Историја Совјетског Савеза од 1982. до 1991. обухвата период од смрти совјетског лидера Леонида Брежњева до распада Совјетског Савеза . Због година совјетске војне изградње на рачун домаћег развоја и сложених системских проблема у командној економији, совјетска производња је стагнирала. Неуспели покушаји реформи, застој економије и успех опуномоћеника Сједињених Држава против снага Совјетског Савеза у рату у Авганистану довели су до општег осећања незадовољства, посебно у балтичким земљама које је окупирао Совјетски Савез и у источној Европи.WorldBook online

Веће политичке и друштвене слободе, које је успоставио последњи совјетски лидер Михаил Горбачов, створиле су атмосферу отворене критике комунистичког режима, али и перестројке . Драматични пад цене нафте 1985. и 1986. године дубоко је утицао на поступке совјетског руководства. (Edited version of a speech given at the American Enterprise Institute.)

Николај Тихонов, председавајућег Савета министара, наследио је Николај Рижков, а Василија Кузњецова, вршиоца дужности председника Президијума Врховног совјета, наследио је Андреј Громико, бивши министар спољних послова.

Неколико република је почело да пружа отпор централној контроли, а све већа демократизација довела је до слабљења централне власти. Совјетски Савез се коначно распао 1991. године када је Борис Јељцин преузео власт након неуспелог пуча који је покушао да свргне реформски оријентисаног Горбачова.

Транзиција руковођења До 1982. стагнација совјетске економије је била очигледна, о чему сведочи чињеница да је Совјетски Савез увозио жито из САД током 1970-их, али је систем био тако чврсто укорењен да је било каква стварна промена изгледала немогуће. Огромна стопа потрошње на одбрану прогутала је велики део привреде. Транзициони период који је раздвојио ере Брежњева и Горбачова много је више личио на прву него на другу, иако су се наговештаји реформи појавили још 1983. године..

Андропов интерегнум Брежњев је умро 10. новембра 1982. Након дводневне борбе за власт, нови генерални секретар постао је Јуриј Андропов. Пробио се на власт како преко својих веза са КГБ-ом, тако и добијањем подршке војске обећавајући да неће смањити трошкове за одбрану. Поређења ради, неки од његових ривала, као што је Константин Черненко, били су скептични у погледу и даље високог војног буџета. Са 68 година, Андропов је био најстарија особа икада именована за генералног секретара. Андропов је започео темељно чишћење у целој партијској и државној бирократији, а одлука је била олакшана чињеницом да је Централни комитет имао просечну старост од 69 година. Заменио је више од једне петине совјетских министара и регионалних партијских првих секретара и више од једне трећине шефова одељења унутар апарата Централног комитета. Као резултат тога, заменио је остарјело руководство млађим, енергичнијим администраторима. Али способност Андропова да преобликује највише руководство била је ограничена његовим сопственим годинама и лошим здрављем и утицајем његовог ривала (и дугогодишњег Брежњевовог савезника) Константина Черненка, који је претходно надгледао кадровска питања у Централном комитету..

Транзиција власти са Брежњева на Андропова била је посебно прва у совјетској историји која се догодила потпуно мирно, без затварања, убиства или присиљавања са функције.

Домаће политике Андроповова унутрашња политика је у великој мери нагињала ка успостављању дисциплине и реда у совјетском друштву. Избегавао је радикалне политичке и економске реформе, промовишући уместо тога мали степен искрености у политици и благе економске експерименте сличне онима који су били повезани са иницијативама покојног премијера Алексеја Косигина средином 1960-их. У тандему са таквим економским експериментима, Андропов је покренуо антикорупцијску акцију која је допрла високо до владиних и партијских редова. За разлику од Брежњева, који је поседовао неколико вила и флоту луксузних аутомобила, живео је сасвим скромно. Током посете Будимпешти почетком 1983. године, он је изразио интересовање за мађарски гулаш комунизам и да сама величина совјетске економије чини строго планирање одозго надоле непрактичним. Промене су биле потребне у журби јер је 1982. била сведок најгорих економских перформанси земље, са реалним растом БДП-а од скоро нула процената.

Спољна политика десно|мини|210x210пиксел| Фотографија авиона који је оборила совјетска летелица након што је улетела у забрањени ваздушни простор Андропов се суочио са низом спољнополитичких криза: безнадежном ситуацијом совјетске војске у Авганистану, претњом побуном у Пољској, растућим анимозитетом према Кини, претњом поларизације рата на Блиском истоку и спољнополитичким проблемима у Етиопији и Јужној Африци. Најкритичнија претња био је „Други хладни рат“ који је покренуо амерички председник Роналд Реган и конкретан напад на повлачење онога што је он осудио као „ Империју зла“. Реган је користио америчку економску моћ и совјетску економску слабост да ескалира огромну потрошњу на Хладни рат, наглашавајући високу технологију која је недостајала Москви. Главни одговор је био подизање војног буџета на 70 одсто националног буџета и снабдевање милијарде долара војне помоћи Сирији, Ираку, Либији, Јужном Јемену, ПЛО, Куби и Северној Кореји. То је укључивало тенкове и оклопне транспортере, стотине борбених авиона, као и противваздушне системе, артиљеријске системе и све врсте високотехнолошке опреме за коју је СССР био главни снабдевач својим савезницима. Главни циљ Андропова је био да избегне отворени рат..

У спољној политици, сукоб у Авганистану се наставио иако је Андропов — који је сада сматрао да је инвазија била грешка — половично истраживао опције за повлачење путем преговора. Андропову владавину обележило је и погоршање односа са Сједињеним Америчким Државама. Током „шетње шумом“ са совјетским достојанствеником Јулијем Квицинскијем, амерички дипломата Пол Нице предложио је компромис за смањење нуклеарних пројектила у Европи са обе стране који је на крају игнорисао Политбиро. Квицински ће касније писати да, упркос његовим сопственим напорима, совјетско руководство није било заинтересовано за компромис, уместо тога рачунајући да ће мировни покрети на Западу приморати Американце на капитулацију. Дана 8. марта 1983. године, током Андроповове владавине као генералног секретара, амерички председник Роналд Реган је назвао Совјетски Савез „империјом зла“. Истог месеца, 23. марта, Реган је најавио Стратешку одбрамбену иницијативу. Реган је тврдио да би овај истраживачки програм о одбрани од балистичких пројектила био „у складу са нашим обавезама из АБМ споразума“. Међутим, Андропов је одбацио ову тврдњу и рекао да је „Време је да [Вашингтон] престану... да траже најбоље начине за покретање нуклеарног рата. Ангажовање у овоме није само неодговорно. То је сулудо“.Pravda, 27 March 1983

У августу 1983. Андропов је објавио да земља обуставља све радове на свемирском оружју. У међувремену, Совјетски Савез је суспендовао совјетско-америчке преговоре о контроли наоружања о нуклеарном оружју средњег домета у Европи у новембру 1983. и до краја године, Совјети су прекинули све преговоре о контроли наоружања. Огроман лош публицитет широм света дошао је када су совјетски ловци оборили цивилни млазни авион, Лет 007 Коријан ерлајнса, који је превозио 269 путника и чланова посаде. Залутао је изнад Совјетског Савеза 1. септембра 1983. на својој редовној рути од Енкориџа, Аљаска, до Сеула, Јужна Кореја. Совјетски систем је био неспреман да се носи са цивилним авионом, а обарање је било питање извршавања наређења без сумње. Уместо да признају несрећу, совјетски медији су прогласили храбру одлуку да се суоче са западњачком провокацијом. Заједно са својим ниским кредибилним објашњењем 1986. о квару нуклеарног реактора у Чернобиљу, ова епизода је показала неспособност да се носи са кризама у односима с јавношћу; пропагандни систем је био усмерен само на људе који су већ били верни пријатељи Совјетског Савеза. Обе кризе су ескалирали технолошким и организационим неуспесима, праћеним људским грешкама.

Односи између САД и Совјетског Савеза су се брзо погоршали, посебно након марта 1983. године, када је Реган назвао Совјетски Савез „ империјом зла “. Званична новинска агенција ТАСС оптужила је Регана да „размишља само у терминима конфронтације и ратоборног, лудог антикомунизма“. Даљњи совјетски гнев био је усмерен на Реганово постављање нуклеарних пројектила средњег домета у западној Европи. У Авганистану, Анголи, Никарагви и другде, према Регановој доктрини, САД су почеле да поткопавају владе које подржава Совјетски Савез снабдевајући оружјем антикомунистичке покрете отпора у овим земљама.

Одлука председника Регана да распореди ракете средњег домета Першинг II у западној Европи наишла је на масовне протесте у земљама као што су Француска и Западна Немачка, који понекад броје милион људи у исто време. Многи Европљани су постали убеђени да су САД, а не Совјетски Савез агресивнија земља, и постојао је страх од могућности рата, посебно зато што је у Европи било широко распрострањено уверење да су САД одвојене од Црвене армије са два океане за разлику од кратке копнене границе, био неосетљив за народ Немачке и других земаља. Штавише, сећање на Други светски рат је још увек било снажно и многи Немци нису могли да забораве разарања и масовна силовања која су починиле совјетске трупе у последњим данима тог сукоба. Овом ставу су допринели коментари Реганове администрације да рат између НАТО-а и Варшавског пакта не би нужно резултирао употребом нуклеарног оружја.

Андроповово здравље је нагло опадало током напетог лета и јесени 1983. и постао је први совјетски лидер који је тог новембра пропустио прославу годишњице револуције 1917. године. Умро је у фебруару 1984. од отказивања бубрега након што је неколико месеци нестао из вида јавности. Његово најзначајније наслеђе у Совјетском Савезу било је његово откриће и промоција Михаила Горбачова. Почевши од 1978. године, Горбачов је напредовао за две године кроз хијерархију Кремља до пуноправног чланства у Политбироу. Његове одговорности за именовање особља омогућиле су му да успостави контакте и подели услуге неопходне за будућу кандидатуру за генералног секретара. У овом тренутку западни стручњаци су веровали да Андропов припрема Горбачова за свог наследника. Међутим, иако је Горбачов био заменик генералног секретара све време Андроповове болести, Горбачовљево време још није дошло када је његов покровитељ умро рано 1984..

Са пуних седамдесети једну годину, Константин Черненко је био лошег здравља, патио је од емфизема и није могао да игра активну улогу у креирању политике када је изабран, након дуге расправе, да наследи Андропова. Али Черненково кратко време на функцији јесте донело неке значајне промене у политици. Кадровске промене и истраге о корупцији предузете под Андроповљевим туторством су приведене крају. Черненко се залагао за већа улагања у робу и услуге широке потрошње и у пољопривреду. Такође је позвао на смањење микроменаџмента КПСС економијом и већу пажњу јавности. Међутим, појачана је и репресија КГБ-а над совјетским дисидентима. У фебруару 1983. совјетски представници су се повукли из Светске психијатријске организације у знак протеста због сталних притужби те групе на употребу психијатрије за сузбијање неслагања. Ова политика је подвучена у јуну када је Владимир Данчев, емитер Радио Москве, назвао совјетске трупе у Авганистану „окупаторима“ док је водио емисије на енглеском језику. Након што је одбио да повуче ову изјаву, послат је у менталну установу на неколико месеци. Валериј Сендеров, вођа незваничног синдиката професионалних радника, осуђен је почетком године на седам година у радном логору јер је говорио о дискриминацији Јевреја у образовању и професијама..