Смирна () је био грчки град који се налазио на стратешкој тачки на егејској обали Анадолије. Због повољних услова у луци, лакоће одбране и добрих унутрашњих веза, Смирна је постала истакнута. Име града од око 1930. године је промењено у Измир. thumb|Смирна, између Јоније и Лидије

Два локалитета древног града данас су унутар граница Измира. Прво место, које су вероватно основали аутохтони народи, постало је истакнуто током архајског периода као једно од главних древних грчких насеља у западној Анадолији. Други, чије се оснивање везује за Александра Македонског, достигао је метрополитске размере током периода Римског царства. Већина данашњих остатака древног града датира из римског доба, већина након земљотреса из другог века нове ере. У практичном смислу, често се прави разлика између њих. Стара Смирна је била почетно насеље основано око 11. века пре нове ере, прво као еолско насеље, а касније су га током архајског периода преузели и развили Јонци. Сама Смирна је био нови град у који су се становници преселили од четвртог века пре нове ере и чије је оснивање инспирисано Александром Великим.

Стара Смирна се налазила на малом полуострву повезаном са копненом уском превлаком на североисточном углу унутрашњег измирског залива, на ивици плодне равнице и у подножју планине Јаманлар. Ово анадолско насеље је командовало заливом. Данас се археолошко налазиште, названо Бајракли Хоиугу, налази отприлике 700 метара у унутрашњости, у насељу Тепекуле у Бајраклију. Нова Смирна се истовремено развила на обронцима планине Пагос (данас Кадифекале) и поред обалног мореуза, непосредно испод кога је до 18. века постојао мали залив. Језгро касне хеленистичке и ране римске Смирне сачувано је на великој површини Музеја на отвореном Измир Агора на овом месту. Истраживања се врше на локалитетима и старих и нових градова. Ово се спроводи од 1997. за Стару Смирну и од 2002. за град из класичног периода, у сарадњи између Археолошког музеја Измира и Метрополитанске општине Измир. thumb|Агора древне Смирне Историја За име града је понуђено неколико објашњења. По грчком миту, он је добио име од истоименог Амазона по имену Σμυρνα (Смирна), што је такође било име једне четврти Ефеса. На натписима и новчићима име је често писано као Ζμυρνα (Змирна). Име Смирна је такође можда преузето од старогрчке речи за смирну, која је била главнa извозна роба у античко доба. thumb|left|Лукови древног града Смирне

Регион је био насељен барем почетком трећег миленијума пре нове ере, или можда раније, као што сугеришу налази пронађени у Јешиловој Хјуку (дистрикт у Измиру) у ископавањима од 2005. То је могао бити град аутохтоних Лелега (абориџини на егејској обали) пре него што су грчки колонисти почели да се насељавају дуж обале Мале Азије на прелазу из другог у први миленијум пре нове ере. Током класичне антике, Смирна је била водећи град-држава Јоније, са утицајем на егејским обалама и острвима. Смирна је такође била међу градовима који су тврдили да је Хомер био њен становник. Рани еолски грчки досељеници са Лезбоса и Кима, ширећи се на исток, заузели су долину Смирне. Био је то један од конфедерација еолских градова-држава, који је означавао еолску границу са јонским колонијама.

У град су се населили странци или избеглице из јонског града Колофона. Током устанка 688. п. н. е, они су преузели контролу над градом, чинећи га тринаестом од јонских градова-држава. Ревидиране митологије кажу да је то била колонија Ефеса. Године 688. п. н. е, јонски боксер Ономаст из Смирне освојио је награду у Олимпији, али је преврат тада вероватно био недавни догађај. Колофонско освајање помиње Мимнерм (пре 600. године пре нове ере), који се подједнако убраја у Колофон и Смирну. Еолски облик имена задржао се чак и у атичком дијалекту, а епитет „еолска Смирна” остао је актуелан дуго након освајања. thumb|Агора од Смирне, изграђена током хеленистичке ере у подножју брда Пагос и потпуно обновљена под Марком Аурелијем након разорног земљотреса 178. године нове ере Смирна се налазила на ушћу реке Херм и на челу дубоког рукавца мора који је досезао далеко у унутрашњост. Ово је омогућило грчким трговачким бродовима да уплове у срце Лидије, чиме је град постао део суштинске трговачке руте између Анадолије и Егејског мора. Током седмог века пре нове ере, Смирна се уздигла до моћи и сјаја. Један од великих трговачких путева који прелазе Анадолију спушта се долином Херма поред Сарда, а затим, одступајући од долине, пролази јужно од планине Сипил и прелази низак превој у малу долину где Смирна лежи између планина и мора. Милет и касније Ефес били су смештени на морском крају другог великог трговачког пута преко Анадолије; они су се једно време успешно такмичили са Смирном; али након што су луке оба града замућене, Смирна је била без премца главна у региону када је у питању трговина.

Река Мелес, која је текла поред Смирне, позната је у књижевности и обожавана је у долини. Заједничка и доследна традиција повезује Хомера са долином Смирне и обалама Мелеса; његова фигура је била један од типова залиха на новчићима Смирне, чију класу нумизматичари називају „хомеријанским“. На њега је примењен епитет Мелесиген; пећина у којој је имао обичај да компонује своје песме била је приказана близу извора реке; његов храм, Хомереум, стајао је на његовим обалама. Сталан уједначен ток Мелеса, и лети и зими, и његов кратак ток, који почиње и завршава у близини града, славе Аристида и Химерију. Поток извире из обилних извора источно од града и улива се у југоисточни крај залива. Архаични град („Стара Смирна“) садржао је Атинин храм из седмог века пре нове ере. thumb|left|Глава песникиње Сафо, Смирна, мермерна копија прототипа који припада хеленистичком периоду, Истанбулски археолошки музеју

thumb|Мапа Лидијског краљевства заједно са градом Смирна Када су краљеви Мермнада подигли лидијску моћ и агресивност, Смирна је била једна од првих тачака напада. Гиг (око 687–652. п. н. е.) је, међутим, поражен на обалама Херм, а ситуација на бојном пољу показује да се моћ Смирне протезала далеко на исток. Јаку тврђаву подигли су вероватно Јонци да би заповедали долином Нимфи, чије су рушевине још импозантне, на брду у превоју између Смирне и Нимфи. Према Теогнису (око 500. п. н. е.), Смирну је уништио понос. Мимнермус (песник из Смирне) жали због дегенерације грађана свог времена, који више нису могли да обуздају напредовање Лидије. Коначно, Алијат II (609–560. п. н. е.) је освојио град и опљачкао га, и иако Смирна није престала да постоји, грчки живот и политичко јединство су уништени, а полис је реорганизован на основу сеоског система. Смирна се помиње у фрагменту Пиндара и у натпису из 388. п. н. е, али је њена величина била прошлост. thumb|right|200px|Статуа бога реке Кајстроса са рогом изобиља у Измирском музеју историје и уметности у Културпарку Александар Велики је осмислио идеју обнављања грчког града у шеми која је, према Страбону, заправо спроведена под Антигоном (316–301. п. н. е.) и Лизимахом (301. п. н. е.—281. п. н. е.), који су проширили и утврдили град. Срушени акропољ древног града, "круна Смирне", био је на стрмом врху високом око 380 метара (1250 стопа), који се надвија над североисточним крајем залива. Савремени Измир је изграђен на врху каснијег хеленистичког града, делом на падинама заобљеног брда које су Грци звали Пагос (брдо), близу југоисточног краја залива а делом на ниском тлу између брда и мора. Лепота хеленистичког града, скупљеног на ниском земљишту и уздизања нивоа преко нивоа на падини, често је хваљена од стране старих људи и слављена је на његовим новчићима. Смирна је на западу затворена брдом који се сада зове Дејрмен Тепе, са рушевинама храма на врху. Лизимахови зидови прелазили су врх овог брда, а акропољ је заузимао врх Пага. Између њих два је пут из Ефеса улазио у град кроз Ефеска врата, близу којих је била гимназија. Ближе акропољу се још увек види обрис стадиона а позориште се налазило на северним падинама Пагоса. Смирна је поседовала две луке. Спољна лука је једноставно била отворени пут залива, а унутрашња је била мали базен са уским улазом који је делимично испунио Тамерлан 1402. године нове ере.

Улице су биле широке, добро поплочане и постављене под правим углом; многи су добили називе по храмовима: главна улица, звана Златна, пролазила је кроз град од запада према истоку, почевши вероватно од храма Зевса Акраија на западној падини брда и протезала се око нижих падина према Тепечику ван града на истоку, где је вероватно стајао Кибелин храм, обожаван под именом Богиња града Смирне, заштитнице града. Име је добило по оближњој планини Сипил, која омеђује долину залеђа града. Равница према мору била је прениска да би се прописно исушила, а по кишном времену улице доњег града биле су пуне блата и воде. На крају хеленистичког периода, 197. п. н. е, град је изненада прекинуо везе са пергамским краљем Еуменом и уместо тога се обратио Риму за помоћ. Пошто Рим и Смирна до тада нису имали никакве везе, Смирна је створила култ Рима да би успоставила везу, а култ је на крају постао раширен кроз читаво Римско царство. Од 195. године пре нове ере, град Рим је почео да се деификује, у култу богиње Роме. У том смислу, Смирнејци се могу сматрати творцима богиње Роме.

Године 133. п. н. е, када је последњи краљ Аталида Атал III умро без наследника, његовом вољом је Римљанима додељено цело његово краљевство, укључујући Смирну. Организовали су је у римску провинцију Азију, чиме је Пергам постао главни град. Смирна је, међутим, као главна морска лука, постала водећи град у новоконституисаној провинцији. thumb|right|200px|Мапа западне Анадолије која приказује „Седам цркава Азије“ и грчко острво Патмос Као један од главних градова римске Азије, Смирна се борила са Ефесом и Пергамом за титулу „Први град Азије“.

Хришћанска црква и епископија постојали су овде од најранијих времена, вероватно настали у знатној јеврејској колонији. Била је то једна од седам цркава о којима се говори у Књизи Откривења. Свети Игњатије Антиохијски је посетио Смирну и касније писао писма њеном епископу Поликарпу. Руља Јевреја и пагана подржавала је Поликарпово мучеништво 153. године нове ере. Иринеј, који је као дечак чуо Поликарпа, вероватно је био родом из Смирне. Други познати становник истог периода био је Елије Аристид.