Музика Хрватске, као и поделе саме земље, има два велика утицаја: средњоевропски, присутан у централним и северним деловима земље укључујући Славонију, и медитерански, присутан у Далмацији и Истри.

У Хрватској су популарни поп и рок, као и поп музика под утицајем далматинских или славонских елемената.

Од средине 20. века, музика инспирисана шлагером и шансоном чини окосницу хрватске популарне музике.

Историја музике у Хрватској

Средњи век Најстарији сачувани реликти музичке културе у Хрватској сакралне су природе и представљени латинским средњовековним литургијским рукописима (данас је сачувано око стотину нотних кодекса и фрагмената од 11. до 15. века). Они откривају богатство различитих утицаја и литургијских традиција које су се спајале на овим просторима (далматинска литургија беневентским писмом, северно грегоријанско појање и оригинално глагољашко појање).

Ренесанса и барок мини|240x240пиксел| Петар Хекторовић (1487–1572) Почетком 15. века идеје хуманизма у Хрватској донеле су промене у свету музике. Интересовање за музику почело је да се шири ван манастирских и црквених зидина уз све већи утицај нових духовних тенденција из средњоевропских и посебно италијанских градова. Хуманисти и филозофи су пропагирали нове музичке теорије и естетске идеје: Федерик Грисогоно, Павао Скалић, Фране Петрић. Записивање народне и забавне музике почело је средином шеснаестог века: у песми Пецање и рибарски разговор из 1558. Петар Хекторовић је неоплатонске идеале усадио у популарну музику; а преписи хрватског музичког фолклора штампани су у венецијанским антологијама (Ђулио Чезаре Барбета 1569, Марко Фацоли 1588). Шибенчанин Јулије Скјаветић објавио је своје мадригале док се његове Motetti a cinque et a sei voci, (1564) одликују раскошном полифоном структуром под утицајем холандске школе. Музика и игра били су саставни део позоришног израза (Мавро Ветрановић, Никола Наљешковић, Марин Држић, Марин Бенетовић), док је функција музике и звучних ефеката била под утицајем италијанске пасторале.

Најистакнутији хрватски композитори овог периода су Иван Лукачић, Винко Јелић и Атаназије Јурјевић.

Нове тенденције ранобарокне монодије убрзо су нашле пут у домаћој музичкој традицији, како сакралној, тако и световној. Томазо Чекини из Вероне, који је цео свој радни век (1603–44) провео као хоровођа, оргуљаш и композитор у Сплиту и Хвару, објавио је своје мадригале Armonici concetti, libro primo (1612) као најстарију барокну збирку писану за хрватску средину. Збирка Шибенчанина Ивана Лукачића драгоцено је сведочанство сакралне музике која се изводила у Сплиту, и опћенито говорећи, један од најзначајнијих споменика старе хрватске музике у целини. Фрањевци и павлисти су гајили сакралне напеве, углавном једногласне и без оргуљашке пратње (рукописне песме Фране Дивнића, Боне Размиловића, Филипа Влаховића-Капушварца, Фрање Вуковарца и Петра Кнежевића). Такође, вреди поменути и Рагусино Винћенцо Комнен, једини представник музике дубровачког племства.

Традиција барока била је трајнија у црквено-сакралној музици, која је била музичка форма која се систематски неговала у бројним самостанима (посебно фрањевачким), као и у жупним и катедралним црквама. Чување музичких рукописа и графика постало је широко распрострањена пракса средином 18. века. Једноставна вокално-инструментална музика за два гласа са оргуљашким континуом била је форма која се најчешће изводила у црквама; истакнутији појединци активни у сфери музике могли су се наћи само у већим урбаним центрима. Углавном су то били оргуљаши и маестри ди капелла, вешти композитори који су имали мале вокалне и/или инструменталне саставе и који су често радили као наставници музике (приватним или у црквеним школама). Постепени развој средње класе имао је за једну од последица и одговарајућу секуларну организацију музичког живота, посебно у првим деценијама 19. века, у периоду у коме се оснивају музички састави, музичка друштва (1827. у Загребу, затим у Вараждин, Ријека, Осијек итд.) и музичке школе.

Поред тога, организовани су и јавни балови и друге манифестације (музичке академије, позоришне представе) уз учешће домаћих и страних музичара (из Италије, Аустрије, Чешке итд.) укључујући приватну колекцију музичког материјала за музичко пуштање код куће. Музика је постала саставни део разних свечаности, попут доласка значајних политичких личности (новог гувернера или хабзбуршког краља Фрање И, итд.), празника заштитника (Св. Влахо у Дубровнику, Св. Дујма у Сплиту, Св. Стефана у Хвару и Загребу итд.), за које је посебно компонована тзв. уметничка музика, уз уношење популарних елемената (буржоаски плесови, народна музика сељаштва).

Романтизам У Дубровнику су радили многи италијански и домаћи музичари: у катедралном хору и оркестру, у Кнежевом оркестру, на приватним и јавним свечаностима. Одличан рани пример преткласичне симфоније и камерне музике дали су Лука Соркочевић, племић школован у Риму, као и његов син Антун, историчар и дипломата. Фердо Ливадић (1799–1879) је још 1822. написао Нотурно у ф-молу за клавир, што је, уз истоимене композиције Џона Филда, један од најранијих примера те врсте клавирских минијатура уопште.

Током 1830-их, као одраз таквих тенденција у Европи, у Хрватској се јавља Илирски покрет који не само књижевности већ и музици даје посебну друштвено-политичку улогу: формирање и чување националне свијести, укључујући и борбу. против мађаризације и германизације . Према томе, Јосип Руњанин (1821–1878) је 1846. године углазбио песму Антуна Михановића „Хорватска домовина“ из 1835. године, која је касније постала хрватска химна. У таквом окружењу Ватрослав Лисински (1819–1854) компоновао је прву хрватску националну оперу Љубав и злоба, која је премијерно изведена у Загребу 1846.

С обзиром на присуство народне музике, тежње Илира далеко су превазилазиле постигнуте резултате, што се наставља иу делу Ивана Зајца (1832–1914) у другој половини века. Његово ремек-дело, опера Никола Шубић Зрињски, од премијере у Загребу 1876. године, није изгубило на популарности, делом и због тога што њено херојско домољубље функционише као симбол хрватске победе. Коначно, захваљујући оснивачу хрватске етномузикологије и музичке историографије Фрањи Кухачу (1834–1911), систематско истраживање фолклора развијало се истовремено са Зајчевим настојањима. На крају треба додати да су у Зајчево и Кухачево доба изграђене веће дворане за музичке приредбе и концерте: у Загребу зграда Хрватског глазбеног завода (1876, 1895) с концертном двораном и зграда ХНК ( 1895), укључујући позоришне зграде у Ријеци (1885), Сплиту (1893) и Осијеку (1907) где се, уз ХНК у Загребу, и данас играју драмске, оперске и балетске представе.

Током 19. века и други инструменталисти и певачи добијали су међународно признање, на пример, виолиниста Фрањо Крежма (1862–1881), певачи, међу којима Илма Мурска (1834–1889), Матилда Малингер (1847–1920), Милка Трнина (1863–1941) и Јосип Кашман (1850–1925), први хрватски певач који је наступио у њујоршкој Метрополитен опери.

Народна музика десно|мини|219x219пиксел| Традиционални хрватски музичари свирају за гђу. Лору Буш 7. априла 2008. у Загребу .

Ганга Ганга је врста певања коју карактерише усамљени певач који пева један ред стихова, а затим се други придружују за оно што се најбоље може описати као нарицање. То је веома страствен облик певања, што је један од разлога зашто је популарност ограничена на мале градове. Иако је ријеч о јединственом и аутохтоном облику пјевања Хрвата, ова музика се ријетко може чути у хрватском етеру. Међутим, неколико популарних хрватских музичара је у свој рад уградило и неке ганге.

Тек недавно је ганга почела да се бави политичким темама, често усвајајући отворено националистичке призвуке. Иако и мушкарци и жене редовно изводе гангу, крајње је необично да заједно изводе песме. Уопште није необично да и католички и муслимански мушкарци заједно изводе гангу.

Клапа лево|мини|200x200пиксел| Клапска група на концерту у Загребу Клапска музика је облик а капела певања који се први пут појавио у приморској Хрватској средином 19. века. Реч клапа је настала од речи на италијанском сленгу која се говорила у Трсту у то време. Односи се на „групу људи“, а стил певања вуче корене из литургијског црквеног певања. Мотиви, генерално, славе љубав, вино (грожђе), земљу (домовину) и море. Главни елементи музике су хармонија и мелодија, при чему је ритам веома ретко важан.

Клапску групу чине први тенор, други тенор, баритон и бас. Могуће је удвостручити све гласове осим првог тенора. Иако је клапска музика а цаппелла, повремено је могуће додати нежну гитару и мандолину.

Клапско пјевање постаје све популарније у приморској Хрватској. Многи млади из Далмације чувају клапу и редовно је певају када излазе на јело/пиће. Ова музика је стекла популарност међу маинстреам публиком у приморским крајевима Хрватске, а новије клапе које су формирале млађе генерације спајају клапски вокал са другим музичким стиловима, као што су метал обраде клапе Либар „Пусти да ти леут свира“ Archived at Ghostarchive and the : и поп/ клапска песма "Како ћу јој рећ' да варин" клапе ДВД-а Жрновница Св. Флоријан,Archived at Ghostarchive and the : који је победио на Сплитском фестивалу песме 2010. године.

Тамбурица десно|мини|209x209пиксел| Бисерница, традиционални инструмент табурица Тамбурица је облик народне музике који укључује ове и сродне гудачке инструменте. Постао је све популарнији 1800-их и почели су да се формирају мали бендови, паралелно са сличним развојем у Русији, Италији и Украјини.

Главне теме тамбурашких песама су заједничке теме љубави и срећног сеоског живота. Тамбурашка музика се првенствено везује за северни, панонски део земље. Понекад се каже да је први секстет тамбураша формирао Пајо Коларић из Осијека 1847. године. Године 1971. формиран је један од најпознатијих и најдуговјечнијих тамбурашких састава Славонски бећари на челу са легендом тамбурашке музике Антуном Николићем Туцом.

Традиционални тамбурашки састави су и даље уобичајени, али се у последњих неколико деценија формирало више професионалних група. Међу њима су Златни дукати и Екс Панонија, прве такве групе, Зденац, Славонске Лоле, Берде бенд и модернизоване Газде под утицајем рокенрола.

Стил тамбурашке музике која се најчешће свирала у Сједињеним Државама током друге половине 20. века није се значајно разликовао од стила који се свирао на прелазу из 19. века. Ослобођен утицаја поп музике у Југославији и надолазећим независним републикама, и без велике количине имиграната који доносе нове методе и стилове, тамбурашка музика америчког стила, ау мањој мери, канадска тамбурашка музика остала је верна својим коренима.

Гусле десно|мини|150x150пиксел| Традиционални инструмент гусла из Далмације На овом традиционалном гудачком инструменту свира се гусле. Она је првенствено укорењена у епској поезији са нагласком на важне историјске или патриотске догађаје. Традиционални је инструмент унутрашњости Далмације и Херцеговине, дела Босне и Херцеговине са претежно хрватским становништвом.

Гуслари су познати по величању одметника као што су хајдуци или ускоци давно минуле турске владавине. Андрија Качић Миошић, познати писац 18. века, компоновао је стихове у облику традиционалне народне поезије (десетерац). Његова књига Разговор угодни народа словинског постала је хрватска народна Библија која је од тада инспирисала бројне гусларе.

Дипле Дипле је традиционални дрвени дувачки инструмент у хрватској музици. Понекад се зове "Мих", "мјех", "мјесина" или само "дипле", свира се од Истре, Лике, преко далматинских острва и Приморја до Херцеговине. „Мих” се прави од штављене козје или овчије коже и састоји се од „дулаца” или „канела” кроз које се дува ваздух и „дипле” на којима се свира. Унутар „миха“ налазе се две трске са једном оштрицом. За разлику од гајди, „Мих“ нема „трубањ“ или „бордун“. Иако су веома слични, „михови“ из различитих крајева Хрватске ипак се разликују по типу појаца, по положају рупа или по неким ситним детаљима (нпр. орнаментима).

Друге народне традиције