мини|Али и Нино, прво издање на немачком језику, у издању Verlag E.P.Tal&Co, Беч, 1937. Али и Нино је роман о љубави између муслиманског азербејџанског дечака и хришћанке Грузијке у Бакуу у годинама 1918–1920. Истражује дилеме које је створила „европска“ владавина над „оријенталним“ друштвом и представља портрет главног града Азербејџана, Бакуа, током периода Азербејџанске Демократске Републике који је претходио дугој ери совјетске власти. Објављен је под псеудонимом Курбан Саид. Роман је објављен на више од 30 језика, са више од 100 издања или репринтова. Књига је први пут објављена у Бечу на немачком језику 1937. године, у издању E.P. Tal Verlag. То је широко цењено књижевно ремек-дело и од његовог поновног откривања и глобалне циркулације, која је почела 1970. обично се сматра националним романом Азербејџана. Енглески превод Жење Граман, објављен је 1970.

За ауторство романа Али и Нино владало је велико интересовање. Прави идентитет иза псеудонима "Курбан Саид" био је предмет спорова. Једна од тврдњи је да је аутор Лев Нусимбаум, звани Есад Беј, како се аутор првобитно појавио 1944. У међународном бестселеру Тома Рајса из 2005. Оријенталиста: Решавање мистерије чудног и опасног живота, Рајс тврди да је роман дело Нусимбаума, чему доприноси и ранија тврдња која датира из Нусимбаумове преписке и списа од 1938–1942. и списа Ахмеда Гиамила Вака-Мазаре из 1940-их. Тврдња да је аутор Јусиф Вазир Чаманзаминли настала је 1971. Аргумент за Чаманзаминлија представљен је у специјалном издању часописа Azerbaijan International из 2011. под насловом Али и Нино: Посао књижевности, у којем је Бети Блер тврдила да је Нусимбаум само улепшао рукопис за који претпоставља да Чаманзаминли мора да је „основни аутор“; став који су Чаманзаминлијеви синови и њихове присталице већ заступали неколико година. Власница ауторских права на роман, Лила Еренфелс, тврди да је њена тетка, бароница Елфрида Еренфелс фон Бодмершоф, аутор књиге, углавном зато што је у уговору о издавању књиге и каснијим каталошким записима идентификована као Курбан Саид, мада мало њих то подржава као доказ њеног ауторства.

Радња

мини|Међукултурна породица у Бакуу: Александра, Грузијка, њен муж Азербејџанац Алипаша Алијев и њихова ћерка Тамара (почетак 1900-их).Ali and Nino: The Business of Literature, special issue of Azerbaijan International, 15, no. 2–4 (2011), Photo 5, мини|У школи Baku Realni, у којој се одиграва прва сцена романа Али и Нино, сада се налази Економски универзитет

Радња романа почиње 1910-их у Бакуу, у Азербејџану, под руском контролом. Али Кан Ширваншир и Нино Кипијани су још увек у школи, али се воле много година. Он припада угледној азербејџанској породици (персијског порекла) и муслиман је. Упркос европском образовању, дубоко осећа да је Азијац. Она припада угледној грузијској породици, а руске власти су јој дозволиле да користи титулу "Принцеза". Она је хришћанка, а припада култури Европљана.

Роман је у првом лицу испричао Али. Постоје детаљни описи локалитета и њихових обичаја.

Русија иде у рат (1914); неки од Алијевих пријатеља муслимана жељно се придружују руској војсци, али он осећа да је то хришћански рат. Тада Османско царство (Турска) објављује рат Русији; Османлије су муслимани, али сунити, док су Азербејџанци шиити. Постоји неизвесност у погледу будућности.

Алијев отац му дозвољава да се ожени Нином. Њен отац јој дозвољава да се уда за годину дана, када заврши школу; његова дозвола је очигледно делимично захваљујући убеђивању Алијевог пријатеља Мелека Начарјана, (хришћанина) Јермена. Али, потпуно неочекивано, Начарјан киднапује Нино, убеђујући је да ће са њим бити безбедна шта год да се деси у рату, и са њом одлази из Бакуа. На неасфалтираном путу, Али јашући коња престиже његов ауто и избоде га насмрт. Има право да убије и Нино, али је поштеди и наређује својим друговима да је не повређују.

Да би избегао освету Начарјанове породице, Али се крије у планинском селу у Дагестану. После неког времена, Нино му се придружује; и даље се воле. Ожењени су и живе у блаженом сиромаштву. Онда долази вест: цар је свргнут, влада Бакуа је нестала, а цела породица Начарјан је отишла. Али и Нино се враћају у Баку.

Баку је окружен нерегуларном руском војском која тражи плен. Али се придружује браниоцима; Нино одбија да се склони и помаже иза линије фронта. Али они морају да побегну, а кућу Ширваншира пљачкаши оголе. Са Алијевим оцем беже у Персију, која је у миру. Али и Нино остају у Техерану у великој удобности, али она је затворена у харему и дубоко је незадовољна. Али се придружује паради за празник Мухарем и враћа се кући крвав, на Нинину велику жалост.

У рату Турци почињу да надјачавају Русију. Проглашена је Демократска Република Азербејџан, и Турци заузимају Баку. Али и Нино се враћају, а она преузима реновирање и опремање куће Ширваншир. То је срећан период. Али Турци су приморани да склопе мир и повуку се, а њихово место заузимају британске окупационе (и заштитне) снаге. Република још увек постоји, а Али и Нино, који обоје говоре енглески, служе као домаћини владиних догађаја. На сопствену тајну иницијативу, Нино организује њихов одлазак у амбасаду у Паризу, али Али не може да издржи да напусти Баку, па му се она приклања и извињава. Она роди ћерку.

Рат је завршен, а британске трупе су повучене. Руси поново притискају. По топлом времену, Али, Нино и беба одлазе на његово имање у близини азербејџанског града Ганџе. Одсечени су од вести и догађаја и веома су срећни. Али стиже вест: Руси су заузели Баку, а Ганџа је на удару великих снага. Нино бежи у Грузију са њиховом ћерком, али Али одбија да оде. Убијен је у одбрани града. (Азербејџанска Демократска Република је пала 1920. године и земља је постала део Совјетског Савеза.)

Уметност, позориште и филм повезани са Алијем и Нином Године 1998. продуцент Ханс де Верс из амстердамске Egmond Film & Television, тражио је америчке партнере за филмску адаптацију филма Али и Нино, која је требало да буде снимљена на енглеском и коју је написао азербејџански сценариста Рустам Ибрагимбеков, добитник Оскара. Де Верс је наводно „сакупио 30% буџета од 8 милиона долара из Холандије и Азербејџана“.Sharon Swart, "Umbrella stand helps Euros foot market bill," Variety, February 23 – March 1, 1998, p. A3.

Године 2004. холандска филмска компанија Zeppers Film & TV, у копродукцији са НПС-ом, објавила је 90-минутни документарац холандског режисера Јос де Путера под називом Алиас Курбан Саид. Филм испитује несугласице око ауторства романа. Variety га је назвао „величанственом детективском причом, у којој су фотографије које се распадају, пожутели документи и заборављени колутовии 35 мм филма обложени огромном евокативном снагом“.Ronnie Scheib, "Alias Kurban Said" [film review], Variety, June 28 – July 11, 2004. Филм приказује документарне доказе да је Абрахам Нусимбаум био власник нафтних бушотина продатих Нобеловој фирми 1913. године. Филм је био званична селекција Трајбека филмског фестивала, Међународног филмског фестивала у Ротердаму и Холандског филмског фестивала 2005. Његова музика је освојила награду за најбољу музику на Холандском филмском фестивалу.

Али и Нино је адаптирана као представа у Градском позоришту Баку 2007. Азербејџанска позоришна компанија која ју је поставила 2007. такође је извела представу на међународном позоришном фестивалу у Москви 2012.

У фебруару 2010, азербејџанска новинска организација је известила да грузијски режисер Гиорги Торадзе планира да сними „документарац“ о „стварању“ Алија и Нина, иако је опис филма у новинском извештају сугерисао да је то измишљена прича. Како се наводи у извештају, пројекат је „азербејџанском Министарству културе и туризма поднео филмски продуцент Гиорги Стуруа“.

Покретна метална скулптура коју је направила грузијска скулпторка Тамара Квеситадзе 2007. године, под називом „Мушкарац и жена“, за коју се каже да је наишла на добар пријем на Венецијанском бијеналу 2007. године, постављена је у Батумију у Грузији 2010. године и поново названа „Али и Нино“, према насловним ликовима романа Курбан Саида. Роман је наводно био Квеситадзеина инспирација за ово дело. На веб страници вајарке скулптура се још увек зове „Мушкарац и жена“.

„Музичко осмишљавање“ романа, под називом Трагом Алија и Нино, премијерно је приказано у Паризу у Ришеље амфитеатру Универзитета Париз IV, Париз-Сорбона, априла 2012. Њен „зачетник, вођа пројекта и пијаниста“ била је азербејџанска пијанисткиња Саида Зулфугарова. Као „звучну подлогу“ за роман користила је „и грузијску и азербејџанску традиционалну музику и дела Азера Рзаева, Узеира Хаџибејлија, Вагифа Мустафазадеа, Фрица Крајслера и, наравно, Кара Карајева, између многих других“. Режирала га је Шарлота Лориот.

Од 2013. године, роман се адаптира за филм британског сценаристе и драмског писца Кристофера Хемптона. Асиф Кападиа је именован за редитеља и продукција филма би требало да почне 2014. Продуцент филма је Лејла Алијева, потпредседница Фондације Хејдар Алијев.

Дебата о ауторству Деценијама се води полемика о идентитету Курбана Саида, псеудонима којим се крио идентитет аутора овог романа.

Нико није пронашао нити идентификовао било који постојећи рукопис Алија и Нино. Издавач Луси Тал тврди да су сви папири намерно уништени када су нацисти ушли у Беч. Најближе таквом открићу је Миреј Еренфелс-Абеј, која у филму Алиас Курбан Саид из 2004. тврди да поседује половину рукописа Девојке са Златног рога, другог романа објављеног под именом Курбан Саид. У самом филму, међутим, није успела да лоцира рукопис у свом дому и рекла је да га у ствари можда није видела десет или двадесет година.Mireille Ehrenfels-Abeille in Alias Kurban Said.

Тврдње за ауторство Лева Нусимбаума Тврдња да је аутор романа Лев Нусимбаум почела је да кружи 1944. године, када се појавио италијански превод романа, у којем је аутор наведен као „Мохамед Есад Беј“. Том Рајс то наводи као "прву постхумну рестаурацију" Нусимбаумовог ауторства. (Ово италијанско издање је у штампу донео др Ахмед Гиамил Вака-Мазара (по рођењу Бело Вака), који је за себе тврдио да је Курбан Саид и негирао да је Есад Беј Јеврејин по имену Лев Нусимбаум.). Када је роман Жења Граман превела на енглески и објавила га Random House 1970. године, Џон Вејн, аутор увода, описао је фигуру иза имена Курбан Саид, која има биографске атрибуте Нусимбаума.John Wain, introduction to Ali and Nino first published in the 1970 Random House edition and reprinted in the 1999 Overlook Press edition. Након тога су се повремено понављале тврдње да је Нусимбаум био аутор.Nussimbaum is named directly in the book review of Ali and Nino by Hasan Javadi in .

Азербејџански преводилац Чарказ Курбанов, идентификован на листи интервјуисаних на крају филма, Алиас Курбан Саид као „Черкес Бурбанли“ идентификује себе (као што је транскрибовано и транслитеровано у енглеским титловима) као „Черкес Курбанов је тврдио, у дискусији приказаној у филму Алиас Курбан Саид, да је „Курбан Саид књижевни псеудоним Мохамеда Есада Бега. Статистике су показале, као и моје истраживање, да су романи Есад Бега и Курбан Саида у потпуно истом стилу. Нема разлике. У делу Есад Бега видите Азербејџан." Други учесник, идентификован је на листи интервјуисаних на крају филма Алиас Курбан Саид као "Зејдула Ачајев". Можда је ова особа човек који је превео Алија и Нина на азербејџански. У дискусији је речено: „Текст је немачки, али је азербејџански тип немачког. Немачки језик Есада Беја је оно што прави Немац никада не би користио. Структура реченице показује да он није Немац.“Jos de Putter, director, Alias Kurban Said, Zeppers Film & TV, 2004.

Документарни докази за ауторство Лева Нусимбаума Постоје три документа која су написали људи који су познавали Нусимбаума који потврђују да је он аутор књиге.