Хрушчовско одмрзавањее (рус. хрущёвская о́ттепель)William Taubman, Khrushchev: The Man and His Era, London: Free Press, 2004 односи се на период од средине 1950-их до средине 1960-их када су репресија и цензура у Совјетском Савезу ублажене због политике Никите Хрушчова и отпочео је миран суживот са другим народима. Термин је скован по роману Иље Еренбурга из 1954. Одмрзавање („Оттепель“), сензационалног књижевног остварења у том периоду.
Одмрзавање је постало могуће након смрти Јосифа Стаљина 1953. године. Први секретар Хрушчов је осудио бившег генералног секретара Стаљина у „Тајном говору“ на 20. конгресу Комунистичке партије,Khrushchev, Sergei N., translated by William Taubman, затим је збацио стаљинисте током његове борбе за власт у Кремљу. Одмрзавање је наглашено Хрушчовљевом посетом Пекингу, Народној Републици Кини 1954. године, његовом посетом Београду, Југославији (са којом су се односи погоршали од раскола Стаљин-Тито 1948.), и његовим каснијим сусретом са Двајтом Ајзенхауером касније те године, што је кулминирало Хрушчовљевом посетом Сједињеним Државама 1959.
Одмрзавање је дозволило извесну слободу информисања у медијима, уметности и култури ; међународни фестивали; страни филмови; нецензурисане књиге; и нови облици забаве на националној телевизији у настајању, у распону од масовних парада и прослава до популарне музике и естраде, сатире и комедија и емисија свих звезда попут Голубоја Огоњока. Оваква политичка и културна ажурирања у целини имала су значајан утицај на јавну свест неколико генерација људи у Совјетском Савезу.. Brown and Company, 1990
Леонид Брежњев, који је наследио Хрушчова, окончао је отапање. Економска реформа Алексеја Косигина из 1965. де фацто је прекинута до краја 1960-их, док је суђење писцима Јулију Данијелу и Андреју Сињавском 1966. године — прво такво јавно суђење од Стаљинове владавине — и инвазија на Чехословачку 1968. утврдила преокрет . либерализације земље.
Хрушчов и Стаљин мини|Хрушчов и Стаљин, 1936, Кремљ Хрушчовљево одмрзавање је настало у прикривеној борби за власт међу Стаљиновим високорангираним људима.William Taubman, Khrushchev: The Man and His Era, London: Free Press, 2004 Неколико главних вођа међу командантима Црвене армије, као што су маршал Георгиј Жуков и његови лојални официри, имали су озбиљне тензије са Стаљиновом тајном службом. На површини, Црвена армија и совјетско руководство су изгледали уједињени након победе у Другом светском рату . Међутим, скривене амбиције највиших људи око Стаљина, као и Стаљинове сопствене сумње, навеле су Хрушчова да се може ослонити само на њих неколико; остали би уз њега кроз читаву политичку борбу за власт.The most secretive people (in Russian): Зенькович Н. Самые закрытые люди. Энциклопедия биографий. М., изд. ОЛМА-ПРЕСС Звездный мир. Ту борбу за власт је потајно припремао Хрушчов док је Стаљин био жив, и избила је на површину након Стаљинове смрти у марту 1953. До тог времена, Хрушчовљеви људи су били посађени свуда у совјетској хијерархији, што је омогућило Хрушчову да погуби или уклони своје главне противнике, а затим уведе неке промене у круту совјетску идеологију и хијерархију.
Стаљиново руководство је достигло нове екстреме у владању људима на свим нивоима, као што су депортације националности, Лењинградска афера, завера лекара и званичне критике писаца и других интелектуалаца. У исто време, милиони војника и официра видели су Европу после Другог светског рата и постали свесни различитих начина живота који су постојали ван Совјетског Савеза. По Стаљиновом наређењу многи су поново ухапшени и кажњени, укључујући нападе на популарног маршала Георгија Жукова и друге врхунске генерале, који су прекорачили границе узимања трофеја када су опљачкали поражени народ Немачке. Плен је одузео Стаљинов безбедносни апарат, а маршал Жуков је деградиран, понижен и прогнан; постао је упорни антистаљиниста.Georgy Zhukov's Memoirs: Marshal G.K. Zhukov, Memoirs, Moscow, Olma-Press, 2002 Жуков је чекао до Стаљинове смрти, што је омогућило Хрушчову да врати Жукова за нову политичку битку.William Taubman, Khrushchev: The Man and His Era, London: Free Press, 2004Strobe Talbott, ed., Khrushchev Remembers (2 vol., tr. 1970–74)
Привремена унија између Никите Хрушчова и маршала Георгија Жукова била је заснована на њиховом сличном пореклу, интересима и слабостима:William Taubman, Khrushchev: The Man and His Era, London: Free Press, 2004 обојица су били сељаци, обојица су били амбициозни, обојицу их је злостављао Стаљин, обоје су се плашили стаљиниста, и обојица су желели да промене стање. Хрушчов и Жуков су били потребни једни другима да елиминишу своје заједничке непријатеље у совјетској политичкој елити.Strobe Talbott, ed., Khrushchev Remembers (2 vol., tr. 1970–74)Vladimir Karpov. (Russian source: Маршал Жуков: Опала, 1994) Moscow, Veche publication.
Године 1953. Жуков је помогао Хрушчову да елиминише Лаврентија Берију,William Taubman, Khrushchev: The Man and His Era, London: Free Press, 2004 тада првог вицепремијера, који је одмах погубљен у Москви, као и неколико других личности из Стаљиновог круга. Убрзо је Хрушчов наредио ослобађање милиона политичких затвореника из логора Гулага. Под Хрушчовљевом влашћу број затвореника у Совјетском Савезу смањен је, према неким писцима, са 13 милиона на 5 милиона људи.
Хрушчов је такође промовисао и неговао Леонида Брежњева,Strobe Talbott, ed., Khrushchev Remembers (2 vol., tr. 1970–74) којег је довео у Кремљ и упознао са Стаљином 1952.William Taubman, Khrushchev: The Man and His Era, London: Free Press, 2004 Затим је Хрушчов унапредио Брежњева у Президијум (Политбиро) и поставио га за шефа Политичке дирекције Црвене армије и морнарице и померио га на неколико других моћних положаја. Брежњев је заузврат помогао Хрушчову тако што је преокренуо однос снага током неколико критичних конфронтација са конзервативним тврдолинијашима, укључујући збацивање простаљиниста на челу са Молотовом и Маленковом.World Affairs. Leonid Brezhnev.
Хрушчовљев говор из 1956. који осуђује Стаљина мини| O kulcie jednostki i jego następstwac, Варшава, март 1956, прво издање Тајног говора, објављено за унутрашњу употребу у ПУВП- у. Хрушчов је осудио Стаљина у свом говору О култу личности и његовим последицама, одржаном на затвореној седници 20. партијског конгреса, иза затворених врата, после поноћи 25. фебруара 1956.Russian source: Factbook on the history of the Communist Party and the Soviet Union. У овом говору, Хрушчов је описао штету коју је нанео култ личности Јосифа Стаљина и репресије, познате као Велика чистка која је убила милионе и трауматисала многе људе у Совјетском Савезу. Након одржаног говора, званично је дистрибуиран у краћем облику међу члановима совјетске комунистичке партије широм СССР-а од 5. марта 1956.William Taubman, Khrushchev: The Man and His Era, London: Free Press, 2004
Заједно са својим савезником Анастасом Микојаном и малом, али истакнутом групом повратника из Гулага, Хрушчов је такође покренуо талас рехабилитације. Ова акција је званично повратила репутацију многих милиона невиних жртава, које су убијене или затворене у Великој чистки под Стаљином. Даље, предузети су пробни потези званичним и незваничним каналима да се ублаже ограничења слободе говора која су била задржана од Стаљинове владавине.William Taubman, Khrushchev: The Man and His Era, London: Free Press, 2004
Хрушчовљев говор из 1956. био је најснажнији покушај икада у СССР-у да се донесе политичка промена,William Taubman, Khrushchev: The Man and His Era, London: Free Press, 2004 у то време, после неколико деценија страха током Стаљинове владавине, која је однела безброј невиних живота.Stalin's Terror: High Politics and Mass Repression in the Soviet Union by Barry McLoughlin and Kevin McDermott (eds). Palgrave Macmillan, 2002, Хрушчовљев говор је објављен на међународном нивоу у року од неколико месеци, а његове иницијативе за отварање и либерализацију СССР-а изненадиле су свет. Хрушчовљев говор је разљутио многе његове моћне непријатеље, што је изазвало још један круг немилосрдне борбе за власт унутар совјетске комунистичке партије.
Питања и тензије
Грузијска побуна Хрушчовљева осуда Стаљина била је шок за совјетски народ. Многи у Грузији, Стаљиновој домовини, посебно млада генерација, одгајана на сталним хвалоспевима Стаљинове „генијалности“, доживљавали су то као националну увреду. У марту 1956, серија спонтаних скупова поводом треће годишњице Стаљинове смрти брзо је прерасла у неконтролисане масовне демонстрације и појавили су се политички захтеви попут промене централне власти у Москви и позива на независност Грузије од Совјетског Савеза, што је довело до интервенције совјетске војске и крвопролића на улицама Тбилисија.
Пољска и мађарска револуције 1956 Први велики међународни неуспех Хрушчовљеве политике догодио се у октобру – новембру 1956.
Мађарску револуцију 1956. угушила је масовна инвазија совјетских тенкова и трупа Црвене армије која је ушла у Будимпешту. Уличне борбе против нападачке Црвене армије изазвале су хиљаде жртава међу мађарским цивилима и милицијом, као и стотине убијених совјетских војних лица. Напад совјетске Црвене армије је такође изазвао масовно исељавање из Мађарске, пошто је стотине хиљада Мађара побегло као избеглице.
У исто време, пољски октобар се појавио као политички и друштвени врхунац у Пољској. Такве демократске промене у унутрашњем животу Пољске су са страхом и гневом доживљавали и у Москви, где владари нису хтели да изгубе контролу, плашећи се политичке претње совјетској безбедности и моћи у источној Европи.Stalinism in Poland, 1944-1956, ed. and tr. by A. Kemp-Welch, St. Martin's Press, New York.
Звера против Хрушчова из 1957. Фракција совјетске комунистичке партије била је гневна због Хрушчовљевог говора 1956. године и одбацила је Хрушчовљеву дестаљинизацију и либерализацију совјетског друштва. Годину дана након Хрушчовљевог тајног говора, стаљинисти су покушали да збаце Хрушчова са лидерске позиције у совјетској комунистичкој партији.William Taubman, Khrushchev: The Man and His Era, London: Free Press, 2004
Хрушчовљеви непријатељи су га сматрали лицемерним и идеолошки неподесним, с обзиром на учешће Хрушчова у Стаљиновим великим чисткама и другим сличним догађајима као једним од Стаљинових фаворита. Веровали су да ће Хрушчовљева политика мирне коегзистенције оставити Совјетски Савез отвореним за напад. Вјачеслав Молотов, Лазар Каганович, Георгиј Маленков и Дмитриј Шепилов, који су се придружили у последњем тренутку након што га је Каганович убедио да група има већину, покушали су да свргну Хрушчова са места првог секретара Партије у мају 1957.William Taubman, Khrushchev: The Man and His Era, London: Free Press, 2004
Међутим, Хрушчов је поново користио маршала Георгија Жукова. Хрушчова је спаисло неколико снажних иступа у правцу његове подршке — посебно моћна била је подршка и маршала Жукова и Микојана. На ванредној седници Централног комитета одржаној крајем јуна 1957, Хрушчов је своје противнике означио као Антипартијску групу и победио на гласању које је потврдило његову позицију првог секретара.William Taubman, Khrushchev: The Man and His Era, London: Free Press, 2004 Затим је избацио Молотова, Кагановича и Маленкова из Секретаријата и коначно из саме Комунистичке партије.
Економија и политичке тензије Покушаји Хрушчова да реформише совјетску индустријску инфраструктуру довели су до његових сукоба са професионалцима у већини грана совјетске привреде. Његова реформа административне организације изазвала му је више проблема. У политички мотивисаном потезу да ослаби централну државну бирократију 1957. године, Хрушчов је заменио индустријска министарства у Москви регионалним саветима народне привреде, совнархозе, стварајући себи многе нове непријатеље међу редовима совјетске владе.