Савезничка интервенција у Руском грађанском рату састојала се од низа мултинационалних војних експедиција које су започеле 1918. године. Почетни подстицај за интервенцију био је да се обезбеди да складишта муниције и снабдевања не доспеју у руке Немачког царства, посебно након што су бољшевици потписали Брест-литовски споразум, као и да се спасу савезничке снаге које су биле заробљене у Русији након октобра 1917. Револуција. Након примирја 11. новембра 1918, савезнички план се променио на помоћ белим снагама у Руском грађанском рату. Након слома Белих, савезници су повукли своје снаге из Русије до 1925.
Савезничке трупе искрцале су се у Архангељску (интервенција на северу Русије 1918—1919) и у Владивостоку (као део сибирске интервенције 1918—1922). Британци су интервенисали и на балтичком ратишту (1918—1919) и на Кавказу (1917—1919). Савезничке снаге предвођене Француском учествовале су у интервенцији на југу Русије (1918—1919).
Савезничке напоре ометали су подељени циљеви, умор од рата после Првог светског рата и растуће незадовољство међу неким трупама и морнарима који нису били вољни да се боре против прве социјалистичке државе на свету, понекад избијајући у побуну. Ови фактори, заједно са евакуацијом Чехословачке легије у септембру 1920. године, навели су западне савезничке силе да окончају интервенције на северу Русије и Сибира 1920. године, иако је јапанска интервенција у Сибиру настављена до 1922. и Јапанско царство је наставило да окупира северни део Сахалина до 1925.
Совјетска и руска тумачења генерално преувеличавају улогу савезника у грађанском рату и наводе да су намеравали да поделе Русију. „Све у свему, обим савезничке интервенције током грађанског рата био је минускулан и безначајан“, каже Флејк (2019).
Историјска позадина
Револуција Почетком 1917. године Руско царство се нашло захваћено политичким сукобима – јавна подршка Првом светском рату и цару Николају II почела је да опада, остављајући земљу на ивици револуције. Фебруарска револуција из марта 1917. утицала је на ток рата; под интензивним политичким и личним притиском, цар је абдицирао 16. марта и формирана је руска привремена влада коју је у почетку водио Георгиј Лaвов (од марта до јула 1917), а касније Александар Керенски (од јула до новембра 1917). Привремена влада се обавезала да ће наставити борбу против Немаца на Источном фронту.
Савезничке силе су испоручивале залихе Русији од почетка рата 1914. кроз луке Архангељск, Мурманск (основана 1915.) и Владивосток. У априлу 1917. САД су ушле у рат на страни савезника. Амерички председник Вудро Вилсон одустао је од резервисања да се придружи рату са деспотским царем као савезником, а Сједињене Државе су почеле да пружају економску и техничку подршку влади Керенског.
Рат је постајао све непопуларнији међу руским становништвом. Политички и друштвени немири су расли, са марксистичком антиратном бољшевичком партијом под Владимиром Лењином, која је повећала своју подршку. Велики број обичних војника се побунио или дезертирао из царске руске армије. Офанзива Керенског почела је 1. јула али су немачки и аустроугарски контранапад поразили руске снаге. То је довело до слома Источног фронта. Деморалисана руска армија стајала је на ивици побуне и већина војника је напустила линије фронта. Керенски је заменио Алексеја Брусилова Лавром Корниловим на месту главног команданта армије (19. јула 1917).
Корнилов је покушао да успостави војну диктатуру изводећи државни удар 10. септембра. Имао је подршку британског војног аташеа у Петрограду, бригадног генерала Алфреда Нокса, а Керенски је оптужио Нокса да производи прокорниловску пропаганду. Керенски је такође тврдио да му је лорд Милнер, члан британског ратног кабинета, написао писмо у коме је изразио подршку Корнилову. Британска ескадрила оклопних аутомобила којом је командовао Оливер Локер-Лампсон и обучена у руске униформе учествовала је у неуспелом пучу., Октобарска револуција од 7. новембра довела је до збацивања привремене владе Керенског и до преузимања власти од стране бољшевика.
Према Вилијаму Хенрију Чемберлину, „Неколико недеља након бољшевичке револуције, 23. децембра 1917. године, у Паризу је закључена англо-француска конвенција која је регулисала будуће операције британских и француских снага на руској територији. Ова конвенција је дефинисала као британску „зону утицаја“ козачке области, територију Кавказа, Јерменије, Грузије и Курдистана, док је француску зону требало да чине Бесарабија, Украјина и Крим. Постојала је одређена економска позадина за ову конвенцију; Британске инвестиције су доминирале у кавкаским нафтним пољима, док су Французи били више заинтересовани за руднике угља и гвожђа у Украјини.“
Русија се повлачи из рата Почетком 1918. године снаге Централних сила су извршиле инвазију на Русију, заузевши велику територију и претећи да ће заузети Москву и наметнути себи близак режим. Лењин је желео да преговара са Немачком, али није успео да добије одобрење свог савета до краја фебруара. У очајничком покушају да оконча рат, као што је обећано у свом слогану „Мир, хлеб, земља“, Руска Совјетска Федеративна Социјалистичка Република је потписала Брест-Литовски мир (3. марта 1918), чиме је окончано крвопролиће. Савезничке силе су се осећале изданим и окренуте против новог режима, помажући својим „белим“ непријатељима и десантним трупама да спрече руске залихе да стигну до Немачке. Према историчару Спенсеру Такеру, савезници су веровали да бољшевици неће обезбедити довољно уређен режим да се супротставе немачкој доминацији. „Са Брест-Литовском, баук немачке доминације у источној Европи претио је да постане стварност, а савезници су сада почели озбиљно да размишљају о војној интервенцији.
Перцепција издаје уклонила је све резерве које су савезничке силе имале у погледу свргавања бољшевика. Према Вилијаму Хенрију Чемберлину, чак и пре Брест-Литовска, „ Даунинг стрит је размишљао о протекторату над Кавказом и Ке д'Орсеј над Кримом, Бесарабијом и Украјином “ и почео је да преговара о уговорима о финансирању белих генерала како би их довео у живот. Р. Х. Брус Локхарт и још један британски агент и француски званичник у Москви покушали су да организују државни удар који би збацио бољшевички режим. Имали су посла са двоструким агентима и били су разоткривени и ухапшени. Француска и британска подршка Белима такође је била мотивисана жељом да заштите имовину коју су стекли обимним улагањем у царску Русију.
Чехословачке легије Чехословачка легија је повремено контролисала већину Транссибирске железнице и све веће градове у Сибиру. Аустроугарски заробљеници су били разних националности; неки чехословачки ратни заробљеници дезертирали су у руску војску. Чехословаци су дуго желели да створе сопствену независну државу, а Руси су помогли у оснивању специјалних чехословачких јединица (Чехословачке легије) за борбу против Централних сила. мини|250x250пиксел|Чехословачке трупе у Владивостоку (1918) Потписивањем Брест-Литовског уговора осигурано је да ратни заробљеници буду враћени у своју домовину. Године 1917. бољшевици су изјавили да ће чехословачке легије остати неутралне и пристати да напусте Русију, добити безбедан пролаз кроз Сибир на путу за Француску преко Владивостока да се боре са савезничким снагама на Западном фронту. Чехословачке легије путовале су Транссибирском железницом до Владивостока. Међутим, борбе између легија и бољшевика избиле су у мају 1918.
Савезничке бриге Савезничке силе су постале забринуте због слома Источног фронта и губитка свог царског савезника услед могуће победе комунизма, а постављало се и питање великих количина залиха и опреме преостале у руским лукама, за које су се савезничке силе плашиле да би их могле запленити Немци. Савезничке силе је такође забрињавало искрцавање дивизије немачких трупа у Финску у априлу 1918. године, што је повећало спекулације да би могле да покушају да заузму железничку пругу Мурманск-Петроград, а потом и стратешку луку Мурманск и вероватно Архангелск . Друга забринутост односила се на потенцијално уништење чехословачких легија и претњу бољшевизма, чија је природа забринула многе савезничке владе. У међувремену, савезнички материјал у транзиту брзо се накупио у складиштима у Архангелску и Мурманску. Естонија је основала националну војску и уз подршку британске краљевске морнарице и финских добровољаца бранила се од напада 7. Црвене армије.
Суочене са овим догађајима, британска и француска влада одлучиле су се за савезничку војну интервенцију у Русији. Прво британско искрцавање у Русији дошло је на захтев локалног (бољшевичког) совјетског савета. У страху од немачког напада на град, Мурмански Совјет је затражио да савезници искрцају трупе ради заштите. Британске трупе стигле су 4. марта 1918, дан након потписивања Брест-Литовског споразума између Немачке и бољшевичке владе. У лето 1918. године, Лав Троцки, шеф Црвене армије, поздравио је долазак британских, америчких и француских трупа у Мурманск. мини|Америчке трупе парадирају у Владивостоку, август 1918. г. У недостатку војника, Британци и Французи су тражили да председник Вилсон обезбеди америчке војнике за кампању. У јулу 1918, противно савету министарства рата Сједињених Америчких Држава, Вилсон је пристао на ограничено учешће 5.000 војника америчке војске у кампањи. Ове снаге, које су постале познате као „Америчке експедиционе снаге Северне Русије“E.M. Halliday, When Hell Froze Over (New York City, ibooks, inc., 2000), (познате и као Експедиција поларних медведа) послате су у Архангелск, док је још 8.000 војника, организованих као Америчке експедиционе снаге Сибир,Robert L. Willett, Russian Sideshow, отпремљено у Владивосток из на Филипинима и из кампа Фремонт у Калифорнији.
Истог месеца, канадска влада је пристала на захтев британске владе да командује и обезбеди већину војника за комбиноване снаге Британске империје, које су такође укључивале аустралијске и индијске трупе. Неке од ових снага биле су Канадске сибирске експедиционе снаге; други део је била северноруска интервенција. Ескадрила Краљевске морнарице послата је на Балтик под командом контраадмирала Едвина Александра-Синклера. Ове снаге су се састојале од савремених C-class cruisers и V and W-class destroyers. У децембру 1918. Синклер је упловио у естонске и летонске луке, шаљући трупе и залихе, и обећавајући да ће напасти бољшевике „док моје оружје може да стигне“. У јануару 1919, наследио га је контраадмирал Волтер Кауен.
Јапанци, забринути за своју северну границу, послали су највећу војну снагу, која је бројала око 70.000. Они су желели успостављање тампон државе у Сибиру, а Генералштаб царске јапанске армије је на ситуацију у Русији гледао као на прилику за решавање јапанског „северног проблема“. Јапанска влада је такође била изразито непријатељски настројена према комунизму.
Италијани су створили специјални Corpo di Spedizione са Апинијевим трупама послатим из Италије и бившим заробљеницима италијанске националности из бивше аустроугарске војске који су регрутовани у италијанску Легионе Редента. У почетку су били смештени у италијанској концесији у Тјенцину и бројали су око 2.500 љиди.