Gancfeld eksperiment (od и — „polje”) je metod koji se koristi u psihologiji i parapsihologiji radi istraživanja perceptualnih fenomena i parapsiholoških pojava. Ova tehnika se zasniva na izazivanju stanja dezorganizovane percepcije putem stimulacije jednostavnim i konstantnim senzornim podražajima kao što su specifične boje svetlosti i zvukovi. Cilj Gancfeldovog eksperimenta je proučavanje telepatije i ekstrasenzorne percepcije (ESP), odnosno istraživanje mogućnosti dobijanja informacija koje su izvan dosega tradicionalnih čula. U uobičajnoj praksi, „pošiljalac” pokušava da telepatski prenese sliku „primaocu” koji je u stanju senzorne deprivacije, a od primaoca se traži da, među ograničenim brojem opcija, pronađe pravu.
Važno je napomenuti da gancfeldov eksperiment ima svoje kritičare i zagovornike. Kritičari ukazuju na nedostatak doslednih rezultata i mogućnost sugestije kod ispitanika, dok zagovornici veruju da eksperiment pruža značajne uvide u prirodu percepcije i vančulnih sposobnosti kao i da je stopa uspeha iznad očekivanih. Bez obzira na kontroverze, gancfeldov eksperiment i dalje predstavlja zanimljivu i važnu oblast istraživanja u parapsihologiji.Ray, Hyman . Retrieved November 4, 2013.
Istorijski kontekst Volfgang Mecger (1899–1979) je prvi uveo gancfeldov efekat u eksperimentalnu psihologiju kada je uspešno pokazao da će ispitanici iskusiti perceptivne distorzije, koje mogu prerasti u halucinacije, nakon gledanja u homogeno vizuelno polje. Početkom 1970-ih, u Medicinskom centru Maimonides, Čarls Honorton je pokušao da ide stopama Džozefa Benksa Rajna, koji je osmislio termin „ESP”, kako bi pokrenuo diskusiju o paranormalnim tvrdnjama. Honorton se fokusirao na ono što je mislio da je veza između ESP-a i snova i počeo da izlaže svoje ispitanike istoj vrsti senzorne deprivacije koja se koristi i u demonstraciji gancfeldovog efekta, pretpostavljajući da će u tim uslovima „psi” (termin korišćen u parapsihologiji za označavanje svih anomaličnih psihičkih sposobnosti) možda proraditi. On je verovao da bi se smanjenjem uobičajnih senzornih nadražaja povećala mogućnost prenošenja informacija putem telepatije.
Još od kada su Honorton i Šeron Harper 1974. objavili prvi kompletan eksperiment u časopisu Journal of the American Society for Psychical Research, gancfeldovi eksperimenti su i dalje ostali oslonac za parapsihološka istraživanja.
Eksperimentalni proces мини|Učesnik u ganzfeldovom eksperimentu U klasičnom gancfeldovom eksperimentu, „primalac” se smešta u prostoriju na udobnu stolicu i na oči mu se stavljaju polovine ping-pong loptice u koje se uperi posebno crveno svetlo kako bi se dobila specifična svetlost. On takođe nosi slušalice na kojima je pušten beli ili ružičasti šum. Primalac u stanju blage senzorne deprivacije provodi pola sata. Tokom ovog vremena, „pošiljalac” posmatra nasumično odabranu metu i pokušava datu informaciju telepatski poslati primaocu. Primalac za ovo vreme govori naglas pokušavajući da opiše šta to „vidi”. Sve ovo beleži eksperimentator(koji ne zna šta je informacija koja se prenosi) ili nasnimavanjem na traku ili zapisivajući, i ti podaci posle koriste primaocu tokom postupka odlučivanja.
U postupku odlučivanja, primalac se izvlači iz gancfeldovog stanja i daje mu se set mogućih meta, od kojih on bira jednu koja najviše odgovara slikama koje je proživeo. Najčešće se pored mete nalaze jos tri lažne mete (mamca), što daje šansu od 25% da će primalac slučajno pogoditi tačan mamac. Procenat uspešno pogođenih meta je i u ispitivanjima (kojih je bilo nekoliko desetina) iznosio takođe 25%.
Neki parapsiholozi koji prihvataju postojanje „psi” došli su do zaključka da određene osobine ličnosti ispitanika mogu pozitivno da utiču na performanse ESP-a. Takvi parapsiholozi su tvrdili da bi biranje određenih karakteristika kod ispitanika moglo uticati na povećanje stope uspešnosti gancfeldovog eksperimenta. Takve osobine su bile sledeće:
Verovanje u „psi” i ESP
Prethodno iskustvo sa „psi”
Vežbanje mentalne discipline kao što je meditacija
Kreativnost
Nadarenost za umetnost
Emocionalna bliskost sa pošiljaocem
Kritičari su istakli da oslanjanje na kriterijume odabira kao što su ovi uvodi pristrasnost u eksperimentalni dizajn, i samim tim da se i rezultati istrživanja i efekti koje parapsiholozi tvrde da su postigli ne odnose na celu populaciju, već samo na „specijalne” učesnike(vidi ispod).
Analiza rezultata
Rani eksperimenti Obavljeno je 42 eksperimenta u periodu između 1974. i 1982. godine, sve eksperimente su izveli parapsiholozi. Čarls Honorton je 1982. godine predstavio svoj rad, koji predstavlja rezime rezultata gancfeld eksperimenata do tog datuma, na godišnjoj konvenciji Parapsihološkog udruženja. Čarls Honorton je zaključio da rezultati eksperimenata predstavljaju dovoljan dokaz da se pokaže da psi postoji.
Rej Hajman, psiholog i poznati kritičar parapsihologije, je kritikovao Honortona i gancfeldove eksperimentalne radove. Hajman je uočio da radovi nisu opisivali optimalne protokole, niti su uključivali odgovarajuću statističku analizu. мини|Rej Hajman, Li Ros, Viktor Bensai i Deril Bem, (1983) Identifikovao je tri velike mane u radovima:
Nedostaci u randomizaciji za izbor mete Mane u randomizaciji u postupku zaključivanja Nedovoljna dokumentacija
Hajman je, da bi procenio svaki eksperiment, osmislio set od 12 kategorija nedostataka:
Hajman je otkrio da svih 42 gancfeld eksperimenta sadrže barem jednu od ovih mana, a više od polovine studija nije uspelo da se zaštiti od senzornog curenja. Nakon znatnih razgovora o važnosti nedostataka, Honorton se slozio sa Hajmanom da 42 gancfeld eksperimenta koja je uključio u svoju metaanalizu nisu dovoljna da dokažu da psi postoji.
Hajman i Honorton su 1986. godine objavili A Jointe Communiqué, nakon što su se susreli na sastancima Parapsihološkog udruženja, gde su se složili o metodološkim problemima i načinima da se oni reše. Predložili su kompjuterski automatizovanu kontrolu, gde su randomizacija i drugi metodološki problemi rešeni. Takođe su se složili da su za gancfeld eksperimente neophodini stroži standardi i zajednički su precizirali koji bi to standardi trebalo da budu. U tom tekstu su takođe dali preporuke kako takve eksperimente treba sprovesti i reprodukovati.
Autogancfeld eksperimenti Godine 1983. Honorton je započeo seriju „Autogancfeld eksperimenta”, to su bili gancfeld eksperimenti koje je kontrolosao računar. Autogancfeld eksperimente je sprovodio u svojim psihofizičkim istraživačkim laboratorijama. Eksperimenti su se nastavili do septembra 1989. godine. U ovim eksperimentima je učestvovalo 240 učesnika u 354 sesija od kojih su samo 329 sesija uzete u obzir zbog nepredviđenih faktora tokom izvršavanja eksperimenta. Honorton je zajedno sa saradnicima objavio rezultate 11 autogancfeld eksperimenata za koje tvrdi da ispunjavaju standarde koje su odredili Hajman i Honorton.
Hajman je analizirao ove eksperimente i napisao je da su, iako su autogancfeld eksperimenti metodološki superiorniji od prethodnih parapsiholoških eksperimenata, testovi njihovih postupaka randomizacije bili neadekvatni. Takođe je napisao da su eksperimenti iako ispunjavaju većinu standarda, ne ispunjavaju sve. Hajman nije mogao da proveri pouzdanost postupaka randomizacije na osnovu podataka koje je pružio Honortonov saradnik Deril Bem.
Hajman je dalje primetio da iako je ukupna stopa pogotka od 32% (7% veća od očekivanih 25%) značajna, stopa pogotka za statičke mete (fotografije) je, u stvari, bila u skladu sa očekivanim 25% i stoga nedosledna sa Honortonovim prethodnim tvrdnjama o pozitivnim rezultatima gancfeld eksperimenta koji su sprovedeni pre 1982. godine. Razlika u rezultatu je u potpunosti bila zbog nove vrste „dinamičkih meta” (video snimaka) koje su učesnici mogli da identifikuju po stopi koja je bila bolja od očekivane. U stopama pogotka u vezi sa ovim dinamičkim ciljevima, međutim, obrasci su bili očigledni da su procurili implicitni vizuelni znakovi:
Ričard Vajzman je objavio rad u kome se raspravlja o ne-psi hipotezi zasnovanoj na mogućem akustičnom curenju od pošiljaoca do eksperimentatora u eksperimentima kako bi se objasnili rezultati. Dejvid Marks je napisao:„Vajzman i njegove kolege identifikovali su različite načine na koje je znanje o meti moglo procuriti do eksperimentatora. To je uključivalo znakove iz video kasete i zvukove od pošiljaoca koji je, naravno, znao identitet mete... njihovi zaključci pružaju malo uveravanja da je senzorno signaliziranje eksperimentatora bilo na bilo koji način značajno blokirano.”Marks, David; Kammann, Richard , Prometheus Books
Milton i Vajzman (1999) su sproveli metaanalizu gancfeld eksperimenata u drugim laboratorijama. Nisu našli psi efekat, rezultati nisu pokazali nikakav efekat veći od slučajnosti iz baze podataka od 30 eksperimenata.
Lens Storm i Zuitbert Ertel (2001) objavili su metaaanalizu 79 studija objavljenih između 1974. i 1996. godine i zaključili da pozitivan statistički ishod ukazuje na psi efekat. Kao odgovor, Milton i Vajzman (2001) su napisali da metaaanaliza Storma i Ertel nije bila tačan kvantitativni rezime istraživanja gancfeld eksperimenata jer su uključivala rane studije koje su bile široko priznate kao da imaju metodološke probleme koji onemogućavaju tumačenje rezultata kao dokaza psi efekta.
Još jednu metaaanalizu su sproveli Deril Bem, Džon Palmer i Ričard Broton, u kojoj su eksperimenti sortirani prema tome koliko su se blisko pridržavali postojećeg opisa postupka izvršavanja gancfeld eksperimenata, uključujući neke eksperimente koji su objavljeni u vreme od Miltonovog i Vajzmanovog roka. Oni su dobili rezultate koji su bili značajni sa Stouffer Z od 2,59, ali su njihovi protivnici ostali pri mišljenju da je njihov izbor studija za inkluziju u metaanalizu problematičan.
Savremena istraživanja Gancfeld eksperimenti su nastavili da se usavršavaju tokom godina. Automatizovani kompjuterski sistem se koristi za izbor i prikaz meta (digitalni autogancfeld). Ovo ima potencijal da prevaziđe neke nedostatke ranijih eksperimentalnih postavki, kao što su randomizacija i eksperimentatorsko slepilo u odnosu na mete.
U 2010. godini, Lens Storm, Patricio Tresoldi i Lorenco Di Risio analizirali su 29 studija gancfeld eksperimenata od 1997. do 2008. godine. Od 1.498 ispitivanja, 483 su proizvela hitove, što odgovara stopi pogodaka od 32,2%.
Utvrđeno je da su učesnici izabrani zbog osobina ličnosti i ličnih karakteristika za koje se smatra da su psi-provodljive značajno bolji od neizabranih učesnika u gancfeld stanju. Prema Hajmanu, oslanjanje na metaanalizu kao jedinu osnovu za opravdanje tvrdnje da anomalija postoji i da su dokazi za nju konzistentni i replicirani je pogrešno. To izobličuje ono što naučnici podrazumevaju pod potvrdnim dokazima.
Rad iz 2016. ispitao je upitne istraživačke prakse u gancfeld eksperimentima i simulirao kako takve prakse mogu uzrokovati pogrešne pozitivne rezultate.
Kritike Postoji nekoliko uobičajenih kritika gancfeld eksperimenata:
Izolacija– Ričard Vajzman i drugi tvrde da neke studije nisu koristile zvučno izolovane prostorije, tako da je moguće da je tokom procesa selekcije istraživač mogao da čuje zvuk sa videa, a da kasnije da nenamerne signale primaocu. Moguće je bilo i da sam primalac čuje video.
Randomizacija– Kada se od subjekata traži da biraju između različitih opcija, postoji pristrasnost da izaberu prvu opciju koja im se prikaže. Ako je redosled kojim su prikazani izbori svaki put nasumičan, ova pristrasnost će biti ujednačena. Procedure randomizacije korišćene u eksperimentu su kritikovane zbog toga što nisu izvršene na zadovoljavajući način.