Грузијски државни удар 1991–1992, познат и као Тбилисијски рат, или пуч 1991–1992, био је унутрашњи војни сукоб који се догодио у новој независној Републици Грузији након пада Совјетског Савеза, од 22. децембра 1991. до 6. јануара 1992. Пуч, који је изазвао грађански рат у Грузији, супротставио је фракције Националне гарде лојалне председнику Звијаду Гамсахурдији против неколико паравојних организација уједињених крајем 1991. под вођством ратних вођа Тенгиза Китованија, Џабе Јоселијанија и Тенга Сигуа.
Рат у Тбилисију је окончан прогонством првог демократски изабраног председника Грузије, након две недеље насилних сукоба на авенији Руставели, главној саобраћајници Тбилисија, који се углавном састојао од опсаде зграде грузијског парламента, где је Гамсахурдија био изолован у бункеру. Након Гамсахурдијевог пада, Војни савет, предвођен Китованијем, Јоселианијем и Сигуом, преузео је власт у Тбилисију и обезбедио повратак Едуарда Шеварнадзеа, последњег совјетског министра спољних послова, како би му предао власт. Присталице свргнутог председника подигле су побуну, која је угушена уз помоћ руске војске. Шеварнадзе је постепено избацивао Китованија и Јоселианија и владао земљом све док није збачен у бескрвној „Револуцији ружа“ 2003. године.
Историја Након инвазије Црвене армије 1921. и бољшевичког преузимања, Грузија је постала део Совјетског Савеза. Упркос формалном статусу суверене „синдикалне републике“ (Социјалистичка Совјетска Република Грузија), националистичка осећања која захтевају независност развила су се у Грузији углавном током 1970-их, осећања која су се понављала широм Совјетског Савеза као и социјални проблеми и репресија националистичких покрета довели су до неколико протеста у Грузији, који су кулминирали трагедијом 9. априла 1989. године, када су власти потиснуле протест у Тбилисију, што је резултирало смрћу 21 особе и хапшењем главних опозиционих лидера, укључујући Звијада Гамсахурдија.
Трагедија у Тбилисију, заједно са војним неуспехом у Авганистану и рушењем гвоздене завесе која је одвојила западни свет од Источног блока довела је до ланчане реакције у којој су балтичке државе прогласиле независност 1990. Убрзо су совјетске власти, под притиском масовне побуне, омогућиле су вишестраначке изборе у октобру 1990. године, на којима је Округли сто, савез предвођен Звијадом Гамсахурдијом, освојио већину места у Врховном савету, што је кулминирало крајем 69 година дуге владавине Комунистичке партије.
Распад Совјетског Савеза довео је до поновног рађања тензија између одређених етничких група широм савезних република, при чему Грузија није изузетак. Адамон Никхас, комунистички покрет у Јужној Осетији, почео је да тражи већу аутономију од Тбилисија још крајем 1980-их, захтев који је централна влада одбила у новембру 1989. Тензије између Тбилисија и Цхинвалија су расле све до проглашења суверенитета Јужне Осетије у оквиру Совјетског Савеза у септембру 1990. године, након чега је Тбилиси узвратио потпуно укидањем Аутономне области Јужна Осетија и слањем војне фракције да пацификује регион. У јануару 1991. милитаризација сукоба је поделила Цхинвали на два дела, чиме је покренут грађански рат који је трајао до јуна 1992. године и који је довео до стварања сепаратистичке Републике Јужне Осетије.
У међувремену, Абхазија је запала у етнички сукоб. Већ 1989. године, насилни сукоби између грузијских и абхазијских националиста довели су до одређене поделе која се проширила на „рат закона“ између законодавних тела Тбилисија и Аутономне Совјетске Социјалистичке Републике Абхазије.
Увод у сукоб Дана 9. априла 1991, две године након трагедије у Тбилисију и десет дана након углавном победничког референдума, Врховни савет Грузије прогласио је независност земље и именовао Звијада Гамсахурдију, познатог дисидента и портпарола грузијског национализма, за привременог председника. Овај последњи је на крају изабран за председника са 86% гласова на изборима на којима је стопа учешћа 26. маја износила 83%. Гамсакхурдија је посебно добио велика председничка овлашћења од стране парламента, укључујући: Право вета на било који закон одобрен у парламенту; Ратне декларације и овлашћење да се прогласи ванредно стање; Овлашћења за именовање премијера, председавајућег судије Врховног суда, генералног тужиоца и врховног команданта оружаних снага; Потпуни имунитет. thumb|right|Акт о обнављању независности Грузије потписан 9. априла 1991. године. Већ у октобру 1990. године, док је Гамсахурдијин покрет већ био на власти у Тбилисију под дејуре јурисдикцијом Совјетског Савеза, нова влада је затворила већину новина које су подржавале Комунистичку партију. Млади Грузијци, омладински часопис са седиштем у Тбилисију, такође је затворен 3. априла 1991. због Гамсахурдијевих навода о сарадњи са КГБ-ом. Јавна телевизија је укинула сав програм који није отворено подржавао Гамсахурдијеву платформу и децембра 1990. године, 60 припадника Мкедриони милиције је отпочело штрајк глађу као одговор. Независни лист Ибериа је насилно протеран из свог седишта у мају 1991. Новинари су рутински били искључени са конференција за штампу, а јавна телевизија је често оптуживала своју конкуренцију да је у служби Москве, док је Тбилиси користио претње смрћу и лажне кривичне истраге против одметнутих водитеља вести. Међународна штампа је такође била у великој мери потиснута. Председништво Гамсахурдије почело је уз озбиљну опозицију, коју је углавном чинила радикална фракција национално-ослободилачког покрета, коју је представљао Национални савет. thumb|left|Китовани у клисури Ркони након његове побуне Јануара 1991. Звијад Гамсахурдија је потписао извршни декрет којим се ствара Национална гарда Грузије, увод у будућу грузијску армију, под јурисдикцијом новог Министарства унутрашњих послова. На њено чело је именовао Тенгиза Китованија, недавно изабраног у Врховни савет Грузије са Гамсахурдијевом странком, са мисијом да регрутује 20.000 способних војника. Министарство унутрашњих послова је у фебруару, док је покушавало да угаси неколико паравојних организација које делују широм земље, ухапсило десет чланова Националне демократске партије (НДП) и 56 припадника милиције Мхедриони, укључујући њеног вођу Џабу Јоселианија због илегалног поседовања оружја у Кахетији.
Китовани је у великој мери био у вези са Гамсахурдијиним ратом у Јужној Осетији, покренувши неколико напада на регионе ван контроле Тбилисија између фебруара и јуна 1991. године. Међутим, током лета те исте године ситуација се драстично променила. Дана 18. августа, три министра, укључујући премијера Тенгиза Сигуу, објавили су своју подршку опозицији и поднели оставке на своје функције, оптужујући председника да је постао „тоталитарни демагог“. Гамсахурдија је преузео чело министарстава спољних послова и правде. Покушај пуча у Москви следећег дана довео је до нове контроверзе, са гласинама да Гамсахурдија подржава вође радикалних пуча који су обилазили Тбилиси, што је натерало Китованија на неслагање. Убрзо је руска новинска агенција Интерфакс објавила чланак у којем се тврди да је грузијски председник спреман да разоружа Националну гарду како би је интегрисао у Совјетску армију, што је Тбилиси убрзо демантовао. Дана 23. августа, Гамсахурдија је издао председнички декрет којим је укинуо положај команданта Националне гарде, отпустио Китованија и ставио трупе у потпуности у надлежност Министарства унутрашњих послова.
Тенгиз Китовани, противећи се овој одлуци, напустио је Тбилиси са снагама од око 15.000 наоружаних људи и направио логор у клисури Ркони, око 40 километара северно од престонице. Убрзо су му се придружили Тенгиз Сигуа и бивши министар спољних послова Гиоргија Хоштарија. Као одмазду, Гамсахурдија је забранио Комунистичку партију, која је у то време укључивала 60 чланова парламента. Да би смирио ситуацију, Тбилиси је претворио локални биро КГБ-а у Одељење за националну безбедност, које је неколико недеља касније постало Министарство. Такође је формиран Савет за националну безбедност, што је доказало да Гамсахурдија жели да види војну инфраструктуру независну од Москве. Међутим, ниједна од ових реформи није смирила Китованија и његове савезнике. thumb|right|Бивши штаб КГБ-а у Тбилисију, где је Гамсахурдија затворио неколико својих политичких непријатеља Дана 2. септембра, ситуација постаје насилна када снаге полиције нападају демонстранте које су организовали Народни фронт Грузије и НДП да траже слободу Џабе Јоселианија. Према наводима невладине организације Human Rights Watch, демонстранти, окупљени у Авенији Руставели, су били испебијани пендрецима, док су војници пуцали на масу, ранивши три цивила. Гиорги Чантурија, лидер НДП-а, је ухапшен од стране органа за спровођење закона, што само погоршава тензије. Чланови парламента опозиције, студентске групе и други активисти из целог Тбилисија свакодневно демонстрирају у септембру. Дана 11. септембра, док 27 политичких партија потписује захтев за оставку Гамсахурдије, овај прети да ће распустити парламент и гради барикаде на авенији Руставели. Историчар Стивен Ф. Џонс ће касније писати да су ове провокације директне претње за грађански рат.
Дана 22. септембра, група од неколико десетина демонстраната почиње штрајк глађу испред парламента, али их насилно растера 250 председничких гардиста и око 200 „фурија“, жена партизанки Гамсахурдије. У ноћи између 22. и 23. септембра, ситуација се додатно захуктава када око 5.000 присталица Гамсахурдије, предвођених замеником Автандилом Ртскхиладзеом, улази у седиште НДП-а, где се суочава са око 800 чланова опозиције. Два дана касније, 24. септембра, Звијад Гамсахурдија проглашава ванредно стање. Влада тада почиње нову рунду напада на штампу, посебно када руском новинару Алберту Кочеткову опљачка стан од стране 15 наоружаних војника. Тенгиз Китовани, у међувремену, обећава да ће подржати политичку опозицију Гамсахурдији и шаље поруку подршке члановима НДП-а преко новинара Зураба Кодалашвилија, коме су власти заплениле опрему.
Број политичких затвореника расте: Гиорги Кхаиндрава, члан политичке партије Грузијског националног конгреса, ухапшен је 17. септембра, Валери Кваратскелија, ТВ продуцент, завршава у затвору 2. октобра, а Кхиндашели , регионални секретар НДП-а у Самтредији, придружује им се ускоро. У ноћи између 21. и 22. октобра ухапшено је и једанаест чланова НДП-а, док је Темур Жоржолиани, лидер Монархистичке партије, ухапшен 15. новембра. Сви су затворени у затвору Ортачала на југу Тбилисија. Према речима опозиционих лидера, политички сукоб се наставља у затвору Ортачала. Лидери НДП-а наводе да је неколико нереда оркестрирано како би се планирала убиства одређених затвореника. Дана 25. октобра врата појединих затворских ћелија остају отворена, што доводи до нових нереда који се завршавају интервенцијом совјетских снага које убијају непознат број затвореника. Ванредно стање у Тбилисију приморава све формалне политичке активности на паузу. Тако, НДП и Партија националне независности, две од последњих преосталих активних опозиционих партија, обустављају своје активности убрзо након демонстрација 3. и 5. октобра. thumb|left|Застава полиције Мкедриони