мини|Цивилни фото-техничари (у задњем делу џипа) који су радили за Контраобавештајни корпус пролазе проверу на контролном пункту у Потсдаму, Немачка, 14. јула 1945. Контраобавештајна делатност и њен примарни подскуп, контрашпијунажа, представљају активности усмерене на заштиту обавештајног програма једне агенције од обавештајне службе противника. То укључује прикупљање информација и спровођење активности ради спречавања шпијунаже, саботаже, атентата или других обавештајних активности које спроводе стране силе, организације или особе, односно које се спроводе за њих или у њихово име.
Многе земље имају више организација које се фокусирају на различите аспекте контраобавештајне делатности, као што су домаћа, међународна и борба против тероризма. Неке државе то формализују као део полицијске структуре, попут Федералног истражног бироа (ФБИ) у Сједињеним Америчким Државама; неке оснивају независна тела, попут МИ5 у Уједињеном Краљевству; а неке имају и обавештајну и контраобавештајну делатност груписану под истом агенцијом, као што је Канадска безбедносно-обавештајна служба (CSIS).
Историја мини|Политичка карикатура која приказује авганистанског емира Шер Алија са његовим „пријатељима”, руским медведом и британским лавом (1878). Велика игра је довела до успона систематске шпијунаже и надзора широм региона од стране обе силе. Модерне тактике шпијунаже и наменске владине обавештајне агенције развиле су се током касног 19. века. Кључна позадина овог развоја била је Велика игра — стратешко ривалство и сукоб између Британске и Руске Империје широм Средње Азије између 1830. и 1895. године. Како би се супротставила руским амбицијама у региону и потенцијалној претњи коју је то представљало за британски положај у Индији, Индијска државна служба је изградила систем надзора, обавештајног и контраобавештајног рада. Постојање овог конфликта из сенке популаризовано је у познатом шпијунском роману Радјарда Киплинга, Ким (1901), где је он приказао Велику игру (фразу коју је Киплинг популаризовао) као шпијунски и обавештајни сукоб који „никада не престаје, ни дању ни ноћу”.
Оснивање наменских обавештајних и контраобавештајних организација имало је много везе са колонијалним ривалствима између главних европских сила и убрзаним развојем војне технологије. Како је шпијунажа постајала све коришћенија, постало је неопходно проширити улогу постојећих полицијских и унутрашњих безбедносних снага на откривање и супротстављање страним шпијунима. Евиденцбиро (основан у Аустријском царству 1850. године) имао је улогу од касног 19. века да се супротставља акцијама панславистичког покрета који је деловао из Србије.
Након последица Драјфусове афере (1894—1906) у Француској, одговорност за француску војну контрашпијунажу прешла је 1899. године на агенцију Sûreté générale — првобитно одговорну за спровођење реда и јавну безбедност — под надзором Министарства унутрашњих послова.Anciens des Services Spéciaux de la Défense Nationale (France)
мини|лево|300px|Охрана, основана 1880. године, имала је задатак да се супротставља непријатељској шпијунажи против Руске Империје. Групна фотографија Охране у Санкт Петербургу, 1905. Охрана„Охрана” буквално значи „стража”, првобитно основана 1880. године за борбу против политичког тероризма и левичарских револуционарних активности широм Руске Империје, такође је имала задатак да се супротставља непријатељској шпијунажи.Okhrana Britannica Online Њена главна брига биле су активности револуционара, који су често радили и планирали субверзивне акције из иностранства. Основала је огранак у Паризу, којим је руководио Пјотр Рачковски, ради праћења њихових активности. Агенција је користила многе методе за постизање својих циљева, укључујући тајне операције, тајне агенте и „перлустрацију” — пресретање и читање приватне преписке. Охрана је постала озлоглашена по употреби агената провокатора, који су често успевали да продру у активности револуционарних група — укључујући бољшевике.Ian D. Thatcher, Late Imperial Russia: problems and prospects, page 50.
Основане су и интегрисане контраобавештајне агенције којима су директно управљале владе. Британска влада је основала Биро тајне службе (Тајна обавештајна служба) 1909. године као прву независну и међуресорну агенцију која је имала потпуну контролу над свим владиним контраобавештајним активностима.
Због интензивног лобирања Вилијама Мелвила и након што је дошао до немачких планова мобилизације и доказа о њиховој финансијској подршци Бурима, британска влада је 1903. одобрила формирање новог обавештајног одељења у Министарству рата, MO3 (касније преименовано у MO5), на чијем челу је био Мелвил. Радећи тајно из стана у Лондону, Мелвил је водио и контраобавештајне и спољне обавештајне операције, користећи знање и стране контакте које је стекао током година вођења Специјалног огранка.
Због њеног успеха, Владин комитет за обавештајни рад, уз подршку Ричарда Холдејна и Винстона Черчила, основао је Биро тајне службе 1909. године као заједничку иницијативу Адмиралитета, Министарства рата и Министарства спољних послова за контролу тајних обавештајних операција у Уједињеном Краљевству и иностранству, посебно се концентришући на активности владе Немачког царства. Њен први директор био је капетан сер Мансфилд Смит-Каминг (познат као „C”). Биро тајне службе подељен је на спољну и домаћу контраобавештајну службу 1910. године. Потоња, на чијем челу је био сер Вернон Кел, првобитно је имала за циљ смиривање страхова јавности од немачке шпијунаже великих размера.Christopher Andrew, The Defence of the Realm: The Authorized History of Mi5 (London, 2009), p.21. Пошто Служба није била овлашћена полицијским моћима, Кел је интензивно сарађивао са Специјалним огранком Скотланд Јарда (на чијем челу је био Базил Томсон), и успео је да омете рад индијских револуционара који су сарађивали са Немцима током рата. Уместо система у којем би ривалска одељења и војне службе радили на сопственим приоритетима са мало или нимало консултација или сарадње, новооснована Тајна обавештајна служба била је међуресорна и достављала је своје обавештајне извештаје свим релевантним владиним одељењима. По први пут, владе су имале приступ мирнодопској, централизованој независној обавештајној и контраобавештајној бирократији са индексираним регистрима и дефинисаним процедурама, за разлику од више ad hoc метода коришћених раније.
мини|300px|десно|Идентификациона картица источнонемачког Штазија. Занимљиво је да припада актуелном руском председнику, Владимиру Путину. Као и друге комунистичке безбедносне агенције, Штази је у великој мери користио методе контрашпијунаже у циљу репресије над цивилним становништвом.
У совјетској Источној Немачкој, методе контрашпијунаже биле су усмерене против цивила и називане су методама разлагања (нем. Zersetzung). Коришћене су за слабљење истакнутих појединаца и група у сврху заустављања политичког неслагања и културолошки неприхватљивих акција. Методе разлагања постале су главни облик репресије у Источној Немачкој од раних 1970-их све до пада државе 1990. године. Такође су биле широко коришћене у Совјетском Савезу, укључујући и као подршку поновљеним актима крађе интелектуалне својине.
Категорије Колективна контраобавештајна делатност представља прикупљање информација о способностима противника за прикупљање обавештајних података, чији је циљ одређени ентитет.
Дефанзивна контраобавештајна делатност представља осујећивање напора непријатељских обавештајних служби да продру у службу.
Офанзивна контраобавештајна делатност, након идентификовања напора противника против система, покушава да манипулише овим нападима било „преобраћањем” противничких агената у двоструке агенте, било храњењем лажним информацијама које ће они пријавити.Lowenthal, M. (2003). Intelligence: From secrets to policy. Washington, DC: CQ Press.
Контраобавештајна делатност, борба против тероризма и влада Многе владе организују контраобавештајне агенције одвојено и различито од својих служби за прикупљање обавештајних података. У већини земаља, контраобавештајна мисија је распоређена на више организација, иако једна обично доминира. Обично постоји домаћа контраобавештајна служба, која је најчешће део веће организације за спровођење закона, као што је Федерални истражни биро у Сједињеним Америчким Државама.
Уједињено Краљевство има засебну Безбедносну службу, познату и као МИ5, која нема директна полицијска овлашћења, али блиско сарађује са органима за спровођење закона, посебно са Специјалним огранком, који може да врши хапшења, претресе са налогом итд.
Главна домаћа безбедносна организација Руске Федерације је ФСБ, која је углавном настала из Друге главне управе и Треће главне управе КГБ-а СССР-а.
Канада одваја функције опште дефанзивне контраобавештајне делатности (фр. contre-ingérence), безбедносног обавештајног рада (обавештајна припрема неопходна за спровођење офанзивне контраобавештајне делатности), обавештајног рада за спровођење закона и офанзивне контраобавештајне делатности.
Војне организације имају сопствене контраобавештајне снаге, способне да спроводе заштитне операције како код куће, тако и приликом ангажовања у иностранству.Clark, R.M. and Mitchell, W.L., 2018. Deception: Counterdeception and Counterintelligence. CQ Press. У зависности од земље, могу постојати различите мешавине цивилних и војних структура у страним операцијама. На пример, док је офанзивна контраобавештајна делатност мисија Националне тајне службе америчке ЦИА-е, дефанзивна контраобавештајна делатност је мисија Дипломатске безбедносне службе (DSS) Стејт департмента, која ради на заштитној безбедности особља и информација које се обрађују у иностранству у америчким амбасадама и конзулатима.
Термин контрашпијунажа је заиста специфичан за супротстављање људским обавештајним изворима (HUMINT), али, будући да готово сва офанзивна контраобавештајна делатност укључује експлоатацију људских извора, термин „офанзивна контраобавештајна делатност” користи се овде како би се избегло двосмислено изражавање.
Друге земље се такође баве одговарајућом организацијом одбране од страних обавештајних служби (FIS), често са одвојеним службама без заједничког ауторитета испод шефа владе.
Француска, на пример, гради своју домаћу борбу против тероризма у оквиру органа за спровођење закона. У Француској, високи антитерористички судија задужен је за одбрану од тероризма. Француске судије имају вишеструке функције које се преклапају са функцијама истражитеља, тужилаца и судија у САД и Великој Британији. Антитерористички судија може позвати француску домаћу обавештајну службу Direction générale de la sécurité intérieure (DGSI), која може сарађивати са спољном обавештајном службом Direction générale de la sécurité extérieure (DGSE).
Шпанија даје свом Министарству унутрашњих послова, уз војну подршку, вођство у домаћој борби против тероризма. За међународне претње, одговоран је Национални обавештајни центар (CNI). CNI, који одговара директно премијеру, састављен је углавном од особља које је подређено директно канцеларији премијера. Након бомбашких напада на возове у Мадриду 11. марта 2004., национална истрага је открила проблеме између Министарства унутрашњих послова и CNI-ја, те је као резултат тога створен Национални антитерористички координациони центар. Шпанска комисија за 11. март позвала је овај центар да врши оперативну координацију, као и прикупљање и дистрибуцију информација. Војска има органску контраобавештајну службу која задовољава специфичне војне потребе.
Контраобавештајне мисије