Словени, претежно Срби, су данас мањинско становништво у северној грчкој области Македоније, које су углавном концентрисане у појединим деловима периферије Западне и Централне Македоније, уз територију државе Северна Македонија. Њихови дијалекти се данас у Грчкој називају „словенским“, док се углавном сматрају српским и македонским. Неки од њих су формирали своје исељеничке заједнице у суседним земљама, али и даље у иностранству.
Историја Словени, већином Срби су у 6. веку живели на Балканском полуострву. Уз помоћ Авара и Бугара, словенска племена су у 6. веку започела постепено ширење на земље Византијског царства. Напали су Македонију и стигли до Тесалије и Пелопонеза на југ, насељавајући се у области које су Византинци називали Склавинијама. Почетком 9. века, словенско Бугарско царство је освојило северне византијске земље, укључујући већи део Македоније. Ти крајеви су остали под бугарском влашћу два века, све до освајања Бугарске од стране византијског цара из македонске династије Василија II 1018. године. Током 13. и 14. века Македонију су освајали Византијско царство, Латинско царство, Бугарска и Српско царство, али често померање граница није резултирало већим променама становништва. Године 1338. географско подручје Македоније је ушло у састав Српског царства, али након битке на Марици 1371. године већина македонских српских господара је била приморана да прихвати врховну османску власт.
Током средњег века Словени у Јужној Македонији су углавном били дефинисани као Срби и Бугари а то су наставили и током 16. и 17. века османски историчари и путници као што су Хоџа Садедин Ефенди, Мустафа Селаники, Хаџи Халфа и Евлија Челебија. Ипак, већина говорника словенског језика није формирала национални идентитет у модерном смислу и уместо тога је идентификована кроз своју верску припадност хришћанство.
Неки словени, такође су прешли на ислам. Економска и друштвена добит била је подстицај да се постане муслиман, у супротном је све то било ускраћено. Муслимани су такође уживали неке законске привилегије. Ипак, успон европског национализма у 18. веку довео је до експанзије хеленске идеје у Македонији и под утицајем грчких школа и Цариградске патријаршије, а део градског хришћанског становништва српског порекла почео је више да гледа на себе као грчки. У Охридској бугарској архиепископији словенска литургија је била очувана на нижим нивоима на старословенском језику све до њеног укидања 1767. године. То је довело до првог књижевног дела на народном модерном бугарском, Историја словенобугарске 1762. године. Његов аутор је био монах Пајсије рођен у Македонији, који га је написао у бугарском православном манастиру Зограф, на Светој Гори. Ипак, требало је скоро читав век да бугарска идеја заживи у региону. Пајсије је био први ватрени позив на национално буђење и позвао своје сународнике да одбаце потчињавање грчком језику и култури. Пример Пајсија следили су и други бугарски националисти у Македонији 18. века.
Македонски Бугари су активно учествовали у дугој борби за самосталну бугарску патријаршију и бугарске школе током 19. века. Оснивање Бугарске егзархије (1870) имало је за циљ диференцијацију бугарског од грчког становништва на етничкој и језичкој основи, чиме се обезбеђују услови за отворено утврђивање бугарског националног идентитета. С друге стране, Унутрашња македонска револуционарна организација основана је 1893. године у османском Солуну од стране неколико наставника и стручњака из бугарског егзархата који су настојали да створе милитантни покрет посвећен аутономији Македоније и Тракије у оквиру Османског царства. Многи бугарски егзархисти учествовали су у Илинденском устанку 1903. са надом у ослобођење од Високе Порте. Године 1883. регион Костур се састојао од 60.000 људи, сви хришћани, од којих су 4/9 били славенофони Грци, а осталих 5/9 били су грчки Грци, Срби, албански Грци и Цинцари.
thumb|upright=1.2|Македонски револуционари у Костуру у Касторији током Илинденског устанка 1903. године.
Од 1900. па надаље, опасност од бугарске контроле узнемирила је Грке и Срби. Епископ касторије Германос Каравангелис је схватио да је време да се делује ефикасније и почео је да организује грчку опозицију. Германос је анимирао грчко становништво против ВМРО-а и формирао комитете за промовисање грчких интереса. Користећи унутрашње политичке и личне спорове у организацији, Каравангелис је успео да организује герилске групе. Почели су жестоки сукоби између Грка и Бугара у области Костура, на језеру Гианица и другде; обе стране су починиле окрутне злочине. Обе герилске групе морале су се такође супротставити турској војсци. Ови сукоби су окончани након револуције „Младотурака“ 1908. године, пошто су они обећали да ће поштовати све националности и вероисповести и генерално обезбедити устав. thumb|upright=1.2|Деца избеглице из Сера, пресељена на Пештеру после Другог балканског рата, 1913. Током Балканских ратова, Турци, Бугари и Грци су починили многа злодела у рату око Македоније. Након завршетка Балканских ратова 1913. године, Грчка је преузела контролу над јужном Македонијом и започела званичну политику присилне асимилације која је укључивала насељавање Грка из других покрајина у јужну Македонију, као и лингвистичку и културну хеленизацију Словена која се наставила и после Првог светског рата. Грци су протерали егзархистичке црквенике и учитеље и затворили бугарске и српске школе и цркве. Бугарски и српски језик (укључујући и македонске дијалекте) су били забрањени, а њихова прикривена употреба, кад год је откривена, исмевана је или кажњавана. Улазак Бугарске у Први светски рат на страни Централних сила означио је драматичну промену у начину на који европско јавно мњење гледа на словенско становништво Македоније. Коначна победа савезника 1918. године довела је до победе визије словенског становништва Македоније као аморфне масе, без развијене националне свести. У Грчкој, избацивање бугарске цркве, затварање бугарских школа и забрана издавања на бугарском језику, заједно са протеривањем или бекством у Бугарску великог дела македонске бугарске интелигенције, послужили су као увод у кампање насилна културна и језичка асимилација. Преостали македонски Срби и Бугари су класификовани као „славофони“. После Илинденског устанка, Балканских ратова и посебно после Првог светског рата у Бугарску и Србију се доселило више од 100.000 Словена из Грчке Македоније.
Постојао је споразум 1919. између Бугарске и Грчке који је пружио могућности да се Бугари иселе из Грчке. До грчко-турског рата (1919–1922) и размене становништва између Грчке и Турске 1923. године у региону је било и неких заједница Помака.
Унутрашња македонска револуционарна организација
Током Балканских ратова припадници македонске организације су се придружили Македонско-јадранском добровољачком корпусу и борили се са бугарском војском. Други су са својим четама помагали бугарској војсци у њеном напредовању, а трећи су продрли чак до региона Костура, у југозападној Македонији. У Другом балканском рату групе организације су се бориле против Грка иза линија фронта, али су касније разбијене и протеране. Резултат Балканских ратова био је да је македонска област подељена између Бугарске, Грчке и Србије. Организација је задржала своје постојање у Бугарској, где је играо улогу у политици играјући се на бугарски иредентизам и подстичући поновни рат. Током Првог светског рата у Македонији (1915–1918) организација је подржавала бугарску војску и придружила се бугарским ратним властима. Бугарска војска, подржана снагама организације, успешно је у првим етапама овог сукоба дошла на положаје на линији предратне грчко-српске границе.
Бугарско напредовање у источној Македонији која је држала Грчка, изазвало је унутрашњу грчку кризу. Влада је наредила својим трупама у тој области да не пружају отпор, а већина корпуса је била приморана да се преда. Међутим, послератни уговор из Неуилиа поново је ускратио Бугарској оно што је сматрала да је њен удео у Македонији. Од 1913. до 1926. дошло је до великих промена у структури становништва услед етничких миграција. Током и након Балканских ратова, око 15.000 Словена је напустило нове грчке територије, али значајнија је била грчко-бугарска конвенција 1919. године на којој је око 72.000 Словена напустило Грчку у Бугарску, углавном из источне Македоније, која је од тада остала готово слободна од словенских народа. ВМРО је почела да шаље наоружане групе у Грчку Македонију да убију званичнике. Двадесетих година 20. века у области грчке Македоније деловале су 24 чете и 10 локалних извиђачких одреда. Многи мештани су били репресирани од стране грчких власти због сумње у контакте са револуционарним покретом. У овом периоду комбиновани македонско-јадрански револуционарни покрет се одвојио на Унутрашњу Тракијску Револуционарну Организацију и Унутрашњу Македонску Револуционарну Организацију. Ово је била револуционарна организација активна у грчким регионима Тракије и Источне Македоније до реке Струме. Повод за оснивање је био пренос региона из Бугарске у Грчку у мају 1920. године.
Крајем 1922. грчка влада је почела да протерује велики број трачких Бугара у Бугарску и активност организације је прерасла у отворену побуну. У међувремену, левичари су основали нову организацију 1925. године у Бечу. Међутим, није имала стварну подршку народа и остала је базирана у иностранству, тесно повезана са Коминтерном и Балканском комунистичком федерацијом. Константна братоубилачка убиства и атентати организација у иностранству испровоцирали су неке у бугарској војсци након пуча од 19. маја 1934. да преузму контролу и сломе моћ организација, које су постале виђене као гангстерске организације унутар Бугарске.
Међуратни период Инциденти у Тарлису и Петричу изазвали су тешке протесте у Бугарској и међународно негодовање против Грчке. Заједнички грчко-бугарски комитет за емиграцију истражио је инцидент и своје закључке представио Друштву народа у Женеви. Као резултат тога, у Женеви је 29. септембра 1925. године потписан билатерални бугарско-грчки споразум, познат као Политис-Калфов протокол по захтеву Друштва народа, којим се грчки славенофони признају као Бугари и гарантује њихова заштита. Следећег месеца у грчким школама у Егејској Македонији представљен је уџбеник за словенски језик на латинском, познат као Абецедар, који је издало грчко министарство образовања. Грчки парламент је 2. фебруара 1925. под притиском Краљевине Србије одбио ратификацију Грчко-српског коалиционог уговора из 1913. године. Споразум је трајао 9 месеци до 10. јуна 1925, када га је Друштво народа поништио.
Током 1920-их Коминтерна је развила нову политику за Балкан, о сарадњи између комуниста и македонског покрета. Идеју о новој јединственој организацији подржао је Совјетски Савез, који је видео шансу да овај добро развијени револуционарни покрет искористи за ширење револуције на Балкану. У такозваном Мајском манифесту од 6. маја 1924. први пут су представљени циљеви јединственог словенско-македонског ослободилачког покрета: „независност и уједињење подељене Македоније, борба против свих суседних балканских монархија, формирање Балканске комунистичке федерације“. Године 1934. Коминтерна је издала и посебну резолуцију о признавању националности словенских Македонаца. Ову одлуку подржала је Комунистичка партија Грчке и КПЈ.