Курди су највећа етничка мањина у Турској. Према различитим проценама, они чине између 15% и 20% становништва Турске. Постоје Курди који живе у различитим провинцијама Турске, али су првенствено концентрисани на истоку и југоистоку земље, унутар региона који Курди сматрају турским Курдистаном. Званично у регионима источне Анадолије и југоисточне Анадолије. Масакри, као што су брутално гушење побуне шеика Саида, геноцид Дершим и масакр у Зилану, периодично су вршени над Курдима од успостављања Републике Турске 1923. године. Турска влада је категорисала Курде као „планинске Турке“ до 1991. и негирала је постојање Курда. Речи „Курди“ или „Курдистан“ су биле забрањене на било ком језику од стране турске владе, иако је „курдски“ био дозвољен у пописним извештајима. Након војног удара 1980. године, курдски језици су званично забрањени у јавном и приватном животу. Многи људи који су говорили, објављивали или певали на курдском су ухапшени и затворени. У Турској је незаконито користити курдски језик као наставни језик у јавним и приватним школама. Курдски језик је дозвољен само као предмет у неким школама.
Од 1980-их, курдски покрети укључују како мирне политичке активности за основна грађанска права Курда у Турској, тако и оружану побуну и герилски рат, укључујући војне нападе усмерене углавном на турске војне базе, захтевајући прво одвојену курдску државу, а касније самоопредељење за Курде. Према државно спонзорисаном истраживању јавног мњења у Турској, 59% самоидентификованих Курда у Турској мисли да Курди у Турској не траже посебну државу (док 71,3% Турака мисли да желе).
Током курдско-турског сукоба, курдским селима и градовима стављен је ембарго на храну. Било је много случајева да су турске снаге безбедности насилно протерале Курде из својих села. Многа села су запаљена или уништена. Током 1990-их и раних 2000-их, политичке партије које су представљале курдске интересе биле су забрањене. У 2013, прекид ватре је ефективно окончао насиље до јуна 2015, када су обновљена непријатељства између Курда и турске владе због турске умешаности у грађански рат у Сирији. Насиље је било нашироко пријављено над обичним курдским грађанима, а руља је напала седиште и огранке Народне демократске партије за прокурдска права.
Историја Династија Марванида, која је била курдског порекла, владала је територијом од Дијарбакира која је обухватала делове Сирије и Ирака од 984. до 1083. године. Династија Ајубида, такође курдског порекла, владала је деловима Анадолије у 12. и 13. веку. Према курдском историчару Рохату Алакому, прво курдско племе које је стигло у Средњу Анадолију било је племе Моданли које се населило у Хајмани 1184. године. Према Ахмету Незихи Турану, прво курдско насеље у Централној Анадолији добило је име Куртлер („Курди“), основано у Јабан Абаду (близу Анкаре) 1463. године.[Према Марку Сајксу, најранији трансфер становништва (или прогон) Курда у Централну Анадолију извршен је за време владавине Селима I.
Махмуди је било османско-курдско племе у региону језера Ван, које је према Евлији Челебију имало 60.000 ратника. Њихов поглавица, Сари Сулејман бег, ојачао је замак Хошап у региону језера Ван, 1643. године.
Након 1800. племена Чиханбејли, Ресван и Секбизин су мигрирала у централну Анадолију са истока и југоистока. Укупна курдска популација у Турској процењена је на око 1,5 милиона 1880-их, од којих су многи били номади или пастири. left|thumb|Рани 19. век - курдски ћилим Пре оснивања Турске, Курди су били признати као сопствени народ. Турски лидер Мустафа Кемал је такође признао Курде као нацију у то време и изјавио да ће покрајинама у којима су живели Курди бити додељена аутономија. Након успостављања Републике Турске, чиме су окончани калифат и султанат у Турској, било је неколико курдских побуна од 1920-их: побуна Кокири, побуна Бејтусебаба, побуна шеика Саида, побуна Дершим и Араратска побуна. Политика према Курдима се најизраженије променила 1924. године, пошто је нови устав ускратио Курдима аутономију. Курдски народ и њихов језик убрзо су били угњетавани од стране турске владе, пошто је турски устав из 1924. забрањивао употребу курдског језика на јавним местима, а донет је и закон који је омогућио експропријацију курдских земљопоседника и предају земље Турцима. Кроз тезу турске историје, Курди су класификовани као туранског порекла, који су мигрирали из Централне Азије пре 5000 година. Отуда је негирана курдска нација и Курди су названи планинским Турцима. Од 1927. године, генерални инспектор је управљао Првим генералним инспекторатом кроз спровођење ванредних декрета и ванредног стања. Подручја око Хакарија, Мардина, Сирта, Урфе, Вана, Елазига и Дијарбакира била су под његовом влашћу до 1952. године када је влада Демократске партије донела нови приступ Курдима и затворила Генералне инспекторате. thumb|Курдска мајка са дететом 1973. 300px|thumb|Ирачки Курди беже у Турску, 1991. Закон о расељавању из 1934. године је дозволио да се деси насиље у Дершиму које је имало катастрофалне последице по локално становништво. Циљ или закон је био да се становништво са нетурском културом рашири на подручја која се разликују од њиховог порекла, и да се људи који су били спремни да се придржавају турске културе населе у раније нетурске области. Четврти генерални инспекторат основан је јануара 1936. у региону Дерсима и курдски језик и култура су забрањени. Масакр у Тунџели вилајету се често меша са Дерсимском побуном која се догодила током ових догађаја. У периоду 1937–38, убијено је отприлике 10.000-15.000 Алевита и Курда, а хиљаде је отишло у изгнанство. Кључна компонента процеса потурчења била је политика масовног пресељења становништва.
Након државног удара 1960. године, Државна организација за планирање основана је како би се решио проблем курдског сепаратизма и неразвијености. Организација је 1961. године припремила извештај под називом „Принципи државног плана развоја за исток и југоисток“, скраћено у „Источни извештај“. Предложила је да се сепаратизам ублажи подстицањем етничког мешања кроз миграцију (на и са југоистока). Ово није било другачије од политике коју је водио Комитет уније и напретка под Османским царством. Тадашњи министар рада, Булент Еџевит, делимичног курдског порекла, је критиковао извештај. Од оснивања Генералног инспектората до 1965. године, југоисточна Турска је била забрањено подручје за странце. Током 1970-их, сепаратистички покрет се удружио у курдско-турски сукоб. Од 1984. до 1999. турска војска је била уплетена у сукоб са Курдима. Турска држава је успоставила и наоружала систем сеоске страже око 1984. за борбу против Курда. Милиција Курда се састојала од локалних Курда и имала је око 58.000 припадника. Неки од сеоских стражара су жестоко лојални турској држави, што је довело до сукоба међу курдским милитантима.
Због сукоба између турске војске и курдских села на југоистоку земље су опустошена, а курдски цивили су се преселили у локалне одбрамбене центре као што су Дијарбакир, Ван и Ширнак, као и у градове западне Турске, па чак и у западну Европу. Узроци депопулације укључивали су војне операције турске државе против курдског становништва, неке злочине над курдским клановима које нису могли да контролишу и сиромаштво. Током 1990-их појавила се нада за окончање сукоба, пошто је неколико пута проглашено примирје.
Евакуације су биле противправне и насилне. Безбедносне снаге би опколиле село користећи хеликоптере, оклопна возила, трупе и сеоске страже и спалиле ускладиштене производе, пољопривредну опрему, усеве, воћњаке, шуме и стоку. Палили су куће, не дајући могућност да се поврати имовина после оваквих операција. Током ових дешавања, снаге безбедности су често злостављали и понижавали сељане, крали њихову имовину и новац, малтретирали их или мучили пре него што су их истерали на путеве што даље од њихових бивших домова. Операције су обележене бројним „нестанцима“ и вансудским погубљењима. До средине 1990-их, више од 3.000 села је практично збрисано са мапе, а према званичним подацима, 378.335 курдских сељана је расељено и остало без крова над главом.
21. век Године 2009, под вођством министра унутрашњих послова Бешира Аталаја, започет је краткотрајни мировни процес, али га Републиканска народна партија и Партија националистичког покрета нису подржале због забринутости око етничког и националног јединства држава. Завршен је у децембру 2009. године, након напада на турске војнике од стране Курдистанске радничке партије 7. децембра и забране Партије демократског друштва 11. децембра 2009. године. У 2010. години, након сукоба између Курда и владиних снага у источној и југоисточној Турској, неколико локација у ирачком Курдистану је нападнуто од стране турских ваздухопловних снага почетком јуна 2010. године. Ваздушни напад је пријављен 4 дана касније у чланку објављеном одмах након напада. Напето стање на граници се наставља од 2007. године, при чему су обе стране одговарале на сваки офанзивни потез једне друге. Након одлуке бирачког одбора Турске да забрани истакнутим курдским кандидатима који су наводно имали неисплаћене потернице или су били део текућих истрага, да се кандидују на предстојећим изборима, 19. априла 2011. избили су насилни курдски протести, који су резултирали најмање једном жртвом.
Уочи 2012. године (28. децембра), премијер Турске Реџеп Тајип Ердоган рекао је да влада води преговоре са затвореним вођом побуњеника Оџаланом. Дана 21. марта 2013, након вишемесечних преговора са турском владом, писмо Абдулаха Оџалана људима је прочитано на турском и курдском језику током прославе Новруза у Дијарбакиру. У писму се позива на прекид ватре који укључује разоружање и повлачење са турске земље и позива на прекид оружане борбе. Радничка партија Курдистана је саопштила да ће послушати, наводећи да је 2013. година решења или кроз рат или кроз мир. Такође је 25. априла 2013. објавила да ће повући све своје снаге унутар Турске у северни Ирак.
Већ 6. и 7. октобра 2014. избили су нереди у различитим градовима Турске због протеста због опсаде Кобанија. Демонстранти су дочекани сузавцем и воденим топовима; У протестима је убијено 37 људи. Након кризе у јулу 2015. (након бомбашког напада ИСИЛ-а у Суручу 2015. на курдске активисте), Турска је бомбардовала наводне базе Радничке партије Курда у Ираку, након једностране одлуке Партије да прекине прекид ватре (након вишемјесечних све већих тензија) и њене сумње у убиство двоје полицајаца у граду Џејланпинар. Насиље се убрзо проширило широм земље. Многа курдска предузећа је уништила руља. Нападнути су и седиште и огранци Народне демократске партије за прокурдска права. Постоје извештаји о убијеним цивилима у неколико градова и села насељених Курдима. Савет Европе је изразио забринутост због напада на цивиле и блокаде Џизре. У 2008. години, као и у оптужници у случају затварања Народне демократске партије, захтев за образовањем на курдском језику или учењем курдског језика је изједначен са подржавањем терористичких активности од стране Радничке партије. До 2017. мере предузете да се смање напори на промовисању курдске културе у Турској укључивале су промену назива улица у част курдских личности, уклањање статуа курдских хероја и затварање телевизијских канала који емитују програм на курдском језику. У јулу 2020. године, Турски савет за високо образовање забранио је студентима који студирају курдски језик и књижевност на турским универзитетима да пишу своје дисертације на курдском.
Политика