Њујорк никербокерси (), скраћено далеко познатији као Никси, су амерички кошаркашки клуб из Њујорка. Никси се такмиче у Националној кошаркашкој асоцијацији (НБА) као члан Атлантске дивизије Источне конференције. Тим своје домаће утакмице игра у Медисон сквер гардену, дворани коју дели са Њујорк ренџерсима из Националне хокејашке лиге (НХЛ). Они су један од два НБА тима из Њујорка, док су други Бруклин нетси. Уз Бостон селтиксе, Никси су један од једина два изворна НБА тима који се и даље налазе у својим првобитним градовима.
Франшизу је 1946. године основао Нед Ајриш, а Њујорк никси су били међу оснивачима Кошаркашке асоцијације Америке (БАА), која се 1949. године спојила са Националном кошаркашком лигом (НБЛ) како би формирала НБА. Под вођством свог првог главног тренера Џоа Лапчика, Никси су били редовни учесници доигравања, стигавши до три узастопна НБА финала између 1951. и 1953. године, али нису успели да освоје титулу. Након што је Лапчик поднео оставку 1956. године, франшиза је ушла у дуготрајан пад, изборивши плеј-оф само једном у периоду између 1956. и 1966. године.
Никси су се вратили на стазе старе славе крајем 1960-их под вођством главног тренера Реда Холцмана, освојивши своје прве НБА титуле 1970. и 1973. године. Током 1980-их су забележили шест учешћа у плеј-офу, али нису успели да стигну до великог финала. Током 1990-их, предвођени чланом Куће славних, центром Патриком Јуингом, и препознатљивим физичким стилом игре оријентисаним на чврсту одбрану под вођством главних тренера Пата Рајлија и Џефа Ван Гандија, Никси су стигли до НБА финала 1994. и 1999. године, али су оба пута остали без шампионског прстена. Након Јуинговог одласка, Никси су ушли у још један дуг период без доигравања. Иако су Ол-стар крилни играчи Кармело Ентони и Амаре Стодемајер предводили тим до титуле у дивизији 2013. године (њихове прве после 19 година), франшиза је у годинама које су уследиле забележила своје најгоре резултате у регуларном делу сезоне у историји.
Након потписивања уговора са беком Џејленом Брансоном 2022. године, као и ангажовања Џоша Харта, Оџија Анунобија, Микела Бриџиза и Карл Ентони Таунса у периоду између 2023. и 2024. године, Никси су се вратили у сам врх лиге и освојили НБА шампионат 2026. године, чиме су окончали свој сушни период дуг чак 53 године без титуле.
Историја Прве године (1946—1967) Током 1946. године, кошарка, а нарочито колеџ кошарка, била је у великом успону и доносила је све већи профит у Њујорку. Хокеј на леду је био још један изузетно популаран спорт у то време који је генерисао значајне приходе, међутим, хокејашке дворане нису биле максимално искоришћене у погледу броја термина. Макс Кејз, спортски новинар из Њујорка, постао је уредник спортске рубрике у листу --{Boston American}- током 1930-их, када је и упознао власника Бостон гардена Валтера Брауна. Кејз је развио идеју о организовању професионалне лиге у којој би наступали кошаркаши са колеџа након дипломирања и сматрао је да би тај пројекат, ако се правилно постави, могао да постане веома профитабилан. Браун, интригиран приликом да оствари додатну зараду у данима када хокејашки тимови не играју или гостују, контактирао је неколико власника великих спортских арена. Напослетку, 6. јуна 1946. године, Кејз, Браун и група од још седамнаест предузетника састали су се у хотелу Комодор у Њујорку како би основали Кошаркашку асоцијацију Америке (БАА), при чему су оснивачка права за франшизе додељена великим градовима широм земље.
Састанку је присуствовао и Нед Ајриш, промотер колеџ кошарке, бивши спортски новинар и тадашњи председник Медисон сквер гардена. Кејз је првобитно планирао да лично поседује и води франшизу у Њујорку, па је пришао Ајришу са предлогом о закупу Гардена. Ајриш му је тада објаснио да према правилима Асоцијације менаџера арена Америке, Медисон сквер гарден мора бити власник сваког професионалног тима који наступа у тој дворани. На самом састанку, Кејз је изнео свој предлог одбору власника, али су они били далеко више импресионирани Ајришем и његовим огромним ресурсима. Кејз је на крају попустио, па је франшиза званично додељена Ајришу.
Ајриш је желео препознатљиво име за свој тим које би на прави начин представљало град Њујорк. Окупио је чланове свог радног колектива на састанку како би гласали тако што су убацивали листиће у шешир. Након пребројавања гласова, одлучено је да се франшиза назове „Никербокерси” (-{Knickerbockers}-). Назив „Никербокер” потиче од псеудонима који је користио писац Вашингтон Ирвинг у својој књизи Историја Њујорка (-{A History of New York}-). Тај израз се првобитно користио за потомке првих холандских досељеника на простору који ће касније постати Њујорк, а касније је, у ширем смислу, почео да означава Њујорчане уопште. У потрази за главним тренером, Ајриш је у мају 1946. године пришао успешном стратегу Универзитета Сент Џонс Џоу Лапчику. Лапчик је спремно прихватио понуду након што му је Ајриш обећао да ће га учинити најплаћенијим тренером у лиги. Ипак, затражио је да остане на Сент Џонсу још једну сезону у нади да ће освојити последњу колеџ титулу. Ајриш му је изашао у сусрет и ангажовао бившег тренера Менхетн колеџа Нила Кохалана као привремено решење за прву годину.
С обзиром на то да у почетној години лиге није постојао класичан колеџ драфт, није било никакве гаранције да ће Никси или сама лига уопште опстати. Због тога су се тимови углавном фокусирали на потписивање колеџ играча из својих матичних градова како би лакше промовисали нову професионалну лигу. Никси су свој први тренинг камп одржали у планинама Катскил, у одмаралишту Невеле. Двадесет и пет играча је добило позив да присуствује тронедељним припремама. Тренирало се два пута дневно, а хемија међу играчима рођеним у Њујорку створена је моментално. Након што је састав оформљен, Никси су 1. новембра 1946. године одмерили снаге са Торонто хаскисима у торонтском Мејпл лиф гарденсу, што је била прва утакмица у историји ове франшизе, али и први меч у историји саме лиге. У утакмици са малим бројем поена пред 7.090 гледалаца, Никси су савладали Хаскисе резултатом 68—66, а предводио их је Лео Готлиб са 14 постигнутих поена. Због претрпаног распореда у Медисон сквер гардену, Никси су током првих неколико година били приморани да многе домаће мечеве играју у војном објекту 69. регименталне оружарнице. Никси су своју дебитантску кампању завршили са учинком 33—27 и под вођством Кохалана изборили пласман у плеј-оф, упркос скромном проценту шута из игре од свега 28 процената. У четвртфиналу су се састали са Кливленд ребелсима и добили серију резултатом 2 : 1. Међутим, у полуфиналу су их максималним резултатом 2 : 0 елиминисали Филаделфија вориорси.
мини|десно|усправно|Лапчик је био заслужан за вођење Никса током њихових раних успешних година. Ипак, ови походи се никада нису крунисали титулом у НБА финалу. Као што је претходно договорено, Лапчик је преузео кормило тима 1947. године, доневши са собом брз стил игре који се заснивао на екстремно брзом протоку лопте. Уговор је потписало шест нових играча, укључујући бека Карла Брауна Alley и јапанско-америчког бека Ватаруа Мисаку, који је постао први кошаркаш у историји БАА лиге који није припадао белој раси. Под Лапчиковим вођством, Никси су остварили девет узастопних пласмана у доигравање почевши од 1947. године. Браун, који је бележио просечно 14,3 поена, израстао је у прву звезду тима и заједно са Диком Холубом и Бадом Палмером носио половину целокупног нападачког учинка екипе. Упркос томе, Никси су се мучили током године и завршили су са скором 26—22. Тај учинак је ипак био довољан за друго место у Источној дивизији, чиме је обезбеђен плеј-оф дуел против Балтимор булетса, од којих су изгубили резултатом серије 2 : 1. На драфту 1948. године, Никси су изабрали двојицу будућих чланова Куће славних — центра Долфа Шејса и Харија Галатина. Међутим, у управи Никса су били сумњичави у погледу Шејсовог талента, што је навело овог центра да донесе одлуку и заигра за Сиракуза нешналсе у конкурентској Националној кошаркашкој лиги. Ипак, и без Шејса у саставу, тим је одлично почео годину остваривши старт од 17—8 пре него што је ушао у резултатску кризу. Регуларни део су завршили низом од седам узастопних победа, запечативши скор на 32—28 и обезбедивши трећи везани плеј-оф. Никси су у реваншу савладали Булетсе резултатом серије 2 : 1. Међутим, у наредној рунди су наишли на прејаке Вашингтон капитолсе и изгубили серију са 2 : 1 у утакмицама.
Пре почетка сезоне 1949/50, БАА се званично спојила са Националном кошаркашком лигом како би формирала Националну кошаркашку асоцијацију (НБА), која је у својој првој години бројала 17 тимова. Након реорганизације дивизија, Никси су остали смештени у Источној дивизији. Тим је наставио са одличним партијама под Лапчиком, забележивши 40 победа, али су у финалу Источне дивизије поражени од Сиракуза нешналса. Током наредне сезоне, Никси су исписали историју тако што су потписали уговор са Натанијелом Клифтоном, поставши тако први професионални кошаркашки клуб који је ангажовао афроамеричког играча. Никси су ту такмичарску годину завршили са учинком 36—30. Иако су заузели треће место у својој дивизији, осигурали су место у доигравању и остварили први од три узастопна пласмана у велико НБА финале. У финалу 1951. године, Никси нису успели да направе потпуни преокрет против Рочестер ројалса, упркос томе што су успели да изједначе серију након што су изгубили прве три утакмице. У наредне две године (1952. и 1953), Њујорк је у великом финалу оба пута поражен од Минеаполис лејкерса.
Управо у овом раном периоду Никси су изградили свог првог препознатљивог лидера у лику Карла Брауна, који се пензионисао као најбољи стрелац у историји франшизе са 10.449 постигнутих поена, пре него што су га касније претекли Патрик Јуинг, Волт Фрејжер и Вилис Рид. Хари Галатин и Дик Макгвајер су такође били велике звезде ове екипе и касније су уврштени у Кошаркашку Кућу славних. Након ових узастопних пораза у финалима, Никси су успевали да се пласирају у доигравање и у наредне две године, али без значајнијег успеха. Лапчик је у јануару 1956. године поднео оставку на место главног тренера, наводећи проблеме са здрављем. Винс Борила је дебитовао на клупи у фебруару 1956. године у победи над Сент Луис хауксима. Међутим, након две везане лоше сезоне у којима тим није успео да избори плеј-оф, Борила је поднео оставку у априлу 1958. године.
У намери да поврати некадашњу доминацију, управа Никса је именовала Ендруа Левејна за новог главног тренера. Већ у његовој првој години резултати су били знатно бољи, пошто је тим завршио са скором 40—32 и осигурао доигравање. Ипак, Никси нису успели да преброде прву препреку у полуфиналу Источне дивизије. Левејнов састав је веома лоше отворио наредну сезону 1959/60, па је под великим притиском јавности Левејн поднео оставку. На његово место је одмах постављен Карл Браун, који је тако постао први тренер-играч у историји ове франшизе. Ситуација се није значајније поправила ни под Брауном, због чега су Никси 1961. године ангажовали Едија Донована, који се претходно истакао сјајним радом на Универзитету Сент Бонавентур. Током Доновановог мандата, Њујорк ниједном није успео да дође до плеј-офа. Као најсликовитији приказ мучења екипе у том периоду остао је упамћен 2. март 1962. године, када су Никси играли против Филаделфија вориорса у Хершију у Пенсилванији; тада су дозволили Вилту Чејмберлену да постигне апсолутни и до данас непревазиђени рекорд НБА лиге од 100 поена у победи Вориорса резултатом 169—147.