Средином 20. века Кипар је обележило неколико различитих периода насиља међу заједницама на Кипру, укључујући две главне етничке заједнице, грчке Кипране и турске Кипране. То укључује кризну ситуацију на Кипру 1955–59. током британске владавине, кипарску кризу након стицања независности 1963–64. и кипарску кризу 1967. Непријатељства су кулминирала дефакто поделом острва дуж Зелене линије 1974. након турске инвазије Кипра. Од тада је регион био релативно миран, али се спор око Кипра наставио а разни покушаји да се он реши дипломатским путем углавном су били неуспешни.
Историја Кипар, острво које се налази у источном Медитерану, садржало је популацију Грка (80%) и Турака (20%), који су живели под британском влашћу крајем деветнаестог века и првој половини двадесетог века. Хришћанска православна црква Кипра играла је истакнуту политичку улогу међу заједницом кипарских Грка, привилегију коју је стекла за време Османског царства применом милет система, који је архиепископу дао незванични етнарх статус.
Поновљено одбијање Британаца захтева кипарских Грка за енозис, уједињење са Грчком, довело је до оружаног отпора, који је организовала Национална организација кипарске борбе, или ЕОКА. ЕОКА, коју је предводио командант кипарских Грка Јоргос Гривас, систематски је гађала британске колонијалне власти. Један од ефеката ЕОКА-ине кампање био је да се турска позиција промени са захтевања пуне реинкорпорације у Турску до захтева за таксим (циљ турског живља за поделом на Кипру). Мисија и активности ЕОКА-е изазвале су „критски синдром“ у заједници кипарских Турака, пошто су се њени чланови плашили да ће бити приморани да напусте острво у таквом случају као што је то био случај са критским Турцима. Као такви, преферирали су наставак британске колонијалне владавине, а затим таксим, поделу острва. Због подршке кипарских Турака Британцима, лидер ЕОКА Георгиос Гривас их је прогласио непријатељима. Чињеница да су Турци били мањина, требало је, према Нихату Ериму, да се реши премештањем хиљада Турака са континенталне Турске како би кипарски Грци престали да буду већина. Када је Ерим посетио Кипар као турски представник, саветовао га је фелдмаршал сер Џон Хардинг, тадашњи гувернер Кипра, да Турска треба да пошаље образоване Турке да се населе на Кипар.
Турска је активно промовисала идеју да на острву Кипар постоје две посебне заједнице, и заобишла је своју претходну тврдњу да су „сви људи Кипра били турски поданици“. Чинећи то, циљ Турске да има самоопредељење две будуће равноправне заједнице у ствари је довео до де јуре поделе острва. Ово би се могло оправдати међународној заједници против воље већинског грчког становништва у земљи. острво. Др Фазил Кучук је 1954. већ предложио да се Кипар подели на два дела на паралели од 35°. Линдли Дан, са Универзитета Нотр Дам, уочио је корене међузаједничког насиља у различитим визијама између две заједнице на Кипру (енозис за кипарске Грке, таксим за кипарске Турке). Такође, Линдлеј је написао да је „спајање цркве, школа/образовања и политике на начин који изазива поделе и националистички“ одиграло кључну улогу у стварању хаоса у историји Кипра. Аталидес Мајкл је такође указао на супротстављене национализме као узрок кипарског проблема.
Период 1955–1959. Британци су почели да регрутују кипарске Турке у полицијске снаге које су патролирале Кипром у борби против ЕОКА. ЕОКА је циљала колонијалне власти, укључујући полицију, али Јоргос Гривас, вођа ЕОКА, у почетку није желео да отвори нови фронт борбом против кипарских Турака и уверио их је да ЕОКА неће наудити њиховом народу. Године 1956. припадници ЕОКА-е су убили неколико полицајаца кипарских Турака и то је изазвало насиље међу заједницама у пролеће и лето, али ови напади на полицајце нису били мотивисани чињеницом да су били кипарски Турци. Међутим, у јануару 1957. Гривас је променио своју политику пошто су његове снаге у планинама све више притискале снаге британске круне. Како би скренули пажњу крунских снага, припадници ЕОКА-е су почели да намерно гањају полицајце кипарских Турака по градовима, тако да би кипарски Турци побунили кипарске Грке, а снаге безбедности би морале да буду преусмерене у градове како би успоставиле ред. Убиство полицајца кипарских Турака 19. јануара, када је бомбардована електрана, и рањавање још тројице, изазвало је тродневно насиље међу заједницама у Никозији. Две заједнице су убијале једна другу у одмазди, најмање један грчки Кипранин је убијен, а британска војска је распоређена на улицама. Продавнице кипарских Грка су спаљене, а њихова насеља нападнута. Након догађаја, руководство кипарских Грка је ширило пропаганду да су нереди били само акт агресије кипарских Турака. Такви догађаји су створили хаос и раздвојили заједнице и на Кипру и у Турској.
Дана 22. октобра 1957. сер Хју Мекинтош Фут је заменио сер Џона Хардинга на месту британског гувернера Кипра. Фут је предложио пет до седам година самоуправе пре било какве коначне одлуке. Његов план је одбацио и енозис и таксим. Одговор кипарских Турака на овај план био је низ антибританских демонстрација у Никозији 27. и 28. јануара 1958. којима је предложени план одбачен јер план није укључивао поделу. Британци су тада повукли план. Године 1957, Црна банда, про-турска паравојна организација, формирана је да патролира енклавом кипарских Турака, округом Тахтакале у Никозији, против активности ЕОКА. Организација је касније покушала да прерасте у националну скалу, али није успела да добије подршку јавности.
До 1958, знаци незадовољства Британаца су се повећали, заједно са групом кипарских Турака која је формирала паравојну групу Волкан (касније преименовану у Турску организацију отпора) како би промовисала поделу и припајање Кипра Турској, како је диктирао Мендересов план. Волкан се у почетку састојао од отприлике 100 чланова, са наведеним циљем подизања свести у Турској о кипарском питању и давању војне обуке и подршке борцима кипарских Турака од стране турске владе.
У јуну 1958. очекивало се да британски премијер Харолд Макмилан предложи план за решавање питања Кипра. У светлу новог развоја догађаја, Турци су се побунили у Никозији да би промовисали идеју да кипарски Грци и кипарски Турци не могу да живе заједно и да стога било који план који не укључује поделу не би био одржив. Ово насиље је убрзо праћено бомбардовањем, смрћу кипарских Грка и пљачком продавница и кућа у власништву кипарских Грка. Кипарски Грци и Турци почели су да беже из села са мешовитим становништвом у којима су били мањина у потрази за безбедношћу. Ово је заправо био почетак сегрегације две заједнице. Дана 7. јуна 1958. бомба је експлодирала на улазу у турску амбасаду на Кипру. Након бомбардовања, кипарски Турци су опљачкали имовину кипарских Грка. Дана 26. јуна 1984, лидер кипарских Турака, Рауф Денкташ, признао је на британском каналу ИТВ да су бомбу поставили сами Турци како би створили напетост. Дана 9. јануара 1995, Рауф Денкташ је поновио своју тврдњу познатим турским новинама Милијет у Турској.
Криза је достигла врхунац 12. јуна 1958. године, када је осам Грка, од тридесет петорице наоружаних које су ухапсили војници Краљевске коњске гарде под сумњом да су припремали напад на турску четврт Скилура, убијени у нападу, како се сумња од стране кипарских Турака, у близини села Геуниели.
Република Кипар Након што је кампања ЕОКА-е почела, британска влада је успешно почела да питање Кипра претвара из британског колонијалног проблема у грчко-турско питање. Британска дипломатија је извршила закулисни утицај на владу Аднана Мендереса, са циљем да Турска буде активна на Кипру. За Британце, покушај је имао двоструки циљ. Кампања ЕОКА би била заташкана и ућуткана што је пре могуће, а кипарски Турци не би стали на страну кипарских Грка против британских колонијалних претензија на острво, које би тако остало под Британцима. Руководство кипарских Турака посетило је Мендереса како би разговарало о кипарском питању. На питање како кипарски Турци треба да одговоре на тврдњу кипарских Грка о енозису, Мендерес је одговорио: „Требало би да одете код британског министра спољних послова и затражите да се статус кво продужи, да Кипар остане као британска колонија“. Када су кипарски Турци посетили британског министра спољних послова и затражили да Кипар остане колонија, он је одговорио: „Не би требало да тражите колонијализам у данашње време, требало би да тражите да се Кипар врати Турској, свом бившем власнику."
Пошто су кипарски Турци почели да траже заштиту од Турске, кипарски Грци су убрзо схватили да је енозис веома мало вероватан. Лидер кипарских Грка, архиепископ Макариос III, сада је одредио независност острва као свој циљ. Британија је решила да реши спор стварањем независног Кипра. Године 1959. све укључене стране потписале су Циришке споразуме: Британија, Турска, Грчка и лидери кипарских Грка и Турака, Макариос и др Фазил Кучук. Нови устав се у великој мери ослањао на етнички састав острва. Председник би био кипарски Грк, а потпредседник кипарски Турчин са једнаким ветом. Допринос јавној служби био би одређен у размеру 70:30, а Врховни суд би чинио једнак број судија из обе заједнице као и независни судија који није Грк, Турчин или Британац. Циришки споразуми допуњени су бројним уговорима. Уговор о гаранцији наводи да је сецесија или унија са било којом државом забрањена и да ће Грчка, Турска и Британија добити статус гаранта да интервенишу ако се то прекрши. Уговор о савезу омогућио је да два мала грчка и турска војна контингента буду стационирана на острву, а Уговор о оснивању дао је Британији суверенитет над две базе у Акротирију и Декелији.
Дана 15. августа 1960. Британски Кипар је постао потпуно независан као Република Кипар. Нова република је остала у оквиру Заједнице народа.
Нови устав је донео незадовољство кипарским Грцима, који су сматрали да је то крајње неправедно за њих из историјских, демографских и доприносних разлога. Иако су 80% становништва острва били кипарски Грци и ови аутохтони људи су живели на острву хиљадама година и плаћали 94% пореза, нови устав је давао 17% становништва кипарским Турцима, који су плаћали 6% пореза, око 30% државних послова и 40% послова националне безбедности.
Период 1963–1964. У року од три године почеле су да се показују тензије између две заједнице у административним пословима. Конкретно, спорови око одвојених општина и опорезивања довели су до ћорсокака у влади. Уставни суд је 1963. пресудио да Макариос није подржао члан 173 устава који је позивао на успостављање посебних општина за кипарске Турке. Макариос је касније изјавио да намерава да игнорише пресуду, што је довело до тога да је западнонемачки судија поднео оставку на своју функцију. Макариос је предложио тринаест амандмана на устав, који би имали ефекат решавања већине питања у корист кипарских Грка. Према предлозима, председник и потпредседник би изгубили право вета, одвојене општине које траже кипарски Турци би биле напуштене, потреба за одвојеном већином обе заједнице у доношењу закона била би одбачена и допринос државној служби био би постављене на стварни однос становништва (82-18) уместо нешто веће цифре за кипарске Турке.