Животно осигурање је уговор између носиоца полисе осигурања и осигуравача или осигуравача, где осигуравач обећава да ће исплатити одређеном кориснику суму новца након смрти осигураника (често осигураник). У зависности од уговора, други догађаји као што су терминална болест или критична болест такође могу покренути плаћање. Уговарач осигурања обично плаћа премију, било редовно или као један паушални износ. Бенефиције могу укључивати и друге трошкове, као што су трошкови сахране.
Животне полисе су правни уговори и услови сваког уговора описују ограничења осигураних случајева. Често посебна искључења уписана у уговору ограничавају одговорност осигуравача; уобичајени примери укључују тврдње које се односе на самоубиство, превару, рат, нереде и грађанске немире. Потешкоће могу настати када неки догађај није јасно дефинисан, на пример, ако је осигураник свесно изложио ризик пристанком на експерименталну медицинску процедуру или узимањем лекова који су довели до повреде или смрти.
Модерно животно осигурање има неку сличност са индустријом управљања имовином,https://www.investopedia.com/ask/answers/051915/how-does-insurance-sector-work.asp и животни осигуравачи су диверзификовали своју понуду производа у производе за пензију као што су ануитети.https://web.archive.org/web/20181128122655/http://www.valueline.com/Stocks/Industries/Industry_Overview__Life_Insurance.aspx#.W_4wr5NKiAx
Уговори засновани на животу обично падају у две главне категорије: Политике заштите: осмишљене да обезбеде бенефиције, обично једнократну исплату, у случају одређеног догађаја. Уобичајени облик дизајна полисе заштите је осигурање на време. Инвестиционе политике: главни циљ ових политика је да се олакша раст капитала редовним или појединачним премијама. Уобичајени облици (у Сједињеним Државама ) су цео живот, универзални живот и променљива животна политика.
Историјат настанка
Рани облик животног осигурања датира из Старог Рима ; „клубови за сахрану“ покрили су трошкове сахране чланова и финансијски помогли преживелима. Године 1816, археолошким ископавањима у Мињи, Египат (под ејалетом Османског царства ), из рушевина Антинојевог храма у Антинопољу, Египат, пронађена је плоча из доба династије Нерва-Антонин која је прописивала правила и чланарине за сахрану. Друштвени колегијум основан у Ланувијуму, Италија отприлике 133. године нове ере за време владавине Хадријана (117–138) Римског царства.https://archive.org/details/cu31924030231736/mode/2up Године 1851, будући помоћник Врховног суда САД Џозеф П. Бредли (1870–1892), некада запослен као актуар за компанију за осигурање живота за узајамну корист, доставио је чланак Јоурнал оф тхе Институте оф Ацтуариес са детаљима о историјском извештају табела живота из доба династије Севера коју је саставио римски правник Улпијан отприлике 220. године нове ере за време владавине Елагабала (218–222) која је била укључена у Дигеста сеу Пандецтае (533) кодификација коју је наредио Јустинијан I (527–565) из Источног римског царства.
Најранија позната полиса животног осигурања направљена је у Краљевској размени у Лондону 18. јуна 1583. Ричард Мартин је осигурао Вилијама Гибонса, плативши тринаесторици трговаца 30 фунти за 400 ако осигураник умре у року од једне године.https://www.jstor.org/stable/1011003https://www.actuaries.org.uk/system/files/documents/pdf/0114-0133.pdf Прва компанија која је понудила животно осигурање у модерно доба била је Амицабле Социети фор а Перпетуал Ассуранце Оффице, коју су у Лондону 1706. основали Вилијам Талбот и сер Томас Ален.Амицабле Социети, Повеље, акти парламента и подзаконски акти корпорације Амицабле Социети за канцеларију за стално осигурање, Гилберт и Ривингтон, Сваки члан је вршио годишњу уплату по акцији за једну до три акције с обзиром на старост чланова од дванаест до педесет пет година. На крају године део „споразумног доприноса“ подељен је на супруге и децу преминулих чланова, сразмерно броју акција које су наследници поседовали. Пријатељско друштво је почело са 2000 чланова.Амицабле Социети, Повеље, акти парламента и подзаконски акти корпорације Амицабле Социети за канцеларију за стално осигурање, Гилберт и Ривингтон, 1854. Амицабле Социети, члан В
Прву табелу живота написао је Едмунд Халеј 1693. године, али су тек 1750-их година постојали неопходни математички и статистички алати за развој модерног животног осигурања. Џејмс Додсон, математичар и актуар, покушао је да оснује нову компанију са циљем да правилно надокнади ризике дугорочних полиса животног осигурања, након што му је одбијен пријем у Амицабле Лифе Ассуранце Социети због старости. Био је неуспешан у покушајима да прибави повељу од владе.
Његов ученик, Едвард Роу Морес, успео је да оснује Друштво за праведна осигурања живота и преживљавања 1762. То је био први заједнички осигуравач на свету и био је пионир у премијама заснованим на старости заснованим на стопи смртности, постављајући „оквир за научну праксу осигурања и развој “ https://www.actuaries.org.uk/learn-and-develop/research-and-knowledge/library-services/historical-collections/archive-equitable-life-assurance-society/highlights-equitable-life-archive и „основа модерног животног осигурања на којој су касније засноване све шеме животног осигурања”.https://web.archive.org/web/20090629202114/http://www.equitable.co.uk/content/content_7.htm
Морес је главном званичнику дао и име актуара - што је најраније познато спомињање позиције као пословног интереса. Први модерни актуар био је Вилијам Морган, који је служио од 1775. до 1830. Године 1776. Друштво је извршило прву актуарску процену обавеза и потом поделило први реверзиони бонус (1781) и привремени бонус (1809) међу својим члановима. Такође је користио редовне процене како би уравнотежио конкурентске интересе. Друштво је настојало да третира своје чланове на правичан начин, а директори су настојали да осигурају да осигураници добију правичан повраћај на своја улагања. Премије су биле регулисане према узрасту, а могао је бити примљен свако без обзира на здравствено стање и друге околности. Продаја животног осигурања у САД почела је 1760-их. Презбитеријански синоди у Филаделфији и Њујорку су 1759. године основали Корпорацију за помоћ сиромашним и невољним удовицама и деци презбитеријанских министара; Епископски свештеници су 1769. организовали сличан фонд. Између 1787. и 1837. године основано је више од два десетина друштава за животно осигурање, али је мање од пола туцета преживело. Током 1870-их, војни официри су се удружили како би основали и војску ( ААФМАА ) и Удружење за узајамну помоћ морнарице (Нави Мутуал), инспирисани тешким положајем удовица и сирочади који су остали насукани на Западу након битке код Литл Великог Рога, као и породице америчких морнара који су погинули на мору.
Преглед основних елемената
Стране у уговору
Особа одговорна за плаћање полисе је власник полисе, док је осигураник лице чија ће смрт покренути исплату накнаде за смрт. Власник и осигураник могу или не морају бити иста особа. На пример, ако Џо купи полису за сопствени живот, он је и власник и осигураник. Али ако Џејн, његова жена, купи полису за Џоов живот, она је власница, а он осигураник. Власник полисе је гарант и они ће бити особа која ће платити полису. Осигураник је учесник у уговору, али не нужно и страна у њему.Корисник прима приход од полисе након смрти осигураника. Власник одређује корисника, али корисник није страна полисе. Власник може променити корисника осим ако полиса нема неопозиву ознаку корисника. Ако полиса има неопозивог корисника, било какве промене корисника, додела полиса или позајмљивање у готовини захтевају сагласност првобитног корисника.
У случајевима када власник полисе није осигураник (који се такође назива целуи куи вит или ЦКВ), осигуравајућа друштва су настојала да ограниче куповину полисе на оне са осигураним интересому ЦКВ. За полисе животног осигурања, обично ће се утврдити да чланови блиске породице и пословни партнери имају осигурани интерес. Захтев за камату на осигурање обично показује да ће купац заиста претрпети неку врсту губитка ако ЦКВ умре. Такав захтев спречава људе да имају користи од куповине чисто шпекулативних политика о људима за које очекују да ће умрети. Без услова за осигурање камате, ризик да би купац убио ЦКВ за приход од осигурања био би велики. У најмање једном случају, осигуравајућа компанија која је продала полису купцу без осигураног интереса (који је касније убио ЦКВ-а ради зараде), проглашена је одговорном на суду за допринос незаконитој смрти жртве ( Либерти Натионал Лифе против Велдон, 267 Ала.171 (1957)).
Услови уговора
Могу се применити посебни изузеци, као што су клаузуле о самоубиству, при чему полиса постаје ништавна ако осигураник умре самоубиством у одређеном временском периоду (обично две године након датума куповине; неке државе предвиђају законску једногодишњу клаузулу о самоубиству). Било какво погрешно представљање осигураника на пријави такође може бити основ за поништавање. Већина америчких држава, на пример, наводи максимални период оспоравања, често не дужи од две године. Само ако осигураник умре у овом року, осигуравач ће имати законско право да оспори одштетни захтев на основу лажног представљања и затражи додатне информације пре него што одлучи да ли да исплати или одбије захтев.
Номинални износ полисе је почетни износ који ће полиса платити приликом смрти осигураника или када полиса доспева, иако стварна накнада у случају смрти може да обезбеди већи или мањи износ од номиналног износа. Полиса доспева када осигураник умре или достигне одређену старост (као што је 100 година).
Трошкови и осигурање
Осигуравајућа компанија израчунава цене полиса (премије) на нивоу који је довољан за финансирање штета, покриће административних трошкова и остваривање профита. Трошкови осигурања утврђују се коришћењем табела морталитета које израчунавају актуари. Табеле морталитета су статистички засноване табеле које приказују очекиване годишње стопе морталитета људи различите старости. Пошто је већа вјероватноћа да ће људи умријети како старе, табеле морталитета омогућавају осигуравајућим компанијама да израчунају ризик и у складу са тим повећају премије са годинама. Такве процене могу бити важне у пореској регулативи.https://www.irs.gov/retirement/article/0,,id=103045,00.html#12https://www.irs.gov/pub/irs-irbs/irb02-42.pdf
У 1980-им и 1990-им, СОА 1975-80 Басиц Селецт & Ултимате табеле су биле типичне референтне тачке, док су табеле ВБТ из 2001. и 2001. објављене недавно. Поред основних параметара старости и пола, новије табеле укључују одвојене табеле морталитета за пушаче и непушаче, а табеле ОЦД садрже посебне табеле за префериране класе.https://www.actuary.org/sites/default/files/pdf/life/interim_aug06.pdf
Табеле морталитета дају основу за трошкове осигурања, али се такође узимају у обзир здравствено стање и породична историја појединачног подносиоца захтева (осим у случају полиса Групе). Ова истрага и резултирајућа процена се називају осигурањем. Постављају се питања о здрављу и начину живота, а одређени одговори можда заслужују даљу истрагу.
Специфични фактори које осигуравачи могу узети у обзир укључују: Лична медицинска историја; Породична медицинска историја; Дривинг рецорд; Матрица висине и тежине, иначе позната као БМИ ( Индекс телесне масе ).
На основу горе наведених и додатних фактора, кандидати ће бити стављени у једну од неколико класа здравствених оцена које ће одредити премију плаћену у замену за осигурање код тог конкретног превозника.
Компаније за животно осигурање у Сједињеним Државама подржавају Медицински информативни биро (МИБ), који је центар за размену информација о особама које су се пријавиле за животно осигурање код компанија које учествују у последњих седам година. Као део апликације, осигуравач често захтева дозволу подносиоца захтева да добије информације од својих лекара.