Атешгах из Бакуа (, Ātashgāh, ), који се често назива „Храм ватре у Бакуу“, је верски храм налик замку у граду Сурахани (у Сураханском округу), предграђу Бакуа, у Азербејџану.

На основу персијских и индијских натписа, храм је коришћен као хиндуистичко, сикско и зороастријско место обожавања. „Аташ“ (اتش) је персијска реч за ватру.ĀTAŠ, M. Boyce, Encyclopædia Iranica Петоугаони комплекс, који има двориште окружено келијама за монахе и четворостубни олтар у средини, изграђен је током 17. и 18. века. Напуштен је крајем 19. века, вероватно због опадања броја индијског становништва у тој области. Природни вечни пламен се угасио 1969. године, после скоро века експлоатације нафте и гаса на том подручју, али се сада пали гасом из оближњег града.

Атешгах из Бакуа је био ходочаснички и филозофски центар Зороастријанаца са северозападног индијског потконтинента, који су били укључени у трговину са каспијским подручјем преко чувеног „Великог магистралног пута“. Четири света елемента њиховог веровања била су: атеши (ватра), бади (ваздух), аби (вода) и хеки (земља). Храм је престао да буде место богослужења након 1883. постављањем нафтних индустријских постројења у Сураханију. Комплекс је претворен у музеј 1975. године. Годишњи број посетилаца музеја је 15.000.

Храм ватре „Атешгах“ је 1998. номинован за Листу светске баштине УНЕСКО -а од стране Гулнаре Мехмандарове.Surakhany, Atashgyakh (Fire - worshippers, temple - museum at Surakhany) Указом председника Азербејџана 19. децембра 2007. проглашен је државним историјско-архитектонским резерватом.

Етимологија Персијски топоним Атешгах (руски/азербејџански Atashgyakh/Ateshgah) буквално значи „дом ватре“. Термин atesh (اتش) персијског порекла значи „ватра“ и позајмљена је реч на азербејџанском; етимолошки је повезан са ведским अथरवन atharvan. Gah (گاہ) потиче од средњеперсијског и значи „трон“ или „кревет“ и сродан је санскритском atesh गह за „кућа“, што у популарној употреби постаје gah. Име се односи на чињеницу да се налазиште налази на врху сада исцрпљеног поља природног гаса, које је некада узроковало да се природни пожари спонтано дешавају када је гас излазио из седам природних површинских отвора. Данас се ватре у комплексу напајају гасом који се доводи из Бакуа и пали се само због посетилаца.

Surakhani, име града у којем се налази Атешгах, вероватно значи „подручје рупа“ (سراخ/ suraakh је на персијском језику за „рупа“), али би можда могло бити и референца на сјај ватре (سرخ/sorkh/surkh је персијски за „црвено“). Историјски алтернативни назив за Азербејџан у целини био је Odlar Yurdu, азербејџански за „земља ватре“. Етимологија на санскриту за Сурахани је „рудник богова“ из sura која означава „богове“, који је у супротности са асурама, демонима.

Сурахани на тати (језик Сурахани, близак персијском) значи „рупа са фонтаном“.

Историја

Сурахани се налази на полуострву Апшерон, које је познато по томе што је локалитет где нафта природно цури из земље, а пламен непрестано гори — као у Јанар Дагу — напајан природним испарењима угљоводоника из стена.

Сара Ашурбејли примећује да је Атш искривљен Атеш („ватра“), а Атши-Багуан значи „Ватре Багуана“, мислећи на Баку. Реч Багуан потиче од речи Baga, што на староперзијском значи „Бог“,С. Ашурбейли. «История города Баку: период средневековья». Изд. Абилов, Зейналов и братья, 2006. и Bhaga, भग, такође значи „Бог“ на санскриту.

„Седам рупа са вечним огњем“ поменуо је немачки путник Енгелберт Кемпфер, који је посетио Сурахани 1683.Amoenitatum exoticarum politico-physico-medicarum fasciculi v, quibus continentur variae relationes, observationes & descriptiones rerum Persicarum & ulterioris Asiae, multâ attentione, in peregrinationibus per universum Orientum, collecta, ab auctore Engelberto Kaempfero.

Естахри (10. век) је поменуо да су недалеко од Бакуа (тј. на Апшеронском полуострву) живели обожаваоци ватре.Abu Ishaq Ibrahim ibn Muhammad al-Farisi al Istakhri. Ово је потврдио Мовсес Дасхурантси у својој референци на провинцију Багаван („Поља богова“ тј. „Богови ватре“).History of the Caucasian Albanians by Movses Dasxuranci.

У 18. веку, Аташгах су посећивали Зороастријанци. Персијски натпис над улазним отвором једне од ћелија говори о посети Зороастријанаца из Исфахана:

Персијски натпис:

Превод:Нейматова М.

Ватре стоје у реду Есфахани Бовани је дошао у Бадак (Баку)

„Благословена раскошна Нова година“, рекао је : Кућа је подигнута у месецу еар 1158. године.

1158. година одговара 1745. н.е. Бован (савремени Бованат) је село у близини Есфахана. Реч Бадак је деминутив од Бад-Кубех. (Име Бакуа у изворима 17. и 18. века било је Бад-е Кубе). На крају референце је сазвежђе Сомболе/Девице (август–септембар). Према зороастријском календару Кадими Нова година 1745. године била је у августу.

Занимљиве податке о зороастризму у Бакуу даје Д. Шапиро у књизи „Караит из Волиније упознаје зороастријца из Бакуа“. Аврахам Фиркович, караит колекционар древних рукописа, писао је о свом сусрету у Дарбанду 1840. године са обожаваоцем ватре из Бакуа. Фиркович га је упитао: „Зашто обожаваш ватру?“ Обожавалац ватре је одговорио да он не обожава ватру, већ Створитеља кога симболизује ватра; то је „материја” или апстракција (па стога не и особа) која се зове Q’rţ’. Пахлави Q’rţ’ (од авестанског кирдар или санскритског kṛt и करता) означава „онај који ради“ или „стваралац“.

Структура мини|245x245пиксел| Церемонија у храму Атешгах Неки научници спекулишу да је Атешгах можда било древно зороастријско светилиште које је десетковано инвазијом исламских армија током муслиманског освајања Персије и њених суседних региона. Такође се тврди да је, „према историјским изворима, пре изградње индијског храма ватре (Аташгах) у Сураханију крајем 17. века, локално становништво такође обожавало ово место због „седам рупа са горућим пламеном“..

Ватра се сматра светом у хиндуизму и зороастризму (као Агни односно Атар), и било је дебате о томе да ли је Аташгах првобитно била хиндуистичка или зороастријска структура. Трозубац постављен на врху структуре је обично изразито хиндуистички свети симбол (као Тришула, који се обично поставља на храмове) и зороастријски научници су га цитирали као посебан разлог за разматрање Аташгаха као хиндуистичког места. Међутим, азербејџанска презентација о историји Бакуа, која светилиште назива „хиндуистичким храмом“, идентификује трозубац као зороастријски симбол „добрих мисли, добрих речи и добрих дела“, иако симбол трозубца није повезан са зороастризмом.

Један рани европски коментатор, Јонас Ханвеј, груписао је Зороастријце, Сике и Хиндусе заједно са њиховим религиозним уверењима: „Ова мишљења, уз неколико измена, још увек подржавају неки од потомака древних Индијаца и Персијанаца, који се зову Гебери или Гаури, и веома су ревносни у очувању религије својих предака, посебно у погледу њиховог поштовања према елементу ватре.“ Гебер је персијски израз за Зороастрије, док су Гаури свештеничка хиндуистичка каста. Каснији научник, А.В. Вилијамс Џексон, направио је разлику између ове две групе. Наводећи да су „типичне карактеристике које Ханвеј помиње изразито индијске, а не зороастријске“ засноване на одећи и тилакама (ознакама) верника, њиховој стриктно вегетаријанској исхрани и отвореном поштовању крава, оставио је отворену могућност да је неколико „стварних Зороастријанца" такође могло бити присутно у светилишту заједно са већим групама хиндуиста и сика.

Индијски локални становници и ходочасници мини|273x273пиксел| Гравирање храма У касном средњем веку постојале су значајне индијске заједнице широм средње Азије. У Бакуу су индијски трговци из области Мултан у Панџабу контролисали већи део комерцијалне привреде. Велики део дрвених елемената за бродове на Каспијском мору такође су радиле индијске занатлије. Неки коментатори су теоретизирали да је индијска заједница у Бакуу можда била одговорна за изградњу или реновирање Атешгаха.

Како су европски академици и истраживачи почели да пристижу у Централну Азију и индијски потконтинент, документовали су сусрете са десетинама Хиндуса у светилишту, као и ходочасницима Сика на путу у регионима између Северне Индије и Бакуа.

Reise durch Russland (Потовање кроз Русију) (1771) Семјуела Готлиба Гмелина цитира се у Reise in den Caucasus (Путовање на Кавказ) (Штутгарт, 1834) Карла Едуарда фон Ајхвалда, где се каже да је природњак Гмелин посматрао аскетизме јоге које врше следбеници. Геолог Ајхвалд се ограничава на помињање обожавања Раме, Кришне, Ханумана и Агнија.. У извештају Џорџа Форстера из бенгалске државне службе из 1784. године, квадратна структура је била око 30 јарди дужине, окружена ниским зидом и садржавала је много одељења. Свако од њих имало је мали млаз сумпорне ватре који је излазио из левка „конструисаног у облику хиндуистичког олтара“. Ватра је служила за богослужење, кување и грејање и редовно би се гасила.

„Храм Атешгах личи на обичан градски караван-сарај – неку врсту гостионице са великим централним двором, где су се каравани заустављали да преноће. Међутим, за разлику од караван-сарија, храм има олтар у центру са сићушним ћелијама за службенике храма – индијске аскете који су се посветили култу ватре – и за ходочаснике.“

Зороастријски локални становници и ходочасници мини|245x245пиксел| Цртеж храма из књиге "Путовање по Дагестану и Кавказу" Постоје подаци да су поред Индуса у храму били присутни Зороастријанци (Парси и Гебре) и Сики. Шарден је у 17. веку извештавао о персијским Гебрима, који су обожавали вечно горућу ватру која се налазила на два дана пута од Шемахе (на Апшерону).Chardin J. Voyages en Perse et autres lieux de 1’Orient.

Енгелберт Кемпфер, који је посетио Сурахани 1683. године, написао је да су међу људима који су обожавали ватру два мушкарца потомци Персијанаца који су мигрирали у Индију.

Француски језуита Вилот, који је живео у Азербејџану од 1689. године, извештава да су Атешгах поштовали Хиндуси, Сики и Зороастријанци, потомци старих Персијанаца.J. Villotte, Voyage d’un missionnaire de la Compagnie de Jésus en Turquie, en Perse, en Arménie, en Arabie et en Barbarie, Paris, 1730

Немачки путник Лерх, који је посетио храм 1733. године, написао је да овде има 12 Гебра или древних персијских обожавалаца ватре.Лерх Иоанн. Выписка из путешествия Иоанна Лерха, продолжавшегося от 1733 до 1735 г.

Ј. Ханвеј је посетио Баку 1747. године и оставио неколико записа о Атешгаху. Људе, који су обожавали ватру у Атешгаху, он назива "Индијцима", "Персијанцима" и "Гебрима".Jonas Hanway.

С. Гмелин, који је посетио Атешгах 1770. године, написао је да су у садашњем Атешгаху живели Индијци и потомци древних Гебра.Samuel Gottlieb Gmelin.

Године 1820. француски конзул Гамба посетио је храм. Према Гамби, овде су живели Хиндуси, Сики и Зороастријанци, следбеници Зороастера.Jean Françoise Gamba.

Енглез Ашер посетио је Атешгах 19. септембра 1863. године. Он га назива „Atash Jah“ и каже да има ходочасника из Индије и Персије.Ussher. Немачки барон Макс Тилман је посетио храм у октобру 1872. и у својим мемоарима је написао да заједница Парсија Бомбаја послала овде свештеника који ће после неколико година бити смењен. Његово присуство је неопходно, јер овде долазе ходочасници из предграђа Персије и из Индије и остају на овом светом месту неколико месеци или година.Thielmann, Journey in the Caucasus, Persia, and Turkey in Asia, Eng. tr. by Heneage, 2. 9-12, London, 1876