Чами () су етничка група Албанаца која је првобитно живела у западном делу региона Епир у северозападној Грчкој, области познатој међу Албанцима као „Чамерија”. Чами имају свој посебан културни идентитет, који је мешавина албанских и грчких утицаја, као и многих специфично чамских елемената. Један број Чама допринео је албанском националном идентитету и одиграо важну улогу у започињању ренесансе албанске културе у 19. веку. Чами говоре сопствени дијалект албанског језика, чамски дијалект, који је јужни албански дијалект а други је арванитски.
Током касних 1930-их овај народ је патио од застрашивања и прогона под диктатуром Јоаниса Метаксаса. Након италијанске окупације Албаније 1939. године, Чами су постали истакнуто пропагандно средство за Италијане и иредентистички елементи међу њима постали су гласнији. Као резултат тога, уочи Грчко-италијанског рата, грчке власти депортовале су одраслу мушку популацију Чама у логоре за интернирање. Након окупације Грчке, велики делови муслиманског становништва Чама су сарађивали са италијанским и немачким снагама. Ово је изазвало негодовање локалног грчког становништва, а после Другог светског рата целокупно муслиманско становништво Чама морало је да побегне у Албанију. Већина Чама се настанила у Албанији, док су други формирали емигрантске заједнице у Турској и Сједињеним Државама, а данас њихови потомци и даље живе у овим земљама. Од пада комунизма у Албанији, Чами у овој земљи води кампању за право на повратак у Грчку и обнову одузете имовине. Према Лори Харт, преостале православне чамске заједнице у Епиру су данас асимиловане и у потпуности се идентификују са грчком нацијом. С друге стране, аутор Бугајски међу чамске Албанце убраја и православне. Док су у Албанији и дијаспори Чами сачували свој дијалект, традицију и народне песме, у Грчкој су православни Чами претрпели асимилацију и јавно потискивање свог албанског наслеђа и језика. Као резултат тога, албански се говори само приватно у њиховим домовима.
Порекло и етимологија Име Чами заједно са именом региона, Чамерија, потиче од изумрлог локалног словенског назива *чаму, а само од локалног грчког хидронима Тијамис ( на грчком). Народна етимологија приписује назив турском језику, који у преводу значи „походник џамије, посетилац џамије“ који су вероватно користили православни хришћани за потомке преобраћених муслимана. Међутим, то је мало вероватно пошто шири етнографски и дијалекатски смисао речи обухвата целокупно албанско говорно становништво подручних јединица Теспротија и Превеза грчког Епира, како муслиманско тако и хришћанско становништво. Чами чине највећи део некадашње значајне албанске мањине у ширем подручју региона Епир; изван саме Чамерије, даље на североистоку постоје само два села која говоре албански (близу Конице у регионалној јединици Јанине), чији становници припадају другој албанској подгрупи. Данас, у грчком контексту, употреба термина је постала у великој мери повезана са бившом муслиманском мањином.
Пре 1944. грчки извори су Чаме често називали Албанофонима () или једноставно Албанцима из Епира.
У Грчкој су различити аутори мислили да су сви припадници Чама исламске вероисповести због имена. Звали су се Албаночами и Туркалбанци или Туркочами. Међутим, од средине 19. века, термин Турчин, а од касног 19. века надаље је коришћен као пежоративни термин, фраза и/или израз за муслиманско албанско становништво од стране немуслиманских балканских народа. У ширем становништву које је говорило грчки до међуратног периода, термин Арванитис (; множина: Арванити) је коришћен за описивање говорника албанског, без обзира на њихову верску припадност. У Епиру се данас термин Арванитис и даље користи за говорнике албанског, без обзира на њихово држављанство и веру.G. Grivaud-S. Petmezas (eds.), Byzantina et Moderna, Alexandreia, Athens, 2006,
Истовремено, становништво које говори албански језик у Теспротији, које се веома ретко карактеришу као хришћански Чами, Грци често називају Арванитима, што се првенствено односи на албанске Грке у јужној Грчкој, али уобичајено као и за све грчке грађане који говоре албански. Локално грчко становништво их назива и грчки Чами док их муслимански Албанци понекад означавају као Каури, што значи „неверник“ и односи се на њихову веру. Овај термин су муслимански Албанци користили за немуслимане током Османског царства. Православни Чами за себе користе апелат „Албанци“ ( на албанском). Чами су у Турској познати под именом Арнаути ( на турском), које важи за све етничке Албанце у Турској.
Распрострањеност Чамске заједнице сада углавном постоје у Албанији, Сједињеним Државама и Турској, као резултат њиховог протеривања из њихове домовине, Чамерије у Грчкој после Другог светског рата. Мањина још увек живи на овим просторима. thumb|200px|right|Чамерија према разним ауторима. Приближан географски обрис на слици Чамерија Чамерија је назив који су Албанци применили на регион који су раније насељавали Чами, дуж јонске обале од Кониспоља на северу до долине Ахерона на југу. Ово подручје обухвата неколико села у јужном делу округа Саранда у Албанији (општине Кониспол, Џаре и Маркат) и регионалним јединицама Теспротија и Превеза у Грчкој. Ова област је део веће регије Епир.
Већи део региона је планински. Долинска пољопривредна земљишта се налазе у централном, јужном и западном делу Теспротије, док је терен подручне целине Превеза претежно брдовит. У региону постоје две реке: Тијамис и Ахерон. Главна насеља у којима су Чами првобитно живели била су: Парамитија, Филијату, Игуменица, Парапотамос, Сивота, Сагијада, Пердика, и Маргарити. Превеза и Јањина су такође имали значајне заједнице чамских Албанаца. Православни Чами су првобитно живели у Фанарима, Луросу и Теспротику.Xhufi, Pëllumb (February 2006). "Çamët ortodoks". Studime Historik,
Ексклава албанског говорног подручја Чамерија, почетком 20. века, налазила се дуж јонске обале, а осим Кониспоља, њеног најсевернијег дела, обухватала је западни део префектуре Теспротија и северни део Превезе. У погледу модерне грчке администрације, албанска ексклава је обухватала провинције Тијамис и Маргарити и најзападнија села провинција Парамитија и Филијат. У префектури Превеза, обухватала је северне регионе као што су равница Фанари, околина Парге и села у горњој долини Ахерона, са два насеља овог другог региона која се налазе у префектури Јањина.
После протеривања муслиманских Чама из Грчке, они су се раширили по Албанији. Већина муслиманских Чама настанила се у предграђима Валоне, Драча и Тиране. Неколико стотина Чама уселило се у имања дуж обале Химаре и у постојећа села дуж обале, као што је Борши, или основала потпуно нова села, као што је Врина, у близини грчке границе. thumb|250x250px|right|Максимални обим чамског албанског дијалекта: 19. век до 1912/1913 (шрафирана линија), према Коколакису.М. Становништво (без обзира на језичку позадину) приказано према религији: муслиманска већина (смеђа), православна већина (ружичаста), мешовита (светлосмеђа). Обојене области не имплицирају да су албански говорници чинили већину становништва. Неки Чами живе у Турској и Сједињеним Државама. Њихов број је непознат, али према неким изворима броји 150.000. Први талас ове дијаспоре отишао је у Турску током грчко-турске размене становништва 1923. Населили су области Еренкоја и Картала у Истанбулу као и низ градова у области Бурсе, посебно Мудању. После Другог светског рата други су се населили у Измиру, Гемлику и Ајдину. После 1944, други део је мигрирао у Сједињене Америчке Државе, где су углавном били концентрисани у Чикагу, као и у Бостону и Њујорку.Bollati, Sali; Vehbi Bajrami (June 2005). "Interview with the head of Chameria organization / Bollati: Chameria today" (на енглеском). New York, United States of America. Iliria Newspaper.
Историја Први помен Албанаца као етничке групе у историјским записима датира из друге половине 11. века, где се они помињу као становници Арбанона у централној Албанији. У то време, у једном венецијанском документу из 1210. године забележено је најраније помињање Албанаца у области Епира као насељених у области наспрам острва Крф. Ипак, значајна кретања албанског становништва у региону се не помињу пре 1337. године. Касније, 1258. године, када су групе Албанаца око Драча биле у савезу са епирским деспотом Михаилом II Дуком, није било доказа о Албанцима у Епиру.
Елементи албанског становништва почели су, крајем 13. и почетком 14. века, из разних разлога, да се исељавају у Епир. У првој деценији 14. века у Епиру и Тесалији су забележени неки албански родови, углавном ангажовани као плаћеници од Византинаца. Велика сеоба догодила се 1340-их и 1350-их година када су албанска племена подржала успешну српску кампању против византијских поседа у региону. Током овог периода сеобе, у Епиру су формиране две краткотрајне албанске целине: Деспотовина Арта (1358–1416) и Кнежевина Ђирокастре (1386–1411). Док је област Вагенетија (средњовековни назив Теспротије) била углавном под контролом италијанских владара: или Млечана или епирских деспота са седиштем у Јањини. Тада су представници Вагенетије, заједно са делегацијом из Јањине, тражили од српског владара Симеона да их заштити од албанске претње. Као резултат, поставио је Тому Прељубовића за локалног деспота у региону. Оба албанска ентитета су припојена и 1419. године многи Албанци су побегли из Епира и преселили се у Мореју. Они Албанци који су се населили у јужној Грчкој постаће преци Арванита.
Епирско подручје је освојило Османско царство почетком 15. века. Од успостављања османске власти до 1864. године, област Чамерија је била укључена у Румелијски ејалет. Подељен је између санџака Делвина и Јањина, који су били административна подела другог реда. После 1864. године ова територија је организована под вилајетом Јањина, који је даље подељен на санџаке Јањина, Превеза и Ђирокастра. Између 1787. и 1822. Али-паша је контролисао регион, који је био укључен у његов пашалук Јањина, дефакто независну државу под само номиналном османском влашћу.
Под османском влашћу, исламизација је била широко распрострањена међу Албанцима. До краја 16. века, Чами су и даље били претежно хришћани али су до краја 17. века урбани центри у великој мери прихватили ислам. Раст албанске муслиманске елите османских званичника, попут паша и бегова, додатно је ојачала овај тренд. У северној Чамерији огромна већина су постали муслимани, док су јужно од Ахерона и све до Превезе, Албанци остали православни. Муслимански Чами су углавном били следбеници бекташијског реда, посебно после 18. века, када су бекташи остварили значајне добитке у утицају у кршевитим областима јужне Албаније и суседне грчке Македоније у северној Грчкој. Чами имају свој посебан културни идентитет, који је мешавина албанских и грчких утицаја, као и многих специфично чамских елемената. Иако су Чами били првенствено албанског порекла, муслимани Епира који говоре грчки су такође делили исти пут изградње идентитета. Албански Чами нису имали никакву дилему око свог етничког идентитета или односа са другим албанским социо-културним и дијалекатским поделама. Генерално, религија а не етничка припадност, дефинисала је сваку заједницу у османском друштву. У том контексту муслиманске заједнице у османском Епиру су класификоване као „Турци“, док су православни окарактерсисани као „Грци“ без обзира на њихово етничко порекло, иако су постојали изузеци.