Осигуравајуће друштво је компанија која пружа услуге осигурања од одређених врста ризика. Осигурање је средство заштите од финансијског губитка у коме се, у замену за накнаду, једна страна обавезује да надокнади другој страни у случају одређеног губитка, штете или повреде. То је облик управљања ризиком, који се првенствено користи за заштиту од ризика од потенцијалног или неизвесног губитка.
Ентитет који пружа осигурање је познат као осигуравач, осигуравајуће друштво, носилац осигурања или осигуравач. Лице или ентитет који купује осигурање је познат као осигураник, док се лице или ентитет покривен полисом назива осигураник . Трансакција осигурања подразумева да уговарач полисе преузима загарантовани, познати и релативно мали губитак у виду плаћања осигуравачу (премија) у замену за обећање осигуравача да ће надокнадити осигуранику у случају покривеног губитка. Губитак може или не мора бити финансијски, али се мора свести на финансијске услове. Штавише, то обично укључује нешто у чему осигураник имаосигурани интерес установљен власништвом, поседовањем или већ постојећим односом.
Осигураник добија уговор, који се зове полиса осигурања, у којем се детаљно наводе услови и околности под којима ће осигуравач надокнадити обештећење осигуранику, односно његовом назначеном кориснику или примаоцу. Износ новца који осигуравач наплаћује уговарачу полисе за покриће наведено у полиси осигурања назива се премија. Уколико осигураник доживи губитак који је потенцијално покривен полисом осигурања, осигураник подноси захтев осигуравачу на обраду од стране контролора штета. Обавезни трошак из џепа који захтева полиса осигурања пре него што осигуравач плати одштету назива се одбитак (или ако то захтева здравствено осигурањеполиса, партиципација ). Осигуравач може заштитити сопствени ризик склапањем реосигурања, при чему друга осигуравајућа компанија пристаје да сноси неке од ризика, посебно ако примарни осигуравач сматра да је ризик превелик да би могао да сноси.
Ране методе осигурања
Методе за пренос или дистрибуцију ризика практиковали су вавилонски, кинески и индијски трговци још у 3. и 2. миленијуму пре нове ере. Нови Деван. Индијска индустрија животног и здравственог осигурања: маркетиншки приступ. Спрингер Сциенце & Бусинесс Медиа. Види, нпр., Ваугхан, ЕЈ, 1997, Управљање ризиком, New York: Вилеи. Кинески трговци који путују подмуклим речним брзацима би прерасподелили своју робу на много пловила како би ограничили губитак услед превртања било ког брода.
Закон о Хамурабијевом кодексу 238 (око 1755–1750. п. н. е.) прописује да је капетан поморског брода, управник брода или закупац брода који је спасио брод од потпуног губитка био дужан да плати само једну половину вредности брода власнику брода . https://archive.org/details/cu31924060109703/mode/2up https://oll-resources.s3.us-east-2.amazonaws.com/oll3/store/titles/1276/0762_Bk.pdf https://avalon.law.yale.edu/ancient/hamframe.asp У Дигеста сеу Пандецтае (533), други том кодификације закона коју је наредио Јустинијан I (527–565), укључено је правно мишљење које је написао римски правник Паулус 235. године. о Лек Рходиа(„Рходски закон“). Он артикулише општи просечан принцип поморског осигурања који је успостављен на острву Родос између 1000. и 800. п. н. е., вероватно од стране Феничана током предложене инвазије Дораца и појаве наводних Народа са мора током грчког мрачног доба (око 1100–ц. 750). https://archive.org/details/cu31924030231736/mode/2up https://web.archive.org/web/20210624195657/http://www.duhaime.org/LawMuseum/LawArticle-383/Lex-Rhodia-The-Ancient-Ancestor-of-Maritime-Law-800--BC.aspx
Закон општег просека је основни принцип који је у основи сваког осигурања. Године 1816., археолошким ископавањима у Мињи, Египат, из рушевина Антинојевог храма у Антинополису, Египат, настала је плоча из доба династије Нерва– Антонин. Плоча је прописивала правила и чланарине колегијума погребног друштва основаног у Ланувијуму, Италија, отприлике 133. године нове ере током владавине Хадријана (117–138) Римског царства . Године 1851. нове ере, будући сарадник Врховног суда САД Џозеф П. Бредли (1870–1892 АД), некада запослен као актуар за компанију за осигурање живота за узајамну корист, поднео је чланак часопису Института актуара . Његов чланак је детаљно описао историјски извештај о животној табели из доба династије Севера коју је саставио римски правник Улпијан отприлике 220. године нове ере, а који је такође укључен у Дигесту .
Концепти осигурања су такође пронађени у хиндуистичким списима из 3. века пре нове ере као што су Дхармасастра, Артхасхастра и Манусмрити . Тапас Кумар Парида, Дебасхис Ацхариа . Спрингер. Стари Грци су имали поморске зајмове. Новац је даван предујмом на брод или терет, да би се отплатио са великом каматом ако путовање успе. Међутим, новац уопште не би био враћен ако би брод био изгубљен, чиме би каматна стопа била довољно висока да се плати не само коришћење капитала већ и ризик од његовог губитка (потпуно описао Демостен ) . Зајмови овог карактера од тада су уобичајени у поморским земљама под називом боттомри и респондентиа обвезнице. https://en.wikipedia.org/wiki/Encyclop%C3%A6dia_Britannica_Eleventh_Edition
Директно осигурање морских ризика за премију плаћену независно од зајмова почело је у Белгији око 1300. године нове ере.
Одвојени уговори о осигурању (тј. полисе осигурања које нису повезане са зајмовима или другим врстама уговора) измишљени су у Ђенови у 14. веку, као и фондови осигурања подржани залогом земљишних поседа. Први познати уговор о осигурању датира из Ђенове 1347. године. У следећем веку, поморско осигурање се широко развило, а премије су варирале у зависности од ризика. Ј. Франклин, Наука о претпоставкама: докази и вероватноћа пре Паскала (Балтимор: ), 274-277. Ови нови уговори о осигурању омогућили су да се осигурање одвоји од улагања, раздвајање улога које се прво показало корисним у поморском осигурању .
Најранија позната полиса животног осигурања направљена је у Краљевској берзи у Лондону 18. јуна 1583. за £383, 6с. 8д. дванаест месеци о животу Вилијама Гибонса.
Савремене методе осигурања
Осигурање је постало далеко софистицираније у Европи из доба просветитељства, где су се развиле специјализоване сорте. Осигурање имовине какво данас познајемо може се пратити до Великог пожара у Лондону, који је 1666. године прогутао више од 13.000 кућа. Разорни ефекти пожара претворили су развој осигурања „из питања погодности у питање хитности, а промена мишљења се огледа у томе што је Сер Кристофер Рен укључио сајт за „Канцеларију за осигурање“ у свој нови план за Лондон у 1667." Дицксон (1960): 4 Бројни покушаји шема осигурања од пожара нису успели, али 1681. економиста Николас Барбони једанаест сарадника основали су прву компанију за осигурање од пожара, "Канцеларију за осигурање кућа", у позадини Краљевске берзе за осигурање домова од цигле и оквира. У почетку, 5.000 домова је осигурао његов завод за осигурање. Диксон (1960): 7
У исто време, постале су доступне прве шеме осигурања за покриће пословних подухвата. До краја седамнаестог века, раст Лондона као центра трговине се повећавао због потражње за поморским осигурањем. Крајем 1680-их, Едвард Лојд је отворио кафану, која је постала место окупљања забава у бродарској индустрији које су желеле да осигурају терет и бродове, укључујући и оне који су спремни да преузму такве подухвате. Ови неформални почеци довели су до оснивања тржишта осигурања Ллоид'с оф Лондон и неколико повезаних бродских и осигуравајућих послова. https://en.wikipedia.org/wiki/Dictionary_of_National_Biography#Oxford_Dictionary_of_National_Biography Полисе животног осигурања склопљене су почетком 18. века. Прва компанија која је понудила животно осигурање било је Амицабле Социети фор а Перпетуал Ассуранце Оффице, основано у Лондону 1706. од стране Вилијам Талбот и Сир Томас Ален . Амицабле Социети, Повеље, акти парламента и подзаконски акти корпорације Амицабле Социети за канцеларију за стално осигурање, Гилберт и Ривингтон, По истом принципу, Едвард Роу Морс је 1762. основао Друштво за праведна осигурања живота и преживљавања .
Био је то први заједнички осигуравач на свету и био је пионир у премијама заснованим на старости заснованим на стопи морталитета, постављајући „оквир за научну праксу и развој“ и „основу модерног животног осигурања на коме су се касније заснивале све шеме животног осигурања“.
Крајем 19. века "осигурање од несреће" почело је да постаје доступно. https://web.archive.org/web/20090717201207/http://ca.encarta.msn.com/encyclopedia_761576408_8/Health_Insurance.html Прва компанија која је понудила осигурање од незгоде била је компанија за осигурање путника на железници, основана 1848. године у Енглеској како би се осигурала од све већег броја смртних случајева на железничком систему у настајању.
Прво међународно правило осигурања била су Јорк Антверпен правила (ИАР) за расподелу трошкова између брода и терета у случају општег просека. Године 1873. у Бриселу је основано „Удружење за реформу и кодификацију права народа“, претеча Међународног удружења права (ИЛА). Објавио је први ИАР 1890. године, пре него што је 1895. прешао на садашњи назив „Удружење међународног права“ https://web.archive.org/web/20190814090124/https://comitemaritime.org/wp-content/uploads/2018/06/a-brief-history-wiswall.pdf .
До краја 19. века владе су почеле да иницирају националне програме осигурања од болести и старости. Немачка је изградила традицију социјалних програма у Пруској и Саксонији која је почела још 1840-их. 1880-их канцелар Ото фон Бизмарк је увео старосне пензије, осигурање од несреће и медицинску негу који су чинили основу за немачку државу благостања . Е. П. Хенноцк,Порекло државе благостања у Енглеској и Немачкој, 1850–1914: упоређене социјалне политике(2007) Овај систем је значајно проширен након Другог светског рата под утицајем Бевериџ извештаја, да би се формирала прва модерна држава благостања . Херман Бек, Порекло ауторитарне државе благостања у Пруској, 1815-1870 (1995) У Британији је либерална влада увела опсежније законодавствоу Закону о националном осигурању из 1911. године. Ово је британској радничкој класи дало први систем осигурања од болести и незапослености. https://www.nationalarchives.gov.uk/cabinetpapers/themes/national-health-insurance.htm Бентлеи Б. Гилберт, Британска социјална политика, 1914-1939 (1970)
2008. године постала је активна Међународна мрежа осигуравајућих друштава (ИНИА), тада неформална мрежа, коју је наследио федерација осигуравајућих удружења (ГФИА), која је формално основана 2012. са циљем да повећа ефикасност индустрије осигурања у пружање доприноса међународним регулаторним телима и ефикаснији допринос међународном дијалогу о питањима од заједничког интереса. Састоји се од својих 40 удружења чланица и 1 удружења посматрача у 67 земаља, на које компаније отпада око 89% укупних премија осигурања широм света. https://www.gfiainsurance.org/about-us
Принципи осигурања
Осигурање укључује удруживање средстава од многих осигураних лица (познатих као изложености) за плаћање губитака које могу претрпјети само неки осигураници. Осигурана лица су стога заштићена од ризика за накнаду, при чему накнада зависи од учесталости и тежине догађаја који се дешавају. Да би био осигуран ризик, ризик од којег је осигуран мора да испуњава одређене карактеристике. Осигурање као финансијски посредник је комерцијално предузеће и велики део индустрије финансијских услуга, али и појединачна лица могу самоосигурати кроз штедњу новца за могуће будуће губитке. https://www.jstor.org/stable/41953424?seq=1#page_scan_tab_contents
Осигурање
Ризик који могу да осигурају приватне компаније обично деле седам заједничких карактеристика: Ова расправа је преузета из Мехр и Цамацкових "Принципи осигурања", 6. издање,