабанеа је прекривена мангровама, формирајући непроходну џунглу кроз коју се може проћи само изграђеним пролазима. Мангрове су међу ретким врстама које су способне да се прилагоде високо заслањеној средини, где је количина кисеоника у земљишту ниска. Последњих деценија постоји забринутост да су мангрове мање распрострањене. Разни су разлози за деградацију, укључујући ракове и нерегулисану експлоатацију дрвета. Уложени су напори да се сачувају мангрове и да се деца образују о њиховом значају. лево|мини| Пошто је капок дрво тако лако за обраду, од стабла капок дрвећа се често праве пироге. Туристе не привлачи толико острво због својих мангрова колико због кокосових палми на плажама, као што је приказано на многим Карабанеовим разгледницама.Ropitault (November–December 2007), Ове палме су цењени ресурс на острву.[]
Стабла капок дрвета су такође присутна на острву. Њихово сиво дрво је веома лагано и лако за обраду, због чега се користи за израду многих предмета, од врата до чамаца. Ђола кануи, који се крећу од 6 до 8 м по дужини, исклесани су у потпуности од једног дрвета, за разлику од традиционалног сенегалског пирога.Berghen and Manga (1999),
Што се тиче воћака, најбројнији су манго и поморанџе. Опунције и бугенвилије улепшавају околине хотела и кампова на острву. Различите организације су допринеле крчењу шума на острву.
Фауна лево|мини| Међу мангровима на острву могу се видети разне врсте птица, као што је мала пчеларица. Рани истраживачи су приметили широку разноликост птица у сливу реке Казаманс. Карабане је веома погодан за орнитолошка посматрања. Студија из 1998. године открила је бројне врсте на острву: афричка стрелица (Anhinga rufa), голема чапља (Ardea goliath), палмин лешинар (Gypohierax angolensis), велика царска шљука (Numenius arquata, белокрста чиопа (Apus caffer), и др.Barlow et al. (1997). Page 3 gives an overview of the birds typical of the coastal and riverine habitats, and the ranges of the listed birds are found under their species' accounts.
Рибе су у изобиљу у водама које окружују острво. Мангрове су дом многих ракова као што су јужни ружичасти рачићи (Farfantepenaeus notialis), ракови пешчани гуслачи (Uca pugilator) и мекушаца. Популација шкољки углавном се састоји од острига мангрова (Crassostrea gasar), које се држе за непокривено корење мангрова у време осеке. Црвеноглава агама и варани чине рептилску популацију острва. мини|Делфини су у изобиљу у реци Казаманс. Пешчани спруд Карабане има веома мало сисара осим кућних љубимаца, иако су Французи први пут приметили присуство мајмуна 1835. године Године 1870. други досељеници су са гнушањем приметили да домороци често једу мајмуне и псе. Почетком 21. века, делфини (Tursiops truncatus) се обично примећују са острва. Недостатак туризма због грађанских немира погодовао је биодиверзитету. На овај начин, оближњи Национални парк Басе Касаманс, који је годинама затворен, доживео је изузетан повратак нилских крокодила, сенегалских морских крава и птица.
На острву званом Ilha dos Mosquitos (на португалском „острво комараца“),Negocios externos (1887), староседеоци и њихови посетиоци настављају да се штите мрежама против комараца и ши путером. Такође морају да се заштите од других, мањих инсеката који нису ништа мање проблематични - црне мушице (Simulium).Petit Futé Sénégal (2008–2009),
Историја
Први становници десно|мини|256x256пиксел| Анимизам у Карабану: становници проклињу фетиш јер њихове молитве нису успеле да изазову кишу (гравура из 1893.)