Османско царство (Османлијско царство; ,) било је царство које је постојало од 1299. до 1922. године. Назив потиче од имена оснивача царства, Османа -{I}-.

Османско царство је била изузетно моћна и стабилна империја, једна од најмоћнијих које су постојале кроз историју, са детаљно организованим друштвеним и хијерархијским уређењем, али такође позната по својој експанзионистичкој суровости и фанатизму. Поједини историчари је декларишу као екстремно агресивну џихадистичку империју, али нико не доводи у питање административну и милитарну моћ и стабилност коју је имала, чиме је и успела да постоји 6 векова.

У 15, 16. и 17. веку Османско царство је спадало у најдоминантније светске силе. Такође је несумњиво у сваком аспекту било најјаче од свих икада формираних царстава Ислама.

На врхунцу моћи, обухватало је Анадолију, Средњи исток, део северне Африке и југоисточну Европу. Царство су основали припадници Огуз-Турака, предвођени Емиром Османом I, по којем је царство добило име, а владари су потекли из династије Османлија. У дипломатским круговима царство је често називано Висока порта или само Порта, што је потекло од француског превода османске речи Баб-и-али () што значи „висока капија“, према церемонији добродошлице за стране амбасадоре коју је султан приређивао на улазу у палату. Ова церемонија је тумачена и као интерпретација позиције царства на прелазу из Европе у Азију. У своје време, Османско царство често је називано и Турско царство, Османска Турска (Османлијска Турска) или само Турска, али га не треба мешати са модерном и секуларном националном државом Турском. Порта је каснији назив за османску Владу у Цариграду.

Године 1453, Османско царство је освојило Цариград (Константинопољ) и тиме привело крају постојање Византијског царства. Град је постао османска престоница. Име града је промењено у Истанбул тек у време Републике 1930. године. Од 1517. па надаље, османски султан је био и исламски калиф, а царство је од 1517. до 1922. (или 1924) било калифат — исламска држава. У 16. и 17. веку Османско царство је било међу најмоћнијим светским силама, а државе Европе су се осећале угрожене због сталних турских напредовања преко Балканског полуострва. На врхунцу моћи, царство је заузимало територију од 11.955.000 -{km}-2.

Након Првог светског рата, током кога су савезници освојили већину турских територија, османска елита је поставила темеље савременој Турској за време Грчке кампање у Турском рату за независност.

Историја

Успон Османског царства 13. и 14. век Османско царство првобитно је било бејлик унутар Селџучког царства у 13. веку. Године 1299, Осман I проглашава независност Османског принципата. Осман је своје прве војне операције вршио против пропадајућег Византијског царства, и доживео велике војне успехе освајајући византинска села и градове у Анадолији. Наследио га је син Орхан који је државу назвао по свом оцу.

Османлије су свој успон ка моћи доживеле у овом периоду, искоришћавајући пропаст Византије на Балкану од стране растуће Србије и грађанског рата који је у исто време задесио Ромеје, да придобију територије на Балкану и постану регионална сила. За време Орхана у бејлику се ствара једна од првих стајаћих војски на целом свету и уводи систем јањичара, што је без сумње допринело војним успесима у овом и каснијим периодима. На смрти Орхана 1362. године царство је контролисало целу северозападну Анадолију и мање поседе у Тракији.

Мурат I био је први Османлија који се прогласио за султана. Допринео је знатно проширењу османске државе и, могло би се рећи, заменио улогу Византије као трансконтиненталну силу Европе и Азије. Освојио је богати ромејски град Адрианопољ и ту преместио центар државе. У овом периоду османски владари крећу себе да виде као легитимне наследнике Римског царства, титулу коју је пре њих заузимала Византија. Мурат је искористио распадање Српског царства да утемељи власт на Балкану, освајајући територије сада суверених српских обласних господара. Иако је доживео велике успехе у овом потхвату, он ће му бити и крај. Чувено је погинуо на Косову 1389. године, и једини је турски султан коме се то икад десило пре или после тога. Наследио га је син Бајазит.

15. век

мини|лево|Осман Гази, први османски владар Грађански рат у Османском царству вођен је између синова Бајазита I (1389—1403), Исе, Мехмеда, Мусе и Сулејмана, око власти у Османском царству.

Отпочео је 1402. године после Ангорске битке у којој су снаге Тимур-Ленка (1360—1405) победиле и заробиле Бајазита, који је касније (март 1403) и умро у заробљеништву. Тимур-Ленка (или Тамерлан) натерао је османлије да ослободе Србију, као и мање турске бејлике у Анадолији, али је и заробљивањем Бајазита поделио царство између његових синова. Окончан је битком код села Чаморлу 5. јула 1413. године, у којој су снаге Мехмеда I са својим хришћанским савезницима потукле Мусину војску, док је он сам ухваћен и погубљен. Током борби које су трајале више од једне деценије, животе су изгубили сви Бајазитови синови, осим Мехмеда I, а у сукобе су се активно укључивале и преостале хришћанске државе на Балкану (Византија, Србија, Влашка и друге).

Окончавањем овог грађанског рата османско царство је прибрало своју снагу, што је уплашило хришћанске земље Балкана и околних територија, те су започињали разне војне операције против царства. Ове операције су често биле слабо организоване и неуспешне, изузев напада мађарског генерала Јаноша и побуне чувеног Скендербега која је веома успорила османско проширивање у хришћанске територије. Неке хришћанске државе, на пример Млетачка република, су покушавале да дипломатски сарађују са османлијама, али су ти уговори углавном пропадали пре или касније. Османлије су имале изненађујуће мирне односе са Дубровачком републиком, која је опстала све до почетка 19. века.

мини|Мехмед II Освајач

После освајања Цариграда године 1453, држава постаје моћно царство са Мехмедом II Освајачем као царем. Византија је добила врло мало војне подршке од других хришћана.

Пад Српске деспотовине означен је турским освајањем Смедерева, српске престонице у то време. Водећи војску преко Софије и Поморавља, Мехмед II улази у Смедерево 20. јуна 1459. Овај догађај означава почетак директне османске власти над Србијом, која је уз краће прекиде трајала све до Првог српског устанка 1804. Босанска краљевина пала је 1463, а Херцеговина 1483. Побуна већ тад умрлог Скендербега угушивана је све до краја 15. и самог почетка 16. века. Поседи у Анадолији враћени су у потпуности 1481. године.

16. век 1517. године Османлије врше напад на моћни Мамелучки султанат, који лако побеђују и освајају га целог. Од овог конфликта добили су читав Египат, Левант, као и Хеџаз, регију Арабије која садржи цењене и богате градове Меку и Медину. Због овог подухвата турски султан постаје и исламски калиф, а царство је од 1517. било калифат.

Пут ка даљем проширењу у Европу је сад био отворен, и Турци су ту прилику добро искористили. За време владавине чувеног Сулејмана I, упадају у Угарску и 1526. односе огромну победу у Мохачкој бици, што потпуно разара Угарску. Османлије ће потпуно освојити пропалу краљевину, те ће бити на самом прагу централне Европе. Ово ће покренути дугогодишње конфликте између Османлија и европских сила, поготово Аустрије, и мешати Османлије у унутрашњу политику Европе. У овом периоду царство је достигло свој врхунац, када се простирало од Персијског залива на истоку до Мађарске на северозападу, и од Египта на југу до Кавказа на северу. Кроз своју шест векова дугу историју примало је културне утицаје и Истока и Запада, као што је такође оставило неизбрисив траг на територијама на којима се простирало.

Током свог постојања, царство се борило против колонијализације у Индијском океану. Ратна флота је послата да подржи муслиманске владаре у Кенији и Аћеху као и да одбрани османлијски монопол на трговину робовима и зачинима. У Аћеху, Османлије граде утврђење и доносе велике топове. Османлије су такође помагале холандске протестанте у борби против власти католичке Шпаније.

Срби у ратовима Аустрије и Млетачке републике

Османска освајања затекла су Европу усред верских ратова и борбе за стварање централизованих држава. Срби су се од почетка турских освајања нашли између великих сила. Тако је приликом турског освајања Угарске на историјску сцену ступио и српски цар Јован Ненад, чије је седиште било у Суботици. Османска освајања у Средоземљу заустављена су после победе савеза хришћанских држава у поморској бици код Лепанта (острва у Јонском мору) 1571. године. Први велики копнени рат једног савеза европских држава против Османског царства трајао је пуних 15 година. Реч је о Дугом рату (1591—1606). У овом рату сукобили су се Хабзбуршко царство, Венеција, Шпанија, поједине италијанске државе, Влашка и Молдавија са Османским царством. Учествовали су и јединице побуњених Срба. Српски народ је подигао устанак против османлија.

Од посебног значаја је био и Кандијски рат (1645—1669). Тај рат је назван по граду Кандији на Криту (Грчка), у коме су ратовали Млетачка република и Османско царство, учествовали су и Срби, посебно у областима Далмације, Лике и Херцеговине. Победило је Османско царство.

За историју Османског царства преломан догађај био је Велики бечки рат (1683—1699). Османска војска је током 1683. године неуспешно опседала Беч. Пошто су поражени од стране пољских и аустријских снага, Турци су се повукли. Током Бечког рата против Османског царства удружили су се Хабзбуршко царство, Млетачка република и Пољска. Низ пораза Османског царства заустављен је 1690. године, када су аустријске снаге поражене код Качаника (данашња Србија). Српски народ се у време продора аустријских трупа подигао на устанак. После пораза и повлачења Аустријанаца, започела је Велика сеоба Срба из области данашњег Косова и Метохије, северне Македоније и централне Србије у хабзбуршке области северно од Саве и Дунава.

Пад Османског царства

17. век

У 17. веку, царство слаби под утицајем спољашњих и унутрашњих непријатеља и због скупих ратова, нарочито против Персије, Русије и Аустрије. После пораза код Беча године 1683, постало је јасно да Османско царство више није било једина суперсила у Европи. Током серије реформи, царство успева да и даље буде једна од важнијих европских политичких сила.

Карловачки мир је мир склопљен у Сремским Карловцима 26. јануара 1699, између Аустрије и њених савезника на једној страни и Турске на другој (на крају Великог бечког рата 1683—1699), уз посредовање Енглеске и Холандије. У овом историјском догађају учествовали су и представници хришћанске Свете лига, Русије, Венеције и Пољске.

18. век Аустријско-турски рат (1716—1718) је био шести по реду ратни сукоб између Аустријског и Османског царства. Истовремено са овим, вођен је и Турско-млетачки рат (1714—1718). Оба рата су завршена потписивањем мира у Пожаревцу 1718. године.

Руско-турски рат (1768—1774) је припреман дуго и темељно. Циљ Русије био је да изађе на топло море, у овом случају Црно море. Зато је руска тајна дипломатија кренула у озбиљне припреме и у том циљу је успела да у Европи подбуни Грке, Румуне и Црногорце. Расплинути на више фронтова Турци су из њега изашли поражени. thumb|Топови тврђаве Свете Јелисавете у савременом граду Кропивницком Јануара 1769. турско-татарска војска од 70.000 људи извела је један од највећих напада на Русију у историји, који је одбио гарнизон од 6.000 војника тврђаве Свете Јелисавете, што је спречило Турке да даље напредују. Након чега су Турци поражени од трупа генерала Румјанцева, резултат рата је губитак северне обале Црног мора и Крима од стране Османског царства. Русија је обезбедила излаз на Црно море, као и право да се меша у унутрашњу политику Турске у питањима заштите хришћанских народа.

Свиштовски мир је назив уговора о миру који су у граду Свиштов, Османско царство (данас на територији Бугарске потписали 4. августа 1791. представници Аустрије и Османског царства, цар Леополд II и султан Селим III. Овим миром је окончан последњи аустријско-турски рат који је трајао од 1788. до 1791.