мини| Етничка мапа шест јерменских вилајета у Османском царству према доступним информацијама Османски Јермени су били значајно етничко становништво унутар Отоманског царства. Јермени у царству су углавном припадали или Јерменској апостолској цркви или Јерменској католичкој цркви. Били су део јерменског милета све док Танзиматске реформе у деветнаестом веку нису изједначиле све отоманске грађане пред законом. Јермени су били значајна мањина у Царству. Они су играли кључну улогу у османској индустрији и трговини, а јерменске заједнице су постојале у скоро сваком већем граду царства. Упркос њиховом значају, Јермени су били жестоко прогањани од стране османских власти, посебно од друге половине 19. века, што је кулминирало геноцидом над Јерменима.
Позадина
мини|319x319пиксел| "Јерменски бег", извршна власт над јерменском рајом. Бег је био део цивилне управе. Османлије су у традицију ислама унеле низ јединствених приступа владавини. Исламска култура није раздвајала верска и секуларна питања. У почетку је султан био највиша сила у земљи и имао је контролу над скоро свим питањима. Међутим, државна организација почела је да добија одређенији облик у првој половини шеснаестог века под Сулејманом Величанственим, такође познатим као „Законодавац“. Османлије су визуализовале две одвојене „установе“ које су делиле државну власт, једна је одговорна за управљање грађанима једне нације, а друга њеном војском. „Османлије су препустиле грађанску контролу грађанским институцијама. Историчари често називају османску друштвено-политичку идеју „османским системом“. Међутим, вредно пажње је да израз „османски систем“ преноси осећај структуралне крутости који вероватно није постојао током отоманског периода.
Интеграција јерменског становништва је делимично била последица непостојеће структуралне строгости током почетног периода. Јерменским народом, везаним за питања њихових унутрашњих послова, управљала је цивилна управа. Становници града, сељани и фармери формирали су класу звану раја, укључујући и јерменску рају. Цивилна и судска управа одвијала се у оквиру посебног паралелног система малих општинских или сеоских јединица званих казе. Цивилни систем се сматрао провером војног система јер бегови, који су представљали извршну власт над рајом, нису могли да изврше казну без пресуде верског вође. Такође, султан је био ван поменуте контроле. Васељенска патријаршија је била вођа јерменског народа. Цела ова структура је названа у јерменском случају Јерменски милет.
Током византијског периода, јерменској цркви није било дозвољено да делује у Цариграду, јер је Грчка православна црква сматрала јерменску цркву јеретичком. Успостављањем Цариградске васељенске патријаршије, Јермени су постали верске вође, а бирократе под Отоманским царством постале су утицајније од своје сопствене заједнице. Идеја да два одвојена „естаблишмента” деле државну власт давала је људима шансу да заузму важне положаје, административне, верско-правне и друштвено-економске.
Јермени су заузимали важне положаје у Отоманском царству, Артин Дадјан-паша, који је био министар спољних послова од 1876. до 1901. године, један је од многих примера јерменских грађана који су играли фундаменталну улогу у друштвено-политичкој сфери Отоманског царства.
Улога Јермена у османској економији Одређене елитне јерменске породице у Османском царству стекле су поверење султана и успеле су да остваре важне позиције у османској влади и османској привреди. Иако је њихов број био мали у поређењу са целокупном отоманском јерменском популацијом, то је изазвало извесно негодовање међу османским националистима. Живот осталих обичних Јермена био је веома тежак јер су били третирани као грађани другог реда. Они елитни Јермени који су постигли велики успех били су појединци попут Абрахам-паше (првобитно Абрахам Ерамијан) и Габријела Норадункјана који је постао државни секретар за спољне послове. Породица Дадијан је контролисала целокупну индустрију муниције у Османском царству. Калуст Гулбенкијан је постао један од главних саветника Народне банке Турске и Турске нафтне корпорације, која је касније постала Ирачка нафтна корпорација. Историчар А. Чамкертен пише да „јерменска достигнућа у Царству нису била само у трговини. Били су укључени у скоро све економске секторе и имали су највише нивое одговорности. У 19. веку разне јерменске породице постале су султанови златари, султанови архитекти и преузели су девизне резерве и резерве злата и сребра, укључујући царину. Шеснаест од осамнаест најважнијих банкара у Османском царству били су Јермени“. (Калуст Саркис Гулбенкијан: Човек и његово дело. Лисабон: Gulbenkian Foundation Press, 2010) Османски Јермени су били презаступљени у трговини. Њихова укупна политичка моћ као посредничке мањине, упркос богатству неких Јермена, била је ниска, што их је чинило посебно рањивим.
Цариградска патријаршија мини|242x242пиксел| Ношња Отоманског царства које се ширило на муслимане, хришћане, јеврејске заједнице, свештенство, трговце, државне и војне званичнике, била је строго регулисана током владавине Сулејмана Величанственог Након што је Цариград пао под власт Турака 1453. године, патријаршија је почела да брине за све православне који су живели у Османском царству. Ховагим I је у то време био митрополит Бурсе. Године 1461. Ховагима I је у Цариград довео султан Мехмед II и успоставио јерменског патријарха Цариграда из политичких разлога. Султан Мехмед II је желео јерменско-грчко одвајање. Цариград је постао прави центар њиховог црквеног и народног живота. Јерменски патријарх, а не католикос из Ечмиадзина, био је њихов најважнији национални достојанственик, као део Мехмедове жеље. У султановој престоници живела је највећа јерменска заједница на свету, а његова грађанско-црквена власт учинила је султана најмоћнијим званичником за Јермене у пракси. Вероватно пре османског освајања 1453. године у Цариграду није било јерменских цркава. После 1453. године у Истанбулу је подигнуто 55 јерменских цркава.
Све до проглашења Хатишерифа 1839. године, патријарх и његови клијенти су, у одређеним границама, имали казнену власт над јерменским народом. У главном граду патријарх је имао свој затвор и имао је малу полицију. Пошто је његова власт над његовим свештенством апсолутна, могао их је затворити или протерати по својој вољи; и док је био приморан да обезбеди сагласност султана да затвори или протера невернике своје заједнице, неопходан ферман се врло лако добијао. Патријархални систем власти, стављајући грађанску власт у руке високих црквењака, био је резултат чињенице да султан није правио разлику између цркве и заједнице и тежио да да одржи интегритет цркве.
Јерменски сеоски живот У селима, укључујући и она у којима је становништво било претежно муслиманско, јерменске четврти су насељаване у групама међу осталим деловима становништва. У поређењу са осталима, Јермени су живели у добро изграђеним домовима. Куће су биле поређане једна изнад друге, тако да раван кров доње куће служи као двориште оне изнад. Ради безбедности, куће су биле збијене једна уз другу. Јерменски станови су прилагођени екстремним температурама у планинским пределима Западне Јерменије (преименованој у Источну Анадолију 1941. године). Лети су дебели зидови и земљани кровови одржавали собе хладним. Природне и пољопривредне традиције Јермена биле су сличне другима, али карактеристике се могу наћи и код Ксенофонта, који је описао многе аспекте јерменског сеоског живота и гостопримства. Испричао је да су људи говорили језиком који је његовом уху звучао као језик Персијанаца.
Бег или старешина је био нешто као вођа села, а његова кућа је обично била најлуксузнији стан у селу. Није било реткост да су за тридесет пет породица имали три свештеника. Већина Јермена је путовала на коњима у суседна села, понекад на верске церемоније (као што је Ван фестивал), понекад да доведу младу, пратећи је, уз музичке инструменте и пљескање рукама, до њиховог села.
Османска Јерменија, 1453–1829. мини|Западна Јерменија у првој половини 18. века. Мапа Хермана Мола, 1736. мини|Западна Јерменија на мапи Османског царства, Џон Пинкертон, 1818. Јермени су током времена сачували своју културу, историју и језик, углавном захваљујући свом изразитом верском идентитету међу суседним Турцима и Курдима. Попут грчке православне и јеврејске мањине у Отоманском царству, они су чинили посебан милет, на челу са јерменским патријархом из Константинопоља. Према овом систему, хришћани и Јевреји су сматрани верским мањинама/грађанима другог реда; били су подвргнути повишеном опорезивању, али су заузврат добили аутономију у оквиру сопствених верских заједница и били су ослобођени војне службе. Растући верски и политички утицај из суседних заједница захтевао је спровођење безбедносних мера које су често захтевале дужи период чекања за правни лек на судовима.We and They: Armenians in the Ottoman Empire Под отоманском влашћу, Јермени су формирали три различита милета: јерменске православне, јерменске католике и јерменске протестанте (у 19. веку).
После много векова турске владавине у Анадолији и Јерменији (најпре Селџука, затим разних анадолских бејлика и коначно Османлија), центри са великом концентрацијом Јермена изгубили су географски континуитет (делови вилајета Вана, Битлиса и Харпута). Током векова, племена Турака и Курда су се населила у Анадолији и Јерменији, која је остала озбиљно депопулисана услед низа разорних догађаја као што су византијско-персијски ратови, византијско-арапски ратови, миграција Турака, инвазије Монгола и коначно крваве кампање татарског Тамерлана.Wolf-Dieter Hütteroth and Volker Höhfeld. Türkei, Darmstadt 2002. pp. 128–132.
Поред тога, дешавали су се вековни отоманско-персијски ратови између супарничких империја, чија су се бојна поља простирала преко Западне Јерменије (дакле, велики делови матичних земаља Јермена), што је довело до тога да регион и његови народи прелазе између Османлија и Персијанаца више пута. Ратови између великих ривала започели су од раног 16. века и трајали су све до 19. века, имајући катастрофалне последице по староседеоце ових региона, укључујући Јермене Западне Јерменије.
Захваљујући овим догађајима, састав становништва је претрпео (још од друге половине средњег века) тако дубоку трансформацију да су Јермени чинили, у целој својој древној домовини, не више од четвртине укупног становништва.M. Canard: "Armīniya" in Encyclopaedia of Islam, Leiden 1993.G. L. Selenoy and N. von Seidlitz: , GothaMcCarthy, Justin: The Ottoman Peoples and the end of Empire; London, 1981; p.86 Упркос томе, они су задржали и бранили фактичку аутономију у одређеним изолованим областима као што су Сасун, Шатак и делови Дерсима. Јерменско упориште и симбол стварне јерменске аутономије, Зејтун (Улнија) налазио се између Шест вилајета и Киликије, који је такође имао снажно јерменско присуство још од стварања Кнежевине (а потом Краљевине) Мале Јерменије. Међутим, уништење Краљевине од стране племена Рамаданида и каснија владавина муслиманских сила као што су Дулкадириди, Мамелуци и Османлије довели су до све већег броја муслимана у региону све док геноцид коначно није уклонио преостале остатке јерменског народа.
Било је и значајних заједница у деловима вилајета Требизонд и Анкара који се граниче са шест вилајета (као што је Кајсери). Након отоманских освајања, многи Јермени су се такође преселили на запад и населили у Анадолији, у великим и просперитетним османским градовима попут Истанбула и Измира.
Западна Јерменија, 1829–1918. мини|Јерменски и турски продавци на мало Преостала отоманска Јерменија, састављена од шест вилајета (Ерзурум, Ван, Битлис, Дијарбекир, Елазиг (Харпут) и Сивас.) до Првог светског рата, под отоманском влашћу, такође се називала Западна Јерменија.
Јермени током 19. века мини| Калуст Гулбенкијан, међународно познати бизнисмен и филантроп рођен 1869. у Ускудару