мини|Две географске регије које чине Косово и Метохију Питање статуса Косова и Метохије, такође познат као косовско-метохијско питање, предмет је дуготрајног политичког и територијалног спора између владе Републике Србије (раније такође и савезне владе СР Југославије) и владе Републике Косово, који је проистекао из вишедеценијских тежњи албанске националне заједнице за одвајањем од Србије и рата на Косову и Метохији који је уследио. Управа над Косовом и Метохијом је 1999. године привремено предата Уједињеним нацијама под условима Резолуције 1244 којом је окончан рат. Она је поново потврдила територијални интегритет Србије над Косовом и Метохијом, али је захтевала од управе УН да промовише успостављање „значајне аутономије и самоуправе” за Косово и Метохију до „коначног решења” насталог из преговора између страна.

Преговори под покровитељством УН почели су у фебруару 2006. године, а иако није постигнут договор између страна, у мају 2007. представљен је предлог специјалног изасланика УН Мартија Ахтисарија који препоручује „независност под надзором” за покрајину. После вишеседмичних дискусија у седишту УН у Њујорку, САД, Уједињено Краљевство и друге европске чланице УН су 20. јула 2007. формално „одбациле” нацрт Резолуције који подржава Ахтисаријев план, пошто нису успели да обезбеде подршку Русије у Савету безбедности УН.

Дана 17. фебруара 2008. „демократски одабране вође наших људи”, а које су чинили посланици Скупштине Косова албанске народности делујући ван оквира привремених институција самоуправе, донеле су Декларацију о независности којом је успостављена Република Косово. По питању ове Декларације, на основу захтева Генералне скупштине УН који је иницирала Србија, изјашњавао се Међународни суд правде (МСП). МСП је донео мишљење да Декларација није прекршила међународно право, и навео да њени аутори-потписници представљају вољу „народа Косова”, а не Скупштине Косова под окриљем Резолуције 1244. МСП је тада вештом игром речи отворено избегао да одговори на постављено питање, тако што је свој одговор ограничио само на правну оцену документа под називом „Декларација о независности Косова”, уместо да пружи правну оцену да ли је чин једностраног проглашења независности Косова био у складу с међународним правом.

Република Србија је 2010. прихватила предлог Европске уније да се решавање питања Косова и Метохије измести из Уједињених нација и премести под покровитељство ЕУ. Овим је почео вишедеценијски процес у јавности познат као „дијалог Београда и Приштине”.

Хронологија

Статус у Краљевини Србији и Краљевини Југославији мини|350п|десно|Мапа бановина Краљевине Југославије из 1929. Косово и Метохија су приказани као део Зетске, Моравске и Вардарске бановине. Након балканских ратова (1912—1913), Лондонског споразума и Букурешког мира, који су довели до губитка територија Османског царства на већини Балкана, Косово је постало саставни део Краљевине Србије, док је Метохија припала Краљевини Црној Гори. Године 1918. Црна Гора се ујединила са Србијом, најпре поставши саставни део Краљевине Србије, да би се убрзо придружила Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, признатој 1919. и 1920. на Париској мировној конференцији и од Друштва народа. Први Устав Краљевина СХС је добила 1921. Оружане побуне Албанаца који су захтевали уједињење са Кнежевином Албанијом угушила је Југословенска војска. Од 1922. у административном смислу држава се делила на 33 области. Године 1926. решен је гранични спор са Албанијом, највећи део области Горе остао је у Краљевини СХС.

Године 1929. Краљевина Југославија је подељена у девет великих покрајина званих бановине, формализовани новим Уставом из 1931. Границе бановина су намерно повучене тако да не одговарају границама између етничких група или државним границама пре Првог светског рата. Већи део Косова и Метохије био је додељен Зетској бановини, а мањи делови Моравској и Вардарској бановини. Током целог овог периода Косово није имало никакав административни статус.

Статус у социјалистичкој Југославији Првим Уставом Федеративне Народне Републике Југославије (касније преименоване у Социјалистичка Федеративна Република Југославија) Косово и Метохија, као области са етнички мешовитим становништвом и већинском албанском заједницом, успостављени су као аутономна област у саставу Народне Републике Србије. Уставом, донетим 31. јануара 1946. године, стајало је да „Народна Република Србија обухвата Аутономну Покрајину Војводину и Аутономну Косовско-метохијску Област.” У њему нису прецизирана права и делокруг аутономних покрајина, већ је наведено да је то питање које треба „одредити уставом [матичне] републике.”

Устав СФРЈ из 1963. поново је предвиђао да републике „оснивају аутономне покрајине у складу са уставом на подручјима са посебним националним обележјима или на подручјима са другим обележјима, на основу изричите воље становништва те области.” Стога је у оквиру Социјалистичке Републике Србије, осим Војводине, створена и Аутономна Покрајина Косово и Метохија. Детаљи о правима и обиму покрајина били су, опет, резервисани за републичке уставе. Тадашње комунистичке југословенске и српске власти желеле су да интегрише албанску националну мањину у југословенско социјалистичко друштво, постепеним издвајањем из оквира Србије и давањем све већих аутономних права, како би Албанци као несловенски елемент у југословенској држави прихватили југословенску заједницу као своју државу. Уставним амандманима из 1968. АП Косово и Метохија мења име у „Социјалистичка Аутономна Покрајина Косово”, чиме је из назива избачен историјски српски назив „Метохија”, који означава црквени посед (метох), по чему је цела област и била позната од средњег века као земља српске цркве. Разлог за ово скраћивање имена је био у томе што албанска заједница не познаје израз Метохија, већ обе области Косово и Метохија, назива само „Косово”. Током 1969. САП Косово добија и свој први Устав.

Устав СФРЈ из 1974. у великој мери је променио државно устројство Југославије. Повећана је аутономија САП Косова и Војводине и обема аутономним покрајинама дато дефакто право вета у скупштини Србије и Југославије јер промене њихових статуса нису могле да се изврше без сагласности покрајинских скупштина. Такође, дао је једнак статус српском, албанском и турском језику и писму на Косову. Ово је створило чудну ситуацију (аналогну оној у Уједињеном Краљевству од 1998) у којој је покрајина Србије могла да стави вето на одлуку која се односи на целу Србију, док Скупштина Републике Србије није могла да поништи одлуке покрајинских парламената. Устав Србије из 1974, који је усвојен у исто време, поновио је да „Социјалистичку Републику Србију чине социјалистичке аутономне покрајине Војводина и Косово, које су настале у заједничкој борби народа и народности Југославије у Народноослободилачкој борби (Други светски рат)”. Посебно проглашеним Уставом САП Косово је наведено:

Проширење овлашћења покрајине изазвало је значајно незадовољство Срба. Учестали притисци од стране албанске већине, пасивност и прећутно одобравање оваквог понашања од стране покрајинских власти, доводили су до масовног исељавања српског становништва ка централној Србији. Током 1980-их, српски комунистички политичар Иван Стамболић, који је постао председник Председништва СР Србије, позивао је остале републике да пристану на смањење покрајинских аутономија у Србији. Националне тензије у покрајини, које су покрајинске, републичке и савезне комунистичке власти деценијама прикривале од шире јавности, зарад одржавања привида братства и јединства, више се нису могле сакрити. Стамболић није успео да придобије Савез комуниста Југославије (СКЈ) за свој став о овом питању на 13. конгресу СКЈ, одржаном 1986. године.

У унутрашњим борбама унутар Савеза комуниста Србије 1987. Стамболића је свргнуо његов некадашњи штићеник Слободан Милошевић, који је искористио питање Косова да повећа своју политичку подршку међу Србима. Јер је српски народ све веће незадовољство исказивао због отвореног терора који је доживљавао од албанских сепаратиста (иридентиста) подржаних од стране албанског покрајинског комунистичког руководства.

Промене доласком Слободан Милошевића на власт Милошевић се залагао за оштрију политику према покрајинском, односно албанском руководству на Косову. Његовим амандманима на Устав Србије, које је Скупштина СР Србије усвојила 28. марта 1989. године, смањена су овлашћења покрајина, поништавајући право вета Косова и Војводине на одлуке Републичке Скупштине.

Према оповргнутој тврдњи у оптужници Хашког трибунала против Милошевића, када су предложени амандмани стављени пред Скупштину САП Косова, већина посланика је била уздржана у знак протеста и гласање није успело да постигне потребну двотрећинску већину. Председник Скупштине је ипак констатовао да су амандмани уредно усвојени. Оптужницу Хашког трибунала на суду је побио Вукашин Јокановић, који је у то време био председник Скупштине САП Косова. Суду је доставио видео-снимак гласања уз стенографске белешке са скупштинске седнице на којима се јасно види да су одборници потребном већином гласали за уставне амандмане. Следеће године донет је нови Устав Србије који је драстично смањио овлашћења аутономних покрајина, остављајући многа раније аутономна права централним властима у Београду. Такође је враћено и старо име из „Социјалистичка Аутономна Покрајина Косово” у „Аутономна Покрајина Косово и Метохија”, враћајући покрајини статус пре 1970-их и реч „Метохија”.

Уставу Србије из 1990. Албанци су се снажно опирали. Албански делегати Скупштине АП Косово и Метохија су ван Скупштине покрајине, на улици, гласали да се Косово прогласи републиком унутар СФР Југославије. Неколико дана касније, Скупштине Србије је формално распустила Скупштину САП Косова 5. јула 1990. а законодавне функције пренете на законодавну власт Републике. Дана 22. септембра 1991. бивши албански посланици тамошње скупштине састали су се тајно у Приштини да прогласе Косово и Метохију независном сувереном државом — Републиком Косово. Између 26. и 30. септембра 1991. косовско-метохијски Албанци су импровизовали и референдум о независности, који је Србија прогласила нелегалним, али није спречила његово одржавање. Народна Социјалистичка Република Албанија је била једина земља која је признала независност Републике Косово.Louis Sell, Slobodan Milosevic and the Destruction of Yugoslavia, p. 93. (Duke University Press, 2003)

Косовско-метохијско питање тада није подржала међународна заједница, која је задржала доследну политику од 1991. године у одржавању постојећих граница појединачних република Југославије. Дана 10. октобра 1991. КЕБС (сада Организација за европску безбедност и сарадњу) упозорио је да државе чланице „никада неће признати било какве промене граница, спољних или унутрашњих, до којих је дошло силом”. САД, Европска заједница и Совјетски Савез су 18. октобра 1991. издали заједничку изјаву којом су потврдили ове принципе.Suzanne N. Lalonde, Determining Boundaries in a Conflicted World: The Role of Uti Possidetis, p. 176 (McGill-Queen's Press, 2002) Овај принцип међународна заједница је заступала у време распада Југославије, инсистирајући на републичким границама нових држава произашлих након распада СФРЈ, попут Босне и Херцеговине и Хрватске у њиховим авнојевским границама.

Статус у Савезној Републици Југославији