мини|Кренхолмска мануфактура, 2009 Кренхолмска мануфактура (; ; ) је била компанија за производњу текстила која се налазила на речном острву Кренхолм у граду Нарва, у Естонији, близу границе са Русијом. Налази се уз обале реке Нарве, поред великог водопада, 16 км од Балтичког мора. Основао је Лудвиг Кноп 1857. године, трговац памуком из Бремена у Немачкој. У једном тренутку, фабрике за предење и производњу памука компаније биле су највеће на свету; а Кренхолм се у своје време сматрао најважнијом фабриком бившег Руског царства; поседовао је 32.000 хектара земље и запошљавао 12.000 људи.
1872. организован је први штрајк радника у историји Естоније, као и један од најранијих штрајкова радника у читавој тадашњој Руској империји. Након совјетске инвазије и окупације Естоније 1940. године, имовина компаније је национализована. Кренхолмска имовина је поново приватизована 1994. године, три године након што је Естонија поново стекла независност. Нова компанија је отишла у стечај 2010. године и наставила ограничено пословање након куповине од стране групе власника.
Историја Острво на коме ће фабрика бити смештена налазило се између два водопада на реци Нарва (Нарова) са погледом на град Нарву. Подручје је било део Шведске све док га није заузело руско царство 1704. године, током Великог северног рата 1700–1721. Само једна мала пилана се налазила на острву током 18. века, јер је богата локална немачка трговачка породица поседовала острво и користила га као уточиште за одмор. Један немачки трговац је направио неуспешан покушај да покрене посао производње вуне на острву током 1820-их; прекинута је 1831.
Средина 19. века и оснивање Кренхолма десно|мини| Оснивачи компаније Кренхолмске мануфактуре (1857). Стоје, с лева: Ернст Колбе, браћа Алексеј Хлудов и Герасим Хлудов. Седе, с лева: Кузма Солдатјонков, барон Лудвиг Кноп и Ричард Барлоу. (Илустрација из албума „Кренхолмска мануфактура. Историјски опис, састављен поводом педесетогодишњице постојања“; Санкт Петербург, 1907.) Године 1856, пионир индустрије памука, Лудвиг Кноп, купио је острво Кренхолм за 50.000 рубаља од наследника локалног трговца Сутхофа. Производну компанију је годину дана касније, 1857. године, основао Кноп, заједно са почетним инвеститорима Кузмом Солдатјонковим, Алексејем Хлудовом, Герасимом Хлудовом, Ричардом Барлоуом и Ернстом Колбеом. Била је наведена као акционарска и у почетку се састојала од 400 акција по 5.000 рубаља свака, а компанија је процењена на 2 милиона рубаља. Дозволу је дао цар Александар II 23. јула 1857. Кноп је био генерални директор компаније до своје смрти 1894. године, Јохан Прове га је наследио на овој позицији. мини|320x320пиксел| Табела која показује раст производње фабрике у првих 50 година Свечаном полагању камена темељца 30. априла 1857. године присуствовао је низ угледних гостију. Првобитни распоред фабрике састојао се од четири велике зграде и две фабрике. „Лева“ и „десна“ зграда предионица (корпус) заједно су чинили фабрику за предење, заједно са фабриком за ткање пројектовану по истом концепту. Леви корпус предионице први је завршен у јесен 1857. године, почео је са радом у јесен 1858. године, а касније ће бити познат као „Стара половина” или „Старо крило”. Остале три зграде изграђене су у наредним годинама, а већина радова је завршена око 1862. године. Стално растућа радна снага у фабрици довела до проширења стамбеног простора за раднике током 1860-их. Поред фабрика и домова, током ових година изграђене су и друге зграде: стамбена кућа за канцеларијске раднике, кућа за пословође и надзорнике, мала школска зграда, мала амбуланта и апотека. лево|мини| Кућа изграђена за директора предузећа Фабрике су изграђене од кречњака из локалног каменолома; сви објекти за раднике изграђени су од балвана. Како је Балтичко море само око 16 км удаљено, подигнута су велика складишта памука у луци на ушћу реке где је памук, увезен директно из Сједињених Држава или Ливерпула, складиштен и по потреби се допремао реком до фабрике. Нова предионица је изграђена на острву 1870. године, а компанија је купила суседно острво Георгијевски 1872. године и ту изградила још један погон 1899. Компанија је такође купила зграду Јоала и претворила је у погон 1884. године, проширивши је 1890. године. Комплекс је у почетку производио платно једноставног ткања, а сировине је добијао из Америке, Египта и Индије. Увођење железничке пруге Санкт Петербург – Талин (Ревал) отворило је тржишта Централне Азије. Године 1893. имао је 340.000 вретена, 22.000 разбоја и запошљавао 7.000 људи. Професор Герхарт фон Шулце-Гаверниц је посетио фабрике 1890-их изјавивши да је „цело место део Енглеске на руском тлу“.
Машине за чешљање и предење биле су из фирме Platt Bros & Co Ltd, из Олдама, из Енглеске. Неки од разбоја су били енглески, али већину их је израђивала фирма у својој ливници и машинској радионици, које су биле додатак фабрици. Покретна снага укључивала је 11 водених турбина укупне снаге 8.550 коњских снага, а коришћене су и допунске парне машине од 700 коњских снага. Седамдесет процената вретена коришћено је за израду предива за продају углавном у Санкт Петербургу и Московском текстилном округу. Посебност фабрике било је предиво од 90 струкова, направљено од египатског предива, за произвођаче гума. Асортиман произведеног предива био је широк, од 3 до 90 струкова, а око 330.000 вретена су биле справе за предење. Ткани текстил се углавном састојао од штампане тканине разних врста састава и сатена. Практично сва роба је за то време отпремана у фабрику у Москви. мини| Поглед на острво и објекте Управници и помоћници управника били су углавном Енглези, као и неки Немци и Руси. Већина радника су били Естонци, али се у почетку мали удео руских радника временом повећавао. Компанија је обезбедила болницу, школовање за 1.200 деце, лутеранску цркву (за Естонце и Немце) и руску православну цркву. Запослени су живели у фабрици плаћајући номиналну кирију. Власници су обезбеђивали месечну накнаду и пансион за раднике који су у фабрици провели дуже од 30 година. лево|мини| Река Нарва, водопади Нарве и зграде Кренхолмске мануфактуре, 1886.
Штрајк из 1872. У фабрици је дошло до избијања колере која је почела да се шири међу радницима 21. јула 1872. Покрајински медицински инспектор др Јохан-Едуард фон Фалк истражио је догађај и датирао временску линију избијања од 21. јула до 21. септембра. На крају је пријавио 503 инфекције и 334 смртна случаја у фабрици, иако су ове континуирано ревидиране процене оспоравали и радници и спољни савременици који су веровали да су прави бројеви били много већи. У тешким условима рада и живота, запослени у фабрици кривили су управу фабрике због немогућности да реагује на све веће ширење болести. Дана 9. августа, зидари који су радили у фабрици за то време тражили су заостале плате и дозволу да напусте фабрику док се болест не смири, али им је управа одбила захтев.
Након одбијања њихових првобитних захтева истог дана, група од 120 зидара отишла је до града Нарве да покуша да добије помоћ од привремене владе. Њихов састанак са шефом регионалне канцеларије царске жандармерије био је неуспешан и зидари су се те ноћи вратили на острво. Када су се вратили у фабрику, почели су марширати око фабрике у знак протеста. Следећег дана мајор Николај Андрејанов, шеф регионалне канцеларије којој су се зидари обратили у Нарви, добио је наређење да се у фабрици уведу боље мере предострожности против епидемије и да отпусти све зидаре који се жале. Само 190 од 450 чланова зидарског удружења (артела) остало је у фабрици, али мање од недељу дана касније случајеви колере су достигли врхунац и они који су дезертирали почели су да се враћају у фабрику. Након овог догађаја зидари више нису учествовали у споровима.
Током 14. августа 1872. године, само неколико дана након демонстрација зидара, око 500 од 900 ткача у фабрикама окупило се у канцеларији директора фабрике и захтевало боље услове рада. Ово је вероватно покренуто тако што су прозори у фабрици остављени отворени из хигијенских разлога, а пошто је радницима било хладно, хтели су да их затворе. Ернст Колбе, тадашњи директор и главни акционар фабрике, затражио је помоћ од жандармске канцеларије у Нарви када су радници почели да захтевају више од самог затварања прозора. Мајор Андрејанов је стигао са још три официра да надгледа преговоре између Колбеа и десет ткача које су сами изабрали међу собом. Након постављања захтева, Колбе је тврдио да ће власници морати да дођу у фабрику из Москве да би дозволили ове промене, па су радници пристали да сачекају и наставе да раде под садашњим условима. Током целе недеље коју су чекали, више радника из фабрике придружило се колективу оних који су тражили промене. Раднички колектив је 21. августа преговарао о својим ревидираним захтевима са два власника из Москве, укључујући првобитног и главног инвеститора Лудвига Кнопа, са гувернером покрајине који је био присутан за посредовање. Током дана неки од захтева су испуњени радницима, укључујући нешто краћи радни дан и повећане плате.
Дана 9. септембра 1872. поднета је контрапетиција коју су потписала 24 радника који су, вероватно у тандему са менаџментом, желели да се врате стари начини Кренхолма. Група радника је о томе обавештена у фабричкој кафани и кренула ка кући директора фабрике у знак протеста. Маса је мирним путем разишла, али су радници послали представнике у жандармеријску канцеларију у Нарви да апелују на владу о противревизији. Састанак са гувернером је одбијен, иако је Андрејанов предложио да своју забринутост за сада изнесу шефу полиције, кога су радници пристали да сачекају. Касније током дана, чувши за нереде претходне ноћи из угла директора фабрике, окружни начелник полиције Хакенрихтер Жирар ухапсио је 6 делегата радника. Они су осуђени на недељу дана у затвору у Нарви због поступака претходне ноћи.
Следећег јутра у фабрици су ухапшени још неки радници. Након што су обавештени о томе шта се догодило претходног дана, 200 ткача напустило је своја радна места да захтевају ослобађање својих сарадника. Радници су се наоружали тупим предметима и вратили се поподне да опколе канцеларију у којој су били менаџери и полиција, истовремено блокирајући мост који повезује острво са његовом западном обалом. Друга група радника, процењена на неколико стотина људи, кренула је у Нарву да захтева ослобађање затворених радника. Локалне власти и руководство фабрике су позвали војску. У сумрак је стигло 220 војника и растерало масу, одржавајући ред у фабрици током целе ноћи. Следећег јутра настављени су сукоби између радника и војника, јер су велике групе радника и даље одбијале да раде и покушавале су да спрече своје покорне сараднике да уђу у фабрику. До поднева руководство је послало кући оне који су се јавили на посао и фабрика је била затворена тог дана. У немогућности да обузда сада насилне акције побуњених радника, покрајински гувернер и цео један царски пук позвани су да заведу ред. Стигли су до 18 часова и успели су да обуставе све радничке активности. Ово је био први велики индустријски штрајк у Естонији.