Јерменски национални покрет (; Hay azgayin-azatagrakan sharzhum) укључивао је друштвене, културне, али првенствено политичке и војне покрете који су достигли врхунац током Првог светског рата и наредних година, у почетку тражећи побољшани статус Јермена у Отоманском и Руском царству, али на крају покушавајући да оствари јерменску државу.

Под утицајем доба просветитељства и успона национализма под Отоманским царством, јерменски национални покрет развио се раних 1860-их. Његово појављивање било је слично покретима у балканским народима, посебно грчким револуционарима који су се борили у грчком рату за независност. Јерменска елита и разне милитантне групе настојале су да бране претежно рурално хришћанско јерменско становништво источног Отоманског царства од разбојништва и злостављања од стране муслимана, али је крајњи циљ био да се у почетку залажу за реформе у шест вилајета Османског царства насељених Јерменима. а након што је ово пропало, стварање јерменске државе у областима насељеним Јерменима које су у то време контролисале Отоманско и Руско царство.

Почев од касних 1880-их, покрет је учествовао у герилском рату против отоманске владе и курдских нерегуларних јединица у источним регионима царства, а предводиле су га три јерменске политичке партије под називом Социјалдемократска Хунчакијан партија, Арменакан партија и Јерменска револуционарна федерација. Јермени су генерално видели Русију као свог природног савезника у борби против Турака, иако је Русија водила угњетавајућу политику на Кавказу. Тек након што је изгубила своје присуство у Европи након Балканских ратова, отоманска влада је била принуђена да потпише јерменски реформски пакет почетком 1914. године, али га је прекинуо Први светски рат.

Током Првог светског рата, Јермени који су живели у Отоманском царству били су систематски истребљени од стране владе у геноциду над Јерменима. Према неким проценама, од 1894. до 1923. године Османско царство је убило око 1.500.000—2.000.000 Јермена. Након што је одлуку о истребљењу Јермена донело османско министарство унутрашњих послова и први пут имплементирано Директивом 8682, 25. фебруара 1915. године, десетине хиљада руских Јермена придружило се руској војсци као јерменске добровољачке јединице са руским обећањем о аутономији. До 1917. Русија је контролисала многа подручја Османског царства насељена Јерменима. После Октобарске револуције, међутим, руске трупе су се повукле и оставиле Јермене у нерегуларним јединицама, један на један са Турцима. Јерменски национални савет је 28. маја 1918. прогласио Републику Јерменију, чиме је успостављена јерменска држава у деловима Јужног Кавказа насељеним Јерменима.

До 1920. године, бољшевичка влада у Русији и влада Анкаре су успешно дошле на власт у својим земљама. Турске снаге су успешно окупирале западну половину Јерменије, док је Црвена армија извршила инвазију и анектирала Републику Јерменију у децембру 1920. Уговор о пријатељству потписан је између бољшевичке Русије и кемалистичке Турске 1921. године. Делови Јерменије под руском контролом углавном су припојени Совјетском Савезу, у чијим деловима је успостављена Јерменска Совјетска Социјалистичка Република. Стотине хиљада избеглица геноцида нашле су се на Блиском истоку, у Грчкој, Француској и САД чиме је почела нова ера јерменске дијаспоре. Совјетска Јерменија је постојала до 1991. године, када се Совјетски Савез распао и када је успостављена садашња (Трећа) Република Јерменија.

Порекло

У 19. веку, талас романтичног национализма захватио је европски континент трансформишући земље континента. Неке нове државе, попут Немачке и Италије, настале су уједињењем мањих држава са заједничким „националним идентитетом“. Друге, попут Румуније, Грчке, Пољске и Бугарске, настале су освајањем своје независности. Јермени су живели између Отоманског царства и Руског царства током успона национализма. 1827–1828, цар Николај I је у руско-персијском рату (1826–1828) тражио помоћ од Јермена, обећавајући да ће им се после рата живот побољшати. Године 1828, Русија је Туркменчајским уговором анектирала Јереван, Нахичеван и околна села. Јермени који су још увек живели под персијском влашћу охрабрени су да емигрирају у руску Јерменију и 30.000 их је прихватило позив. Године 1828. Руси су објавили рат Турској а након Једренског мира, Ахалкалаки и Ахалцихе су враћени Русији. Дошло је до новог таласа имиграције јер се 25.000 отоманских Јермена преселило у руску Јерменију. Русија је анектирала значајан део Јермена. У руским пописима 1897. године наводи се да је 1.127.212 Јермена било у руским земљама (Јереван, 439.926; Јелисаветпољ, 298.790; Карс 72.967, Тифлис, 230.379, Баку, 52.770; Черноморск 6.223, Дагестан 1.652. У истом периоду (1896 Витал Куине, француски географ) Јермена у Османском царству је било 1.095.889 (Адана Вилајет, 97.450 Алепски вилајет, 37.999; вилајет Анкара, 94.298; Битлис вилајет, 131.300; Бурса вилајет, 88.991; вилајет Дијарбакир 67.718; вилајет Ерзурум 134.967; Измирски вилајет, 15.105; Измит, 48.655; Кастамону вилајет, 2.647; Мамуре-ул-Азил вилајет, 79.128; Сиваски вилајет, 170.433; Трабзон вилајет, 4720, Ван вилајет 79.998;Vital Cuinet, La Turquie d'Asie: géographie administrative, statistique, descriptive et raisonée de chaque province de l'Asie-Mineure, 4 vols., Paris, 1890-95. Било је много Јермена упознатих са руским обичајима. Русија је за Јермене такође била пут у Европу.

Године 1836, руски културни напредак укључивао је „ограничене“ руске реформе. Русија се усмерила на Јерменску цркву и ограничила је напредак Цркве у друштву.

Године 1839, покушавајући да заустави плиму националистичких покрета унутар Отоманског царства, Танзиматске реформе су смислили реформистички султани попут Махмуда II и Абдулмеџида II, као и истакнутих реформатори који су били европски образоване бирократе. Танзимат је укључивао политику отоманизма, која је имала за циљ да уједини све различите народе који живе на отоманским територијама, „муслимане и немуслимане, Турке и Грке, Јермене и Јевреје, Курде и Арапе“. У ту сврху, исламско право је стављено по страни у корист секуларног права. Ова политика је званично прогласила једнакост пред законом за муслиманске и немуслиманске Османлије.

Године 1863. османски Јермени су се срели са низом великих реформи као продужетком Танзимата. Јерменски национални устав дефинисао је стање Јермена у Отоманском царству, али је такође увео прописе којима је дефинисана власт патријарха., page 198 Прогресивни Јермени су сматрали устав јерменске народне скупштине као прекретницу. Други део развоја је био увођење основног образовања, школа и других институција учења од стране протестантских мисионара. Комуникација је побољшана покретањем јерменских новина. Књиге о јерменској историји омогућиле су поређење прошлости са садашњим условима и прошириле видике читалаца. Ово је био део еволуције јерменске политичке свести од чисто културног романтизма до програма за акцију.Edmund Herzig "Armenians Past And Present In The Making Of National Identity A Handbook" page.76

Од 1860. па надаље, број јерменских школа, филантропских и патриотских организација се умножавао у Османском царству. Првобитни циљ протестантских мисионара био је преобраћење муслимана и Јевреја, али су се убрзо укључили у протестантску реформацију православних Јермена. Јерменски поданици Царства под утицајем јерменске дијаспоре, мреже конгрегација и школа протестантских мисионара широм Отоманског царства почињу да преиспитују свој положај у свету. Новинар Григор Ардзруни из Османског царства је 1872. рекао: „Јуче смо били црквена заједница, данас смо патриоте, сутра ћемо бити нација радника и мислилаца." Паралелни развој догодио се у руској Јерменији. Пре 1840. јерменски часописи су углавном били у рукама свештенства. Ово је промењено. Штампа је, поред школа, имала важну просветну улогу и указивала на пут ка устанку. Од првог дана када се велечасни Вилијам Гудел настанио у Константинопољу 1831. до краја Првог светског рата, мисионари су дали значајан допринос образовању Јермена. Европске интелектуалне струје, као што су идеје Француске револуције, преносиле су се преко 23.000 јерменских ученика у 127 протестантских конгрегација са 13.000 верника и 400 школа.

1880-их, након руског пораза у Кримском рату 1856. и пољске побуне 1861. године, цар Александар II је појачао русификацију да би смањио претњу будућих побуна (Русија је била насељена многим мањинским групама). Цар Александар II је покушао да спречи самоопредељење и сепаратизам. На мети су били јерменски језик и школе. Русија је желела да их замени руским школама и руским образовним материјалима.

Национални препород Откриће Урартуа одиграло је значајну улогу у јерменском национализму 19. и 20. века.

Кагик Озањан тврди да су реформе Танзимата помогле формирање јерменских политичких слојева и подстакли јерменски национални дух, који је био усклађен са изградњом нације кроз револуцију усклађену са перспективом Француске револуције.Esat Uras, Tarihte Ermeniler ve Ermeni Meselesi, İstanbul 1976, 5. 463;

Развој идеја национализма, спасења и независности, успостављених током касног 19. века, заједно са другим националним покретима, као нова јерменска интелигенција, промовисао је употребу нових концепата у друштву посебно значајним за Јермене. Први талас ових концепата развила је јерменска интелигенција која је студирала у западној Европи под утицајем Француске револуције (1789). Заговарали су демократско-либералну идеологију и концепт људских права. Други талас долази са појавом руске револуционарне мисли. Крајем 19. века покрет је био заснован на социјалистичкој идеологији, посебно у њеној марксистичкој варијанти, тачније АРФ-а (Јерменска револуционарна федерација). Постојао је велики проблем, материјализам и класна борба (марксистичка варијанта) нису се директно односили на социоекономију Јермена у Отоманском царству колико на оне у руској Јерменији која је већ остварила индустријску револуцију.

Јерменска већина Шест вилајета или шест провинција су представљени као вилајети (покрајине) Османског царства насељени Јерменима, док су Јереван и Карс провинције биле главне провинције насељене Јерменима на руској страни.

Оснивање

Развој идеја национализма, спасења и независности, успостављених током касног 19. века, добио је замах оснивањем Јерменске револуционарне федерације, Социјалдемократске Хунчакијанске партије и Арменакана (касније названог Рамгавар).

Дана 3. марта 1872. године, 46 Јермена се окупило да би изградили „Унију спаса (Јерменску)“ (различиту од Руске уније спаса). Организација је изјавила: „Нестала је наша част; наше цркве су нарушене; отели су нам невесте и нашу младост; одузели су нам права и покушавају да нам истребе нацију.” 26. априла 1872. села у околини Вана шаљу молбу „Да бисмо се спасили од ових зала, спремни смо да вас пратимо чак и ако морамо пролити крв или умрети. Спремни смо да идемо где год... Ако је алтернатива нашем садашњем стању да постанемо русификовани, хајде да будемо русификовани заједно; ако треба да буде емиграција, хајде да се исељавамо; ако треба да умремо, хајде да умремо.” Ова организација је имала не само директан контакт са руском владом већ и са извесним руским организацијама. Ове руске организације су имале за циљ да ослободе Османске Јермене од Отоманског царства. Унија спаса је била велики корак ка формирању прве јерменске политичке партије, Арменакан.