мини|260x260пиксел| Виноград на Кипру Пољопривреда на Кипру чинила је окосницу његове привреде када је Кипар стекао независност 1960. године.Alex J. Kondonassis and Biro I Yesilada. "Agriculture". In . Углавном се састојала од малих газдинстава, а понекад чак и газдинстава потрошачке пољопривреде. Током 1960-их, пројекти наводњавања омогућили су извоз поврћа и воћа; све комерцијализованија пољопривреда била је у стању да задовољи потребе Британаца и трупа Уједињених нација стационираних на острву за месом, млечним производима и вином, као и све већи број туриста.
Почетком 1970-их, кипарске фарме, које су још увек биле у великој мери мале јединице којима су управљали власници, снабдевале су око 70 процената робног извоза и запошљавале око 95.000 људи, или једну трећину економски активног становништва острва. С обзиром на експанзију производног и услужног сектора, међутим, значај пољопривреде је опадао, па је у првој половини 1970-их њено учешће у БДП-у износило 18 процената.
Де факто подела острва 1974. оставила је заједницу турских Кипрана на северу у поседу пољопривредних ресурса који су производили око четири петине усева цитруса и житарица, две трећине зелене сточне хране и сав дуван. Јужни део острва је задржао скоро све острвске површине за узгој винове лозе и листопадног воћа. Југ је такође поседовао земље које су производиле отприлике три четвртине вредног усева кромпира и другог поврћа (осим шаргарепе), половину стабала маслина на острву и две трећине стабала рогача. Осим тога, југ је задржао две трећине сточног фонда.
Турска окупација изазвала је велику некоординисану размену пољопривредне радне снаге између северне и јужне зоне. Настала значајна незапосленост у пољопривреди супротстављена је владиним акцијама које су укључивале финансијску помоћ пољопривредницима под добрим условима. До 1978. године број људи који су радили у пољопривреди у области под контролом владе износио је око 47.000, или 23 % радно активног становништва. Након тога, међутим, удео радне снаге у пољопривреди је опао на 20,7 % 1979. и 15,8 % 1987. Њен допринос привреди је такође опао са 17,3 % БДП -а у 1976. на 10,7 % у 1979. и 7,7 % у 1988. Међутим, овај удео је био важан за привреду југа и 1988. године додата вредност у пољопривреди, при сталним ценама из 1985. године, износила је 112,7 милиона C£.
Удео пољопривреде у националној економији додатно је опао током 1990-их, пошто је економијом кипарских Грка још више доминирао услужни сектор. Повољна клима острва и његова локација у близини његовог водећег тржишта, западне Европе, међутим, значи да пољопривреда остаје важан и стабилан део укупне привреде. Владини пројекти за наводњавање, субвенције и пореска политика подстакли су пољопривреду, као и истраживања нових усева и нових сорти оних који се већ узгајају.
Министарство пољопривреде и природних ресурса улаже напоре за унапређење пољопривреде, рибарства и шумарства. Овом министарству потчињени су и помагали су, између осталих, Институт за пољопривредна истраживања, Ветеринарска служба, Метеоролошка служба, Одељење за водопривреду, Одељење за шуме и Одељење за геолошка истраживања.
Поред макроекономских разлога, влада је подстицала пољопривреду јер је обезбеђивала запошљавање на селу, што је одржавало живот на селу и ублажавало пренасељеност градова. Пољопривредна делатност малог обима спречила је неке регионе да изгубе већи део свог становништва. Пољопривредни рад са скраћеним радним временом је такође омогућавао градским становницима да остану у контакту са својим селима и давао им додатни приход.
Водни ресурси Снабдевање водом Кипра било је и неадекватно и нередовно. Просечна количина падавина од 500 мм, углавном зими, чинила је острво прилично сувим у остатку времена јер ниједна река није текла током целе године. Током колонијалног периода започет је програм изградње брана и акумулација, а до независности Кипар је имао шеснаест брана са капацитетом складиштења од шест милиона кубних метара, или 1 одсто од процењених 600 милиона кубних метара искоришћеног отицања острва од годишњих падавина.
Након стицања независности покренут је низ великих пројеката за повећање капацитета акумулација, који је достигао 300 милиона кубних метара до 1990. Најважнији од ових пројеката, и највећи развојни пројекат на Кипру од независности, био је Пројекат Јужни преносник, који је прикупљао вишак воде са југозападног дела острва и преносио га 110 километара дугом линијом у централни и источни део острва. Када је пројекат био завршен 1993. године, он, као и низ других великих пројеката, гарантовали су пољопривредницима и становницима Никозије и других градова адекватне количине воде у наредном веку.Alex J. Kondonassis and Biro I Yesilada. "Water resources". In .
Коришћење и поседовање земљишта мини| Поље артичоке у близини планине Тродос На Кипру су током османског периода постојале три категорије земљопоседа: приватно, државно и комунално.Alex J. Kondonassis and Biro I Yesilada. "Land use and tenure". In . Ова подела је наставила да карактерише поседовање земље у области грчких Кипрана 1990. Већина земљишта била је у приватном власништву. Највећи приватни земљопоседник била је Кипарска црква, чији је посед пре турске инвазије обухватао око 5,8 одсто обрадиве земље на острву.
Неограничено правно власништво над приватним земљиштем датира тек од 1946. године, када је британска администрација донела нови закон о земљишту који је заменио закон о земљишту који је био на снази под Османлијама, у којем је сво пољопривредно земљиште припадало држави. Они који су обрађивали земљу били су у ствари наследни закупци, чије је право на земљу било плодоуживање. Земљиште се могло преносити са оца на сина, али се њиме није могло другачије располагати без званичне дозволе.
Закон о непокретној имовини из 1946. године успоставио је данашњу правну основу за поседовање земље. Сва бивша државна земљишта која су уредно стекли појединци проглашена су приватном својином; приватна својина како је дефинисана у бившем османском земљишном законику такође је наставила да буде приватна својина. Заједничко земљиште је остало у власништву села или градова, а сва ненасељена и неискоришћена земља која није била законито поседована (већина шумског земљишта, на пример) постала је државна земља.
И грчка и турска пракса наслеђивања захтевала је поделу имања међу преживелим наследницима. У време закона из 1946. године, фрагментација земљишта је већ била велика, многа имања нису имала приступне путеве, а власници су често поседовали различит број парцела које су могле бити раздвојене и до неколико километара.
Упркос закону из 1946. године, фрагментација парцела се наставила. Попис из 1946. дефинисао је 60.179 поседа од просечно 7,2 хектара. До 1960. године број поседа је порастао на 69.445, што је повећање од 15,4 процента, а просечна величина поседа се смањила на 6,2 хектара. До 1974. просечна величина поседа била је процењена на 5 хектара. Имање је ретко представљало један комад земље; већина се састојала од малих парцела, у просеку десет по газдинству 1960. У неким селима просечан број парцела је био 40, а забележени су екстреми од 100 парцела које је држао један пољопривредник.
Влада је донела Закон о консолидацији земљишта из 1969. како би решила проблем поседа земљишта. Законом је установљена Централна управа за комасацију, са овлашћењем да купује и принудно стиче земљиште и другу имовину, коју може продати или користити за комасацију. У одбору власти били су чланови неколико министарстава и ресора, као и представници пољопривредника. На нивоу села, одбори представника владе и локалних пољопривредника координирали су и надгледали локални програм.
Комасација се састојала од спајања уситњених поседа. Двоструки и вишеструки поседи су требали бити елиминисани, а парцеле мање од минимума наведених у закону о земљишту из 1946. године требало је да буду експроприсане. Земљиште у државном власништву би се могло користити за повећање поседа; примаоци су могли да купе земљиште по тренутним тржишним ценама, плаћајући у ратама са ниским каматама. Власник фарме који је изгубио земљу у процесу прерасподеле требало је да добије земљиште исте вредности као и његов претходни посед. Програм комасације подразумевао је и изградњу сервисне путне мреже за повезивање свих парцела са већим саобраћајницама.
До краја 1988. године завршено је двадесет осам пројеката комасације, а тридесет један пројекат је био у току. Тамо где су пројекти завршени, ситне парцеле су скоро елиминисане, просечна величина парцела је повећана за 100 одсто, а број парцела је опао за око 70 одсто.
Земљорадничке задруге Покрет пољопривредних задруга на Кипру основало је 1909. године сеоско друштво фармера који су се вратили са инспекцијске турнеје по Британији и Немачкој.Alex J. Kondonassis and Biro I Yesilada. "Agricultural cooperatives". In .
Развој задружног покрета био је спор, углавном због тога што је мали број сељана био квалификован да управља задругама. Преко задруга је функционисала Пољопривредна банка, основана 1925. године за давање средњорочних и дугорочних кредита пољопривредницима. Године 1937. нови подстицај покрету дало је оснивање Задружне централне банке (ЗЦБ), са чланством ограниченим на задруге.
Иницијална функција банке била је да чланове обезбеди средствима за краткорочне зајмове. Ова функција је проширена 1960. године (када је ЗЦБ апсорбовала Пољопривредну банку) укључењем средњорочних и дугорочних кредита. До касних 1980-их, ЗЦБ је била трећа највећа банка у области под контролом владе у смислу депозита. Банкарска активност задружног покрета била је посебно јака на селу, али је конкурисала и конвенционалним банкама у урбаним срединама и имала око 30 одсто учешћа у банкарском пословању у целини.
Поред банкарске и кредитне делатности, задружни покрет је подржавао и малопродајне објекте. Задруге су такође пласирале пољопривредне производе и извозиле велике количине агрума, другог воћа, стоног грожђа и поврћа. Највећа винарија на острву била је Задружна винарија SODAP Ltd.
Производња 2018. године Кипар је произвео 2018:
106 хиљада тона кромпира; 37 хиљада тона мандарина; 23 хиљаде тона грожђа; 20 хиљада тона поморанџи; 19 хиљада тона грејпфрута; 19 хиљада тона маслина; 18 хиљада тона пшенице; 18 хиљада тона јечма; 15 хиљада тона парадајза; 13 хиљада тона лубеница; 10 хиљада тона диња;
поред мањих производњи других пољопривредних производа.Cyprus production in 2018, by FAO
Усеви мини| Пијаца воћа у Никозији Ратарска производња је била далеко најважнија компонента пољопривреде.Alex J. Kondonassis and Biro I Yesilada. "Crops". In . У 1988. допринела је са 71 % укупне додате вредности у пољопривреди, у поређењу са 19 % од сточарства. Помоћна производња је допринела са 6 %; удео рибарства и шумарства износио је 3, односно 1 %.
На Кипру се узгаја широк спектар усева. Житарице (пшеница и јечам), махунарке, поврће (шаргарепа, кромпир и парадајз), воће и друге културе дрвећа (бадеми, јабуке, банане, рогач, грожђе, грејпфрут, лимун, диње, маслине, поморанџе и брескве).
Усеви се заливају кишом или системом наводњавања. Пшеница и јечам се заливају кишом или су са сушних терена, као и рогачи, маслине, сточна храна и винско грожђе. Усеви који захтевају наводњавање укључују поврће, агруме, листопадно воће, банане и стоно грожђе. Ови усеви који се наводњавају чинили су половину пољопривредне производње.
Житарице, углавном пшеница и јечам, расту углавном на Месаорији, централној равници острва. Производња је веома варирала, у зависности од падавина. Значај пшенице у односу на јечам стално је опадао током 1980-их, као резултат већих субвенција датих за узгој јечма.