Стара Европа је термин који је сковала литванска археологиња Марија Гимбутас да опише оно што је она доживљавала као релативно хомогену преиндоевропску културу или цивилизацију из неолита и бакарног доба у југоисточној Европи, са средиштем у долини Доњег Дунава.Jacques Leslie, The Goddess Theory: Controversial UCLA Archeologist Marija Gimbutas Argues That the World Was at Peace When God Was a Woman, Los Angeles Times, June 11, 1989.Theresa Thompson, The Lost World of Old Europe: the Danube Valley, 5000-3500BC, The Ashmolean Museum, The Oxford Times, June 8, 2010. Стара Европа се у некој литератури помиње и као Дунавска цивилизација.

Термин дунавска култура је раније сковао археолог Вере Гордон Чајлд да би описао рану пољопривредну културу (нпр. култура линеарне керамике) која се ширила на запад и север од долине Дунава у централну и источну Европу.

мини| Минијатурна култна сцена, карановска култура, 5. миленијум пре нове ере

Индоевропско порекло мини|Златни, бакарни, керамички и камени артефакти, Варнанска култура, в. 4500. п. н. е. Према Гимбутасовој верзији курганске хипотезе, Стару Европу су напали и уништили пасторални номади јахачи из понтско-каспијске степе („ Курганска култура“) који су са собом донели насиље, патријархат и индоевропске језике. Новији заговорници курганске хипотезе слажу се да су културе Старе Европе говориле прединдоевропским језицима, али укључују мање драматичну транзицију, са продуженом миграцијом говорника протоиндоевропског језика након колапса Старе Европе услед других фактора.

Конкурентна анадолска хипотеза Колина Ренфруа сугерише да су индоевропске језике раширили по Европи први фармери из Анадолије. У првобитној формулацији хипотезе, језици Старе Европе припадали су индоевропској породици, али нису имали посебну улогу у њеном преношењу. Међутим, према Ренфруовој најновијој ревизији теорије, Стара Европа је била „секундарни урхеимат“ (језичка домовина) где су се грчке, јерменске и балтословенске језичке породице разишле око 5000. године пре нове ере. Три генетске студије из 2015. дале су делимичну подршку Степској теорији у вези са индоевропским урхајматом. Према тим студијама, хаплогрупе Р1б и Р1а, сада најзаступљеније у Европи (Р1а је уобичајена и у Јужној Азији), прошириле би се из степа северно од Понтијског и Каспијског мора, заједно са бар неким од индоевропских језика; такође су открили аутозомну компоненту присутну код модерних Европљана која није била присутна код неолитских Европљана, а која би била уведена са очевим линијама Р1б и Р1а, као и индоевропским језицима.

Референце

Литература

Додатна литература

Blackwell Publishers.

Harper & Row, Publishers.

Категорија:Неолитска Европа Категорија:Археолошка теорија