Економија дељења је друштвено-економски систем у којем потрошачи учествују у стварању, производњи, дистрибуцији, трговини и потрошњи добара и услуга. Ови системи имају различите облике, често користе информациону технологију и интернет, посебно дигиталне платформе, како би олакшали дистрибуцију, дељење и поновну употребу вишка капацитета у роби и услугама.
Економија дељења је друштвено-економски систем у којем потрошачи учествују у стварању, производњи, дистрибуцији, трговини и потрошњи добара и услуга. Ови системи имају различите облике, често користе информациону технологију и интернет, посебно дигиталне платформе, како би олакшали дистрибуцију, дељење и поновну употребу вишка капацитета у роби и услугама.
То могу олакшати непрофитне организације, обично засноване на концепту библиотека за позајмицу књига, у којима се роба и услуге пружају бесплатно (или понекад уз скромну претплату) или комерцијални субјекти, у којима компанија пружа услуге корисницима за профит.
Ослања се на вољу корисника за дељењем и превазилажење туђе опасности.
Порекло Дариусз Јемиелниак и Александра Прзегалинска признају академски чланак Маркуса Фелсона и Јое Л. Спаетха „Структура заједнице и колаборативна потрошња“ објављен 1978. године који је сковао термин економија дељења.
Термин „економија дељења“ почео је да се појављује у време Светске економске кризе, омогућавајући друштвене технологије и све већи осећај хитности око глобалног раста становништва и исцрпљивања ресурса. Лоренс Лесиг је вероватно био први који је употребио термин 2008. године, иако други тврде да је порекло термина непознато.
Дефиниција и сродни појмови Постоји концептуална и семантичка конфузија узрокована многим аспектима дељења заснованог на Интернету што доводи до дискусија у вези са границама и обимом економије дељења и у вези са дефиницијом економије дељења. Арун Сундарарајан је 2016. приметио да „није свестан било каквог консензуса о дефиницији економије дељења“. Од 2015. године, према истраживању Пев Истраживачког Центра, само 27% Американаца је чуло за појам „економија дељења“. Испитаници у анкети који су чули за тај термин имали су различите ставове о томе шта он значи, при чему су многи мислили да се односи на „дељење“ у традиционалном смислу тог појма.
Термин „економија дељења“ се често користи на двосмислен начин и може да подразумева различите карактеристике. На пример, економија дељења се понекад схвата искључиво као пеер-то-пеер феномен, док је понекад уоквирена као феномен пословања са клијентима. Поред тога, економија дељења се може схватити да обухвата трансакције са трајним преносом власништва над ресурсом, као што је продаја, док се у другим случајевима, трансакције са преносом власништва сматрају изван граница економије дељења. Једна дефиниција економије дељења, развијена да интегрише постојећа схватања и дефиниције, заснована на систематском прегледу је:
„економија дељења је пеер-то-пеер модел уз помоћ ИТ за комерцијалну или некомерцијалну дељење недовољно искоришћених добара и капацитета услуга преко посредника без преноса власништва“
Феномен је дефинисан из правне перспективе као „профитна, троугласта правна структура у којој две стране (Провајдери и Корисници) склапају обавезујуће уговоре о пружању добара (делимични пренос имовинског пакета права) или услуга (оглас. Хоц или неформалне услуге) у замену за новчано плаћање преко онлајн платформе којом управља трећа страна (Оператор платформе) са активном улогом у дефинисању и развоју законских услова под којима се роба и услуге пружају." Под У овој дефиницији, „Економија дељења“ је троугласта правна структура са три различита правна актера: „1) Оператор платформе који помоћу технологије обезбеђује агрегацију и интерактивност за стварање правног окружења постављањем услова за све актере; (2) Корисник који користи робу или услугу под условима и одредбама које је одредио Оператор платформе; и (3) Провајдер који пружа робу или услугу такође поштујући одредбе и услове Оператора платформе.“
Док је термин „економија дељења“ термин који се најчешће користи, економија дељења се такође назива економија приступа, капитализам заснован на множини, економија сарадње, економија заснована на заједници, економија свирки, пеер економија, пеер-то-пеер економија. (П2П) економија, економија платформе, економија изнајмљивања и економија на захтев, повремено су неки од тих појмова дефинисани као засебне, ако повезане теме.
Појам „економије дељења“ се често сматра оксиморон и погрешним називом за стварне комерцијалне размене. Арнолд и Роуз су предложили да се погрешни израз „дељење“ замени са „заједништво“. У чланку у Харвард Бусинесс Ревиев, ауторке Гиана М. Ецкхардт и Флеура Бардхи тврде да је „економија дељења“ погрешан назив и да је исправан термин за ову активност економија приступа. Аутори кажу: "Када је 'дељење' посредовано на тржишту - када је компанија посредник између потрошача који се међусобно не познају - више уопште не дели. Уместо тога, потрошачи плаћају да би приступили туђој роби или услугама .“ У чланку се наводи да су компаније (као што је Убер) које то разумеју и чији маркетинг истиче финансијске користи за учеснике, успешне, док су компаније (као што је Лифт) чији маркетинг наглашава друштвене користи услуге мање успешно. Према речима Џорџа Рицера, овај тренд ка повећању инпута потрошача у комерцијалним разменама односи се на појам прозумпције, који као такав није нов. Јемиелниак и Прзегалинска примећују да се термин економија дељења често користи за дискусију о аспектима друштва који се не односе претежно на економију, и предлажу шири термин колаборативно друштво за такве појаве.
Неки научници су предложили термин „платформски капитализам“ као исправнији од „економије дељења“ у дискусији о активностима профитних компанија као што су Убер и Аирбнб у сектору привреде. Компаније које покушавају да се фокусирају на правичност и дељење, уместо само профитног мотива, много су мање уобичајене, и насупрот томе су описане као платформске задруге (или кооперативистичке платформе против капиталистичких платформи). Заузврат, пројекти попут Википедије, који се ослањају на неплаћени рад волонтера, могу се класификовати као иницијативе за вршњачку продукцију засноване на заједничким добрима. Сродна димензија се односи на то да ли су корисници фокусирани на непрофитно дељење или максимизирање сопственог профита. Дељење је модел који се прилагођава обиљу ресурса, док је капитализам профитне платформе модел који опстаје у областима где још увек постоји несташица ресурса.
Иоцхаи Бенклер, један од најранијих заговорника софтвера отвореног кода, који је проучавао трагедију заједничког добра, која се односи на идеју да када сви људи делују искључиво у нашем личном интересу, они исцрпљују заједничке ресурсе који су им потребни за сопствени квалитет лифе, је поставио да би мрежна технологија могла да ублажи овај проблем кроз оно што је он назвао 'производња вршњака заснована на заједници', концепт који је први пут артикулисан 2002. године. Бенклер је затим проширио ту анализу на „дељива добра“ у Делити лепо: о дељивим добрима и појаву дељења као модалитета економске производње, написаном 2004. године.
Актери економије дељења Постоји широк спектар актера који учествују у економији дељења. Ово укључује појединачне кориснике, профитна предузећа, друштвена предузећа или задруге, компаније за дигиталне платформе, локалне заједнице, непрофитна предузећа и јавни сектор или владу. Индивидуални корисници су актери ангажовани у дељењу добара и ресурса путем „пеер-то-пеер (П2П) или бизнис-то-пеер (Б2П) трансакција“. Профитна предузећа су они актери који су у потрази за профитом који купују, продају, позајмљују, изнајмљују или тргују уз коришћење дигиталних платформи као средства за сарадњу са другим актерима. Социјална предузећа или задруге су углавном „мотивисана друштвеним или еколошким разлозима“ и настоје да оснаже актере као средство истинског делeња. Дигиталне платформе су технолошке фирме које олакшавају однос између страна у трансакцији и остварују профит наплаћивањем провизија. Локалне заједнице су актери на локалном нивоу са различитим структурама и моделима дељења где већина активности није монетизована и често се спроводи у циљу даљег развоја заједнице. Непрофитна предузећа имају сврху да „унапреде мисију или сврху“ за већи циљ и то је њихова примарна мотивација која је истинско дељење ресурса. Поред тога, јавни сектор или влада могу да учествују у економији дељења „користећи јавну инфраструктуру за подршку или стварање партнерстава са другим актерима и за промовисање иновативних облика дељења“.
Комерцијална димензија Лизи Ричардсон је приметила да економија дељења „представља очигледан парадокс, уоквирен и као део капиталистичке економије и као алтернатива“. Може се направити разлика између бесплатног дељења, као што је право дељење, и дељења зарад профита, које се често повезује са компанијама као што су Убер, Аирбнб и ТаскРаббит. Комерцијалне коопције. 'економије дијељења' обухвата широк спектар структура укључујући углавном профитне и, у мањој мјери, кооперативне структуре. Економија дељења обезбеђује проширени приступ производима, услугама и талентима изван индивидуалног или појединачног власништва, што се понекад назива „одбијање власништва“. Појединци активно учествују као корисници, провајдери, зајмодавци или зајмопримци у различитим шемама размене између равноправних корисника и који се развијају.
Употреба термина дељење од стране профитних компанија описана је као „злоупотреба“ и „злоупотреба“ термина, тачније, његова комодификација. У комерцијалним применама, економија дељења се може узети у обзир. маркетиншка стратегија више од стварног етоса „економије дељења“; на пример, Аирбнб се понекад описује као платформа за појединце да „деле“ додатни простор у својим домовима, али у неким случајевима простор изнајмљује се, не дели. Аирбнб листе такође су често у власништву корпорација за управљање имовином. Ово је довело до бројних правних изазова, при чему је нека јурисдикција пресудила, на пример, да дељење вожње преко профитних услуга као што је Убер де фацто чини возаче неразлучивим од редовних запослених у компанијама за дељење вожње. Сличан модел који практикује неколико највећих платформи економије дељења, које олакшавају и руководе уговарањем и плаћањима у име својих претплатника, додатно наглашава нагласак на приступу и трансакцијама, а не на дељењу.
Дељење ресурса је познато у пословном сектору (Б2Б), као што је тешка машина у пољопривреди и шумарству, као и у бизнис-потрошачу (Б2Ц), као што је самоуслужно прање веша. Али три главна покретача омогућавају дељење ресурса између потрошача и потрошача (Ц2Ц) за широк спектар нових добара и услуга, као и за нове индустрије. Прво, понашање купаца за многа добра и услуге се мења од власништва до дељења. Друго, друштвене мреже на мрежи и електронска тржишта лакше повезују потрошаче. И треће, мобилни уређаји и електронске услуге чине коришћење заједничких добара и услуга практичнијим.
Величина и раст
Америка