мини| Копнена нафтна поља у Азербејџану мини| Нафтна поља на мору у Азербејџану Нафтна индустрија у Азербејџану производи око 873 260 барела (138 837 м3) нафте дневно и 29 милијарди кубних метара гаса годишње од 2013. Азербејџан је једно од родних места нафтне индустрије.
Државна нафтна компанија Републике Азербејџан (позната као SOCAR), главни извор прихода за азербејџанску владу, је национална нафтна и гасна компанија у потпуном државном власништву са седиштем у Бакуу, Азербејџан.
Први нафтни бум десно|мини| Нафтне бушотине браће Нобел у Балаханију, предграђу Бакуа. Године 1871. Иван Мирзојев, етнички Јермен који је тада био монополиста откупчине, изградио је прву дрвену нафтну бушотину, а затим другу следеће године. Бушење је изведено примитивно са баланс полугом, чекрком и ручном пумпом.
Рана историја мини| Рафинерија нафте у Бакуу око 1912. Постоје докази да се нафта користила у трговини још у 3. и 4. веку."As far back as 1877 Charles Marvin wrote that there was irrefutable proof that 2500 years ago oil was exported from the Apsheron peninsula, where Baku is located, to Iran, Iraq, India and other countries. This was reported by such well known historians and travelers as Prisk of Pontus (5th century), Abu-Istakhri (8th century), Ahmed Balazuri (9th century), Masudi (10th century), Marco Polo (13th–14th centuries) and O'Learius (17th century)." AZERBAIJANI OIL: GLIMPSES OF A LONG HISTORY, SABIT BAGIROV Подаци о производњи нафте на Апшеронском полуострву могу се наћи у рукописима многих арапских и персијских аутора.
Верује се да је следећи параграф из извештаја познатог путника Марка Пола „il Milione“ референца на нафту из Бакуа: „Близу грузијске границе постоји извор из којег шикља млаз уља, у толиком изобиљу да стотине бродова може напунити одједном. Ово уље није добро за јело; али је добро за паљење и као мелем за људе и камиле заражене сврабом или крастама. Људи долазе са велике удаљености да донесу ово уље, а у целом суседству не гори ниједно друго уље осим овог.“
Натпис из 1593. године у Балаксанију обележава ручно ископан бунар, дубок 35 м. Турски научник и путник из друге половине 17. века, Евлија Челебија, известио је да је „бакуску тврђаву окруживало 500 бунара, из којих се производило црно и бело кисело рафинисано уље“.
Први детаљан опис нафтне индустрије Бакуа дао је Енгелберт Кемпфер, секретар шведске амбасаде у Персији (Иран) 1683. године.
Године 1636. Адам Олеаријус Елшлегер (1603-1671), немачки дипломата и путник, дао је опис 30 бакуских нафтних бушотина.
У својим белешкама потврђује постојање места где природни гас излази на површину Кемпфер овако описује „пламтећу степу“: она „... представља необичан и диван призор, јер су неке пукотине пламтеле великим, друге приличним пламеном и дозвољавале су свима да приђу; трећина је испуштала дим или у сваком случају минимално приметно испаравање које је одашиљало тежак и смрдљив укус уља. Заузимала је територију од 88 корака у дужину и 26 у ширину“.
Многи европски извештаји о Кавказу из 18. и 19. века помињу Бакуски храм ватре у округу Сурахани, где се ватра напајала природним гасом из стена испод тог места.
Предреволуциони период десно|мини| Прва нафтна поља у Бибихејбату у предграђу Бакуа Хаџи Касимбег Мансурбеков је 1803. године први пут у свету започео вађење морске нафте у заливу Бибихејбат из две бушотине удаљене 18 и 30 метара од обале. Прво вађење нафте на мору је напуштено када је јака олуја 1825. уништила бунаре.
Године 1806. Руска империја је окупирала Баку канат и преузела монополску контролу над производњом нафте. Касније су ексклузивна права на производњу нафте дата појединцима, чиме је створен персијски откупчина систем закупа. Те године су сви извори нафте Абшерон, Губа и Салијан који су припадали Бакуском канату реквирирани и проглашени за државну имовину Русије; а такође, од тренутка припајања Бакуског каната Русији, око 120 бунара је било постављено у области Бакуа; годишње извлачење из ових бунара износило је око 200 хиљада пуда нафте.
Године 1837. Руси су изградили рафинерију нафте у Балаксанију.
Методе вађења нафте у то време биле су веома примитивне — углавном ручно ископани бунари, избушени до веома малих дубина. О обиму производње тих година може се судити из података које је 1842. дала Каспијска комора Одељења за државну имовину. Односи се на 136 бунара око Апшерона, који су произвели 3 760 м3 (23 600 барела) годишње, а ово уље се извозило у Персију, где је коришћено за осветљење, као и у помадама и другим традиционалним лековима.
Као резултат откупчина монопола и одсуства растуће потражње, годишња производња нафте у првој половини 19. века остала је непромењена на 250–300 пуда (4–5 хиљада тона). Године 1813. број производних бунара био је 116, затим 125 - 1825. године, 120 - 1850. године, и 218 - 1860. године. Откупчина систем је значио да је производња нафте монополизована од стране групе појединаца који нису имали никакав подстицај да повећају производњу или побољшају методе бушења. 1844. године Василиј Семјонов (1801-1863) је руској влади на Кавказу (регион Баку) представио извештај са детаљима идеја које је развио Николај Воскобојников (1801-1860) о бушењу нафте уместо о ручном копању јама. Године 1845. Велики кнез Михаил Воронцов (1782-1856), гувернер Кавказа, одобрава средства за бушење нафте с обзиром на идеје Н.И. Воскобојникова.
Године 1846, под надзором државног саветника В.Н. Семјонова, инжењер Алексејев је избушио бунар дубине 21 м користећи примитивни ударни механизам за бушење у Бибихејбату да би истражио нафту, са позитивним резултатима. Више од деценије касније, 27. августа 1859. године, „пуковник“ Едвин Л. Дрејк је први пут добио нафту на америчком тлу.Д. А. Катренко. Черное золото. Научно-популярная библиотека (Москва, Гос. изд-во технико-теорет. лит-ры) вып. 52, 1953, p.8
Мала петрохемијска индустрија је настала око Бакуа, пошто је потражња за керозином (петролејом) нагло порасла. Василиј Кокорев, Петар Губонин и немачки барон Н.Е. Торноу изградили су прву фабрику керозина у Сураханију. Фабрика је коришћена за производњу керозина од "кира", супстанце налик асфалту. Године 1859, Н.И. Вит, тифлиски (тбилиски) фармацеут, изградио је другу фабрику за производњу петролеја на острву Пиралахи.
Све до 1870-их, Русија је имала државни монопол на производњу нафте и резерве око Бакуа, на основу уговора на 3-4 године. Производња је била ограничена на захватање цурења из плитких бунара ископаних ручно. Нафта је затим транспортована арбосима (коњима који су носили по 2 бурета) до обале Бакуског залива. Тамо је керозин дестилован у рафинеријама, а затим транспортован на руска тржишта, посебно у Санкт Петербург, бродом преко Каспијског мора и реке Волге. Године 1873. нови закон је заменио уговор - монопол, системом дугорочног закупа, а 1877. укинуо акцизу на керозин.
Роберт Нобел је стигао у Баку у марту 1873. године, где је купио рафинерију нафте, а 1875. године купио је велики део нафтног поља Балахани, где је изградио нову рафинерију. Компанија за производњу нафте браће Нобел основана је 1877. године, а затим "Бранобел" 1879. године. Додали су инфраструктуру, укључујући први систем цевовода у Русији 1877. године, пумпне станице, складишта, железничке вагоне цистерне и први успешан океански нафтни танкер, Зороастер. Године 1881. увели су континуирану дестилацију у више посуда и ангажовали Хјалмара Сјегрена као геолога компаније 1885. Нобелови су изградили Вилу Петролеу као град компаније који је обухватао станове, куће, школе и библиотеке, док су запослени добијали тантијеме и бесплатно образовање.
Baku Petroleum Association је формиран 1884. године, да би спречио извоз сирове нафте. Уместо тога, између 1897. и 1907. године изграђен је велики цевовод за керозин, повезујући Баку са луком Батуми.
Нафтни барони у Бакуу су основали сопствену организацију, Конгресни савет за вађење нафте. Направили су сопствени часопис Neftyanoe Delo (Нафтни бизнис), библиотеку, школу, болницу и апотеку. Шест година Конгресом Савета за извлачење нафте руководио је Лудвиг Нобел.
Нафтна индустрија је у великој мери утицала на архитектонски изглед Бакуа као модерног града. Основане су административне, друштвене и општинске институције које су, заузврат, одлучивале о осветљењу града, путевима, улицама, зградама, телефонским станицама и колицима са коњском вучом. Уређене су баште и паркови и изграђени хотели, казина и прелепе продавнице.
Првобитно, ексклузивна права за развој нафтних поља у Бакуу била су у рукама предузећа регистрованих у Русији, а тек 1898. године стране компаније су добиле права да истражују и развијају нафтна поља, као и да учествују у годишњим тендерским процесима. Између 1898. и 1903. британске нафтне компаније уложиле су 60 милиона рубаља у нафтна поља у Бакуу. Етнички Јермени су такође допринели производњи нафте и бушењу око Бакуа. Они су наводно водили скоро једну трећину нафтне индустрије у региону до 1900.Suny, Ronald Grigor. "Eastern Armenians Under Tsarist Rule" in
Производња нафте десно|мини| Нафтне бушотине у Бакуу, Азербејџан, „Где пада киша нафте“, око 1909. Између 1898. и 1901. Баку је произвео више нафте него САД. До 1901. половина светске нафте произведена је из 1900 бушотина, које се налазе у кругу од 6 квадратних миља. Главни региони за производњу нафте налазили су се у близини Бакуа у Сабунчију, Сураханију и Бибихејбату. До почетка 20. века, регион Сабунчи производио је 35% нафте у Бакуу, а регион Бибихејбат 28%, а следе Романски и Балахански регион. Највећи део производње нафте у раним данима долазио је из ерупција нафте, иако је то био веома неекономичан и еколошки штетан процес. Међутим, удео производње из ерупција у укупној производњи опадао је како се опрема побољшавала. Године 1887. ерупције су чиниле 42% захваћене нафте, али до 1890. њихова преваленција се смањила на 10,5%.
Страни капитал је доминирао у нафтној индустрији предреволуционарне Русије. Уочи Првог светског рата три компаније („Руска генерална нафтна компанија“, „Royal Dutch Shell“ и „Партнерство браће Нобел“) држале су 86% укупног акцијског капитала и контролисале 60% производње нафте. У региону Бакуа 1903. године радило је 12 енглеских компанија са капиталом од 60 милиона рубаља. Године 1912. Англо-холандски Royal Dutch Shell је добио 80% акција Каспијско-црноморског друштва "Мазут", које је припадало Браћи Ротшилд. Друге британске компаније куповале су нафтне операције од хаџи Зејналабдина Тагијева.
Године 1898. руска нафтна индустрија је произвела више од нивоа производње нафте у САД. Тада се производило око 8 милиона тона (160 000 барела (25 000 м3) нафте дневно). До 1901. Баку је производио више од половине укупне производње светске нафте (11 милиона тона или 212 000 барела (33 700 м3) нафте дневно) и 55% све руске нафте. Отприлике 1,2 милиона тона бакуског керозина је такође продато у иностранство.
Локални нафтни барони и стране нафтне компаније Branobel Operating Company — највећи појединачни произвођач нафте у Азербејџану са 25.000 барела по дану 1914. Највећа рафинерија и транспортер нафте, као и малопродаја керозина у Европи. Тржишта Француске, Турске, Грчке и Немачке била су у потпуности снабдевена керозином и другим производима произведеним у Branobel-у. Браћа Ротшилд — трговина и отпрема у сарадњи са Shell-ом. Поседовали су највећу флоту танкера у Каспијском мору после Нобела. Александар Манташев — јерменски нафтни тајкун, власник треће највеће нафтне компаније у Бакуу, А.И. Манташев & Со, до 1904. Калуст Гулбенкијан — јерменски нафтни тајкун, звани „Господин пет одсто“. Организовао је спајање Royal Dutch Petroleum Company са "Shell" Transport and Trading Company Ltd. и постао главни акционар новоформиране компаније Royal Dutch Shell.