Кипарски Турци или Турци Кипрани (, ) су етнички Турци пореклом са Кипра. Након османског освајања острва 1571. године, око 30.000 турских досељеника је добило земљу када су стигли на Кипар. Поред тога, многи локални хришћани на острву прешли су на ислам током раних година османске владавине. Без обзира на то, прилив углавном муслиманских досељеника на Кипар наставио се повремено до краја османског периода. Данас, док је Северни Кипар дом значајном делу становништва кипарских Турака, већина кипарских Турака живи у иностранству, формирајући дијаспору кипарских Турака. Ова дијаспора је настала након што је Османско царство пренело контролу над острвом на Британско царство, пошто су многи кипарски Турци емигрирали првенствено у Турску и Уједињено Краљевство из политичких и економских разлога.
Стандардни турски је званични језик Северног Кипра. Народни језик којим говоре кипарски Турци је кипарски турски, на који су утицали кипарски грчки и енглески.
Историја Иако на Кипру није било насељеног муслиманског становништва пре отоманског освајања 1570—1571, неки Турци Османлије су заробљени и одведени као заробљеници на Кипар 1400. године током кипарских напада на азијске и египатске обале. Неки од ових заробљеника су прихватили или су били присиљени да пређу у хришћанство и крстили се; међутим, било је и неких турских робова који су остали некрштени. До 1425. године, неки од ових робова помогли су војсци Мамелука да добију приступ замку у Лимасолу. Упркос пуштању неких заробљеника, након плаћања откупа, већина покрштених Турака је и даље остала на острву. Средњовековни кипарски историчар Леонтиос Махаирас подсећа да крштеним Турцима није било дозвољено да напусте Никозију када су се Мамелуци приближили граду после битке код Хирокитије 1426. године. Према професору Чарлсу Фрејзеру Бекингему, „сигурно је да је било неких Кипрана, барем номинално хришћана, који су били турског, арапског или египатског порекла”.Beckingham, C.F. (1957), „The Turks of Cyprus”, The Journal of the Royal Anthropological Institute of Great Britain and Ireland, стр. 181
thumb|right|Карта Кипра из раног шеснаестог века (око 1521—1525) османског картографа Пирија Рејса До 1488. године, Османлије су направиле први покушај да освоје Кипар када је султан Бајазит послао флоту да освоји Фамагусту. Међутим, покушај је пропао због благовремене интервенције млетачке флоте. Краљица Кипра, Катарина Корнаро, била је принуђена да препусти своју круну Венецијанској Републици 1489. Исте године, османски бродови су виђени код обале Карпаса и Млечани су почели да јачају утврђења острва. До 1500. године, обални напади отоманских бродова довели су до тешког губитка венецијанске флоте, што је приморало Венецију да преговара о мировном споразуму са Османским царством 1503. Међутим, до маја 1539. Сулејман је одлучио да нападне Лимасол јер су Млечани скривали пирате који су непрекидно нападао османске бродове. Лимасол је остао под османском контролом све док није потписан мировни уговор 1540. Кипар је и даље био уточиште за гусаре који су прекидали безбедан пролаз османских трговачких бродова и муслиманских ходочасника који су пловили у Меку и Медину. До 1569. пирати су заузели османског дефтердара (ризничара) Египта, а Селим је одлучио да заштити морски пут од Константинопоља до Александрије освајањем острва и чишћењем источног Медитерана од свих непријатеља 1570—71.
Основа за појаву значајне и трајне турске заједнице на Кипру појавила се када су се османске трупе искрцале на острво средином маја 1570. и заузеле га у року од годину дана од млетачке владавине. Период после освајања успоставио је значајну муслиманску заједницу коју су чинили војници који су остали и насељеници који су доведени из Анадолије као део традиционалне османске популационе политике. Било је и нових преобраћеника који пришли исламу на острву током првих година османске владавине. Поред документованог насељавања анадолских сељака и занатлија, као и доласка војника, издати су и декрети о протеривању анадолских племена, „непожељних” особа и припадника разних „проблематичних” муслиманских секти, углавном оних које су званично класификоване као јеретичке. Овај прилив углавном муслиманских досељеника на Кипар наставио се повремено до краја османског периода. thumb|right|Минијатурна слика која приказује искрцавање османских војника у замку Лимасол током отоманског освајања Кипра (1570—71) thumb|left|Бујук хан 1572. Данас је постао успешан центар културе кипарских Турака. thumb|left|Аквадукт Бекир-паше саградио је отомански гувернер Ебубекир-паша 1747. године. Сматра се да је најбољи водовод икада изграђен на Кипру. Неки кипарски Турци су потомци криптохришћана, што је феномен који није био неуобичајен у Османском царству с обзиром на његов мултиверски карактер. На Кипру су многи Латини и Маронити, као и Грци, прешли на ислам у различитим периодима током отоманске владавине из више разлога, од колективног избегавања великог пореза до окончања несрећног брака жена. Њихово вештачко прихватање ислама и њихово тајно држање хришћанства довели су до тога да ова група криптохришћана буде позната на грчком као Линобамбаки јер су мењали веру да би заволели наклоност османских званичника током дана, али су практиковали католицизам ноћу. Године 1636. услови за хришћане постали су неподношљиви и неки хришћани су одлучили да постану муслимани. Маронити који су постали муслимани живели су углавном у округу Никозије и упркос чињеници да су се Маронити окренули муслиманима, никада нису одустали од своје хришћанске вере и веровања у нади да ће остати хришћани. Због тога су своју децу крстили по хришћанској вери, али су практиковали и обрезање. Својој деци су давали и два имена, муслиманско и хришћанско. Многа села и суседна подручја прихваћена као имања кипарских Турака, раније су били центри активности Линобамбаки. То су: До друге четвртине деветнаестог века, на Кипру је живело око 30.000 муслимана, што је чинило око 35% укупног становништва. Чињеница да је турски био главни језик којим су говорили муслимани острва значајан је показатељ да су већина њих били или Анадолци који говоре турски или на неки други начин потичу из Турске. Током читаве османске владавине, демографски однос између хришћанских „Грка” и муслиманских „Турака” је стално варирао. Током 1745—1814, муслимански кипарски Турци чинили су већину на острву у поређењу са кипарским Грцима хришћанима, који су чинили до 75% укупног становништва острва. Међутим, до 1841. Турци су чинили 27% становништва острва. Један од разлога за овај пад је тај што је турска заједница била приморана да годинама служи у османској војсци, обично далеко од куће, врло често губећи животе у бескрајним ратовима Османског царства. Други разлог за опадање становништва био је тренд емиграције око 15.000 кипарских Турака у Анадолију 1878. године, када су Турци Османлије предали управу над острвом Британији. thumb|right|220px|upright|Становница Кипра у традиционалној турској ношњи, 1878
До 1878. године, током Берлинског конгреса, под условима Англо-Османске Кипарске конвенције, Турци Османи су се сложили да Кипар додељују Британији али не и да је поседује као суверену територију. Према првом британском попису становништва на Кипру, 1881. године, 95% муслимана острва говорило је турски као матерњи језик. Од 1920-их, проценат муслимана који говоре грчки је пао са 5% 1881. године на нешто мање од 2% укупног муслиманског становништва. Током првих година двадесетог века османизам је постао све популарнији идентитет кипарске муслиманске нације, посебно након Младотурске револуције 1908. Све већи број Младотурака који су се окренули против султана Абдула Хамида тражили су уточиште у Кипар. Растућа класа незадовољних интелектуалаца у главним урбаним центрима острва постепено је почела да се загрева за идеје позитивизма, слободе и модернизације. Подстакнут растућим позивима на „енозис”, унију са Грчком, који је произашао од кипарских Грка, првобитно неодлучни „турцизам” је такође почео да се појављује у одређеним новинским чланцима и да се чује у политичким дебатама локалне интелигенције Кипра. У складу са променама које су уведене у Османском царству после 1908. године, наставни планови и програми кипарских муслиманских школа, као што је „Идади”, такође су измењени да би укључили више секуларних учења са све израженијим турским националистичким призвуком. Многи од ових дипломаца су временом завршили као наставници у све већем броју градских и сеоских школа које су почеле да се шире широм острва до 1920-их.Nesim, Ali (1987), Batmayan Eğitim Güneşlerimiz, KKTC Milli Eğitim ve Kültür Bakanlığı, стр 27
Године 1914. Османско царство се придружило Првом светском рату против савезничких снага и Британија је анектирала острво. Од муслиманских становника Кипра је званично затражено да бирају између усвајања или британског држављанства или задржавања статуса отоманског поданика; око 4.000—8.500 муслимана одлучило је да напусти острво и пресели се у Турску. Након пораза у Првом светском рату, Османско царство је било суочено са грчко-турским ратом (1919—1922) у којем је упад Грка у Анадолију имао за циљ да затражи оно што је Грчка веровала да је историјски њена територија. За Османске Турке са Кипра, који су се већ плашили циљева кипарских Грка жељних енозиса, извештаји о насиљу које су Грци починили над турским становништвом у Анадолији и грчка окупација Смирне, произвели су даље страхове за сопствену будућност. Грчке снаге су разбијене 1922. под вођством Мустафе Кемала Ататурка који је 1923. године прогласио нову Републику Турску и одрекао се иредентистичких претензија на бивше османске територије изван анадолске територије. Муслимани на Кипру су тако били искључени из пројекта изградње нације, иако су многи и даље послушали Ататурков позив да се придруже успостављању нове националне државе и одлучили су се за турско држављанство. Између 1881. и 1927. око 30.000 кипарских Турака емигрирало је у Турску. thumb|left|220px|upright|Мехмет Ремзи Окан са супругом и децом 1919. током Турског рата за независност. Породица је била власник новина Söz Gazetesi.
Године око 1920. су се показале као критичне у смислу строжих етно-религијских одељења; стога су кипарски муслимани који су остали на острву постепено прихватили идеологију турског национализма услед утицаја Кемалистичке револуције. У његовој основи су биле вредности секуларизма, модернизације и вестернизације; Реформе као што су увођење новог турског писма, усвајање западне одеће и секуларизација, добровољно су усвојили кипарски муслимани Турци, који су били припремљени за такве промене не само од стране Танзимата, већ и од неколико деценија британске владавине. Многи од оних Кипрана који су се до тада још увек изјашњавали првенствено као муслимани, сада су на Кипру себе доживљавали углавном као Турке.
До 1950. године, референдум на Кипру где се одлучивало о унији са Грчком, на којем је 95,7% гласача кипарских Грка подржало предлог, предводила је наоружана организација 1955. године, коју је Георгиос Гривас назвала ЕОКА (Εθνική Οργάνωσις Κυπρίων Αγωνιστών), а која је имала за циљ да сруши британску власт и ујединио острво Кипар са Грчком. Кипарски Турци су увек одмах реаговали против циља уније; тако је 1950-их било много кипарских Турака који су били приморани да побегну из својих домова. Године 1958. кипарски Турци су основали сопствену оружану групу под називом Турска организација отпора и почетком 1958. почео је први талас оружаног сукоба између две заједнице; неколико стотина кипарских Турака напустило је своја села и четврти у мешовитим градовима и више се није вратило. thumb|right|250px|Турска махала у Пафосу (1969)